Храмовна Икона Саборног Храма Кремљ-Москва XVII век

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

(извор: Охридски Пролог)

Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.

Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени слуги Твоме!

Да, Господе, Царе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разуме као позитивна супротност празнини. Тачан и потпун превод грчког израза софросини и црквенословенског целомудрије требало би да буде “чистота умовања.” Лењост је, пре свега, расипање, траћење, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Супротност лености је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

(протојереј Александар Шмеман)

И на крају листе у којој молимо Господа да нам НЕ ДА је празнословље. Ево шта о празнословљу говори протојереј Александар Шмеман:

Најзад, празнословље. Једино је човек, од свих створења, обдарен даром говора. Сви Оци виде у томе “печат” слике Божје у човеку, јер се сам Бог открио као Реч (Јн.1,1). Али, реч као највећи дар је истовремено и највећа опасност. Пошто је реч основни израз човека, средство његовог самоиспуњења, говор је самим тим и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч је оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свога божанског порекла и сврхе, реч постаје празна. Она тада неминовно условљава леност, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.

Настављамо нашу серију тумачења велике молитве Св. Јефрема Сирина из пера протојереја Александра Шмемана. Данас говоримо о властољубљу.

Ма колико изгледало чудновато, леност и чамотиња испуњавају наш живот властољубљем, жељом да се влада другима. Обезвређивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, леност и чамотиња нас присиљавају да тражимо надокнаду у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није окренут према Богу, ако није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Владика мога живота, тада ја постајем свој бог и господ – апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем својим сопственим потребама, идејама, жељама и проценама. Властољубље је на тај начин најосновнија изопаченост човекова у односу према другим бићима, тражење начина да му се она потчине. Оно није безусловно изражено у стварној побуди да се влада, да се доминира над другима. Оно може да се испољи у безосећајности, омалова-жавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. Оно није ништа друго него унутрашња леност и чамотиња уперена, овај пут, против других; у њему се духовно самоубиство допуњује духовним убиством.

Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.

Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени слуги Твоме!

Да, Господе, Царе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Резултат такве лености је чамотиња, или униније. То је стање очаја, малодушности које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење свега на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. Униније је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.

(аутор: протојереј Александар Шмеман)

Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.

Основна болест је леност, празнина. То је она чудна леност и пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара: “Чему, ради чега?” и чини од нашег духовног живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

(аутор: протојереј Александар Шмеман)