Ученици су указивали Господу на лепоту храма и заветних поклона, а Он је рекао: Доћи ћe дани у које од свега што видите неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Лк.21,6). То је одлука о свему лепом овога света. Споља, оно изгледа тврдо и вековечно, али ћеш за дан-два све изгубити из вида, као да ничег није ни било: лепота ће увенути, снага ће се истрошити, слава ће потамнети, умови ће се исцрпсти, одећа ће се поцепати. Све у себи самоме носи силу распадања, која није као неко неразвијено семе, већ се налази у непрестаном дејству. Све тече ка своме крају. Пролази обличје овог света… Човек ходи као призрак; сабира и не зна коме ћe припасти. А ми се све усиљено трудимо, напрежемо се и главобољама нашим нема краја. Срећемо око себе сталне поуке, а све се држимо свога. Једном речју, слепи смо и ништа не видимо. Да, истина је кад кажемо да смо слепи или заслепљени, јер ни себи нити ичему што нас окружује и што нама влада не видимо крај. И шта још? Чим нам је, како се нама чини, добро, уверени смо да стојимо тврдо, као на стени. Међутим, наш положај пре подсећа на стојање на мочварном терену: ми само што нисмо пропали. Међутим, ми то не осећамо, и предајемо се безбрижном наслађивању оним што пролази, као да ће свагда постојати. Помолимо се да нам Господ отвори умне очи те да увидимо све онако како јесте, а не како се нама чини.