Икона Христа Спаса поново на Црвеном Тргу

Заиста је диван препород и вера у Христа у братском нам руском народу. Пре неколико дана у Москви је одржано свечано освештање иконе Христа Спаса изнад капије на кули Кремља коју је у присуству више хиљада верника као и председнима Русије Д. Медеведева обавио Патријарх Московски и све Русије Кирил.

Фреска је тридесетих година прошлог века била  зазидана по наредби совјетских власти, али су радници који су је зазидали поставили мрежу и дестак центиметара ваздушног слоја како би је сачували. Више од 80 посто од оригинала иконе је сачувано, а рестауратори су прецизно обновили оштећене делове тако да је икона поново засијала у пуном сјају.

Фреска је првобитно осликана у 17. веку за успомену на чудесно спасење Москве од куге.

Владика Георгије: Опроштајно слово на сахрани Митрополита Христофора

Високопреосвећена и преосвећена браћо aрхијереји,
часни оци, ожалошћена родбино,
драги епархиоти почившег нам брата Митрополита Христофора,

Све наше судбине, сви наши животи и ниске дана који их чине, треба да буду подређени Божијој вољи. Наше је да дане, од Господа на спасење нам добијене, проживимо онако како Бог заповеда. То није лако. Највећима је дато најтеже бреме. Кад га пронесу са свијета како доликује, онда их прати реч великог Његоша: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.”

Када се у фамилији Ковачевића, као девето дете, 1928. године, родио Велимир, није се могло знати да га велика дела очекују.

Некада је у породицама је бивало доста деце: за Бога, за Краља, за Отаџбину, за кућу и племе. Блаженопочивши Митрополит је имао много браће и сестара и сви су били одани Богу и роду своме. Велимир је био свештеник и стекао породицу, три сина и једну кћерку. Касније, као удовац, постао је владика, и проширио своју физичку породицу на многобројну духовну децу – нове синове и кћери Цркве Божије, Цркве Српске – почев од 1978. када је постао Епископ источноамерички и канадски, где је својим трудом и радом разројио медоносну кошницу. Нарочито истичемо допринос блаженопочившег Митрополита оснивању Епархије канадске, на чијим темељима и ми радимо. Благодаран сам му за добро сјеме које је засијао, које сада рађа крупне плодове и за подршку коју ми је, као млађем брату, указивао.

Српска Црква је сагледала његов труд и, 1991. године, Епархију његову уздигла на степен Митрополије средњозападноамеричке а Владику Христофора означила титулом Митрополит.

Његов труд и љубав су се огледали у заједници љубави којом је зрачио и све нас привлачио у улози председника Епископског савјета СПЦ у Северној и Јужној Америци. Био је увиђаван и толерантан. Знао је свакога саслушати, а онда би износио свој разложни став поткрепљен аргументима. Волио је нас, своју браћу архијереје, као и свештенство које му је било одано и које га је поштовало. Око њега се водио сав црквени живот у Централном црквеном савету као и у Епископском савету.

Полагао је нарочиту бригу о богословском подмлатку и црквеној просвети уопште. Богословски факултет у Либертивилу је био његова посебна брига и старање. Он је био душа тог Факултета и није чудо што су му последње речи, како свједоче очевици, моја браћа Архијереји, биле: „Чувајте ми Факултет”.

Блаженопочивши Митрополит Христофор се непрестано трудио да живи сагласно Јеванђељу Христовом и у складу са својим монашким именом – Христоносни – и својим га животом печатио. Слично светом Игњатију Антиохијском и апостолу Павлу богоносном, који изрече ону тајну „а живим – не више ја, него живи у мени Христос…”(Гал. 2, 20), као и његовом небеском заштитнику светом мученику Христофору и наш Митрополит је настојао да Бога у себи носи и своје кораке Божијом вољом мери. Таквом вером и љубављу тежио је Владика Христофор, вером која нас узвисује до мере раста Христова, до мере Онога који је „једини Лекар, и телесни и духовни, рођени и нерођени, Бог јављени у телу, у смрти Живот истинити, и од Марије и од Бога, најпре страдалан и онда нестрадалан, Исус Христос – Господ наш”, како описа светитељ Божији Игњатије Богогносни.

Истакнувши се као борац и ревнитељ за Цркву, он заиста, последњи делић бића свога предаде за Њу, следујући литургијском усклику „сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. Богомудро је водио Цркву Христову на овим западним пределима, где постоје разна искушења и поделе. Мудро је деловао је Митрополит Христофор да би показао истински образац Цркве Божије, образац Истине и Живота предатог од Богочовека Христа у аманет нама који Њему следујемо. Тим начином живота он је тежио ка јединству у Цркви Христовој, јер једна је Глава и један је Христос, „јер као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос” (1 Кор. 12, 12).

