Петочисленици, Божји угодници,
Јеванђелског меда вредни носиоци,
широм бела света проносише веру
док се не станише на сињем језеру.
Још са већим трудом одатле да раде
горки људски живот Господом да сладе.
Климент архијереј, прави Божји слуга,
што претрпе много мука и поруга,
он за Охрид поста Христова застава,
са њим свети Наум Ангелар и Сава,
и блажени Горазд – Петочисленици,
сви Божији људи, Божји трудбеници.
Хиљаду година на небеси живе,
хиљаду година људи им се диве.
Труда не жалише, народе крстише,
славом се венчаше, јер Бога љубише.
Охрид чува славу Петочисленика,
Словенству су они и понос и дика.
Владика Николај
– Ваша Светости, да ла као сведок u савременик времена које је наступило u траје, ево већ више од пола века, можете да нам кажете нешто више о узроцима трагедије у којој се нашао наш народ?
Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним – световним мерилима за разликовање добра и зла. Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују.
Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може.
– Оче Рафаиле, проживели сте дуго, били сте сведоци различитих политичких епоха. Сваку од њих карактеришу посебне духовне немоћи. Шта је главна духовна немоћ нашег времена?
Ваша Светост, со издавањето на Патријаршискиот и Соборски Томос за Автономија на Православната Охридска Архиепископија, во Р. Македонија веќе постои автономна православна Црква, којашто ја презеде пастирската грижа за верниот народ во земјата. Од друга страна, расколничката јерархија упорно зборува дека канонската Црква пастирски го промашила македонскиот народ. Дали е возможно надвор од границите на Црквата, значи во ереста или расколот, да се говори за вистинско пастирствување, или уште попрецизно, дали во ересите и расколите има спасение?