Живот Митрополита Христофора није драгоцјен само због његових савесно испуњаваних парохијских и архипастирских дужности. Огромну улогу имао је и у периоду од 1963. године, када су судски спорови и подељеност Цркве на овом континенту рушили њен углед и пустошили средства и енергију. Тадашњи протојереј Велимир Ковачевић био је главни тумач истине, активни учесник и судски преводилац. Био је бескомпромисан у борби јединства Цркве због чега је стекао велики углед.

Високопреосвећени Владика је уистину штитио смисао Цркве, и непрестано је тежио ка јединству, макар и страдајући и подносећи разна искушења, следујући речима светог Григорија Богослова који рече: “Све примајмо ради Бога Слова (Христа), страдањем страдање (Његово) подражавајмо, крвљу крв почаствујмо, на крст пођимо добровољно.

Таквим карактером и смислом је ходио овај Божији човек у овом смутном и гордом свету. Али, радост кроз смрт се пројављује, јер Христос даде смисао нашем постојању, како рече богоносни апостол Павле, „Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; Јер ако живимо, Господу живимо и кад умиремо, Господњи смо.” (Рим 14, 7-8). И кроз Христово Васкрсење надамо се свеопштем васкрсењу, где ћемо се састати и Господа прославити, „Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим” (1 Сол 4, 14).

У непрестаној борби Митрополит Христофор није жалио себе. Он је осмислио своје бивствовање, испунио свој задатак, и довео до јединста Цркве на овом континенту. Борба је била велика, а енергија Митрополита Христофора још већа. Све што је „говорио ином”, он је „својим потврђивао чином”. Никада није чинио ништа за себе, већ само за Цркву. Стога му није тешко пало да своју цијелу Епархију „поклони”, сједини са Епархијом Новограчаничком, ради богоугодног јединства, задржавајући за себе само једну цркву у Чикагу и најзначајнији манастир Светог Саве у Либертивилу. Нико му не би узео Епархију, нико му не би тражио толику жртву, али је знао блаженопочивши Митрополит Христофор да само тако може доћи до брзог јединства. Или је можда добио глас анђела да прије своје кончине треба да покаже како се ваља борити, живети и личне интересе подређивати општим интересима Цркве. И Бог му је дао да види Цркву у Америци уједињену, да види плодове свога рада и, верујемо, мирно оде Господу своме, коме је одано служио, да Му рапортира: „Дело сврших које си ми дао да вршим…”, а да заузврат чује оне речи: „Слуго верни и добри, у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога”.

Господа молимо да овај Божији човек стекне такву благодат и славу у вечности, а сви ми заједно са њим, да би следовали Светим апостолима и учитељима нашим, у Царству Божијем где је непрестано славословљење и вечна победа у добру. Вечан му спомен био. Амин, Боже дај.

23. августа 2010. године,
Црква Васкрсења Христовог, Чикаго

Епископ канадски Георгије

650 година од рођења Андреја Рубљева

29. Аугуста Руска Православна Црква обележава 650 година од рођења славног иконописца Андреја Рубљева и 650 година од оснивања Спасо-Андрониковог манастора у Москви. Преподобни Андреј Рубљев је обитавао у овом манастиру. Његове иконе се сматрају правим ремек делима православне иконографије и уметности као што је икона Свете Тројице. Прави познаваоци кинематографије сетиће се и филма “Андреј Рубљев” режисера Андреја Тарковског из 1971. Филм је такође ремек дело у свом домену. Чувена је сцена изливања црквеног звона

Успеније Пресвете Богородице

Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, – мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек.” Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Преображење Господње

“Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму.

Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, “и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте.” (Мт. 17;5)

Упокојио се у Господу Митрополит либертивилско-чикашки Христофор

Чикаго, Илиној – У 19.45 по локалном времену, у среду, 18. августа 2010. годиине, уочи празника Преображења Господње, упокојио се у Господу Митрополит Либертивилско-чикашки Христофор, у осамдесет другој години живота. Умољавамо свештенство да одслуже мали помен. Детаљи сахране биће познати ускоро.

Нека му је вечни спомен, Царство небеско и васкрсење у слави!

Пикник – 29. Августа

Наша ЦШО организује пикник  у Недељу 29. Августа 2010, на месту AL AZHARMOUNTED PATROL PARK 5225 101 Street NW. На пикнику вас очекују специјалитети са роштиља и ражња, добро пиће, домаћа музика и леп провод. Наступиће и чланови омладинске групе СКУД “Фрула”

Корак Ближе Градњи Нове Цркве

Драга у Христу браћо и сестре. Управни одбор ЦШО Свети Симеон  жели да вас обавести да  је на недавно одржаној седници MD Foothills условно одобрена наша апликација за ре-дезигнацију парцеле по којој би се дозволила градња цркве са фудбалским игралиштем и парком. По испуњењу ових услова ми прелазимо на захтев за дозволу за градњу.

Радне активности у Цркви

Данас смо имали неколико радних активности у нашој цркви. Направили смо 7500 свећа и очистили двориште и покосили траву. Хвала свима на раду и труду, а и Драгани која је спремила одличан посни ручак за све нас.