Христе мој, даруј милосрђе Онима
који Ти сада поју Велики канон.

Овим речима почиње синаксар четвртка пете седмице поста, јер на јутрењу четвртка пете седмице поста по стародревном предању, певамо чин Великог Канона. 

Овај уистину највећи од свих канона, изврсно и вешто сачини и написа Свети отац наш Андреј, архиепископ Критски, који се назива и Јерусалимски. Он се крете, дакле, из Дамаска у четрнаестој години свога живота, одаде се изучавању граматике, и завршивши изучавање, остаде у Јерусалиму да проводи монашки живот, живећи преподобно и богољубиво у молитвеном тиховању и безметежном животу. И многе друге списе, корисне за живот, остави Цркви Божјој, речи и каноне, будући и показујући се обилан, особито у похвалним саставима. Поред многих других, сачини и овај Велики Канон, који садржи безгранично умилење. Јер пронашавши и скупивши све повести Старог и Новог Завета, он сачини ово слаткопјеније, од Адама, дакле, па чак до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди. Подстрекава, елем, овим сваку душу да ревносно и по сили подражава добрима из повести, а зле да избегава, и да увек притиче к Богу покајањем, сузама и исповедањем и другим познатим богоугодним делима. Осим тога, он је толико широк и пријатан, да је довољан да и најтврђу душу омекша и на добру будност покрене, ако се само са скрушеним срцем и великом пажњом пева. А написа га, када и велики патријарх Јерусалимски Софроније написа житије Марије Египћанке. И ово Житије предлаже нам безгранично умилење, и онима који су много грешили и греше даје утеху, само ако хоће да одступа од зла.

А беше одређено да се у овај дан пева (Канон) и чита (Житије) ради овога узрока: зато што се Света Четрдесетница приближава крају, па да не би људи, будући лењиви за духовне подвиге, немарни и остали, и престали потпуно да буду у свему целомудрени. Превелики, дакле, Андреј, као неки учитељ, кроз повести Великог Канона, казујући врлине великих људи и уједно застрањивање злих, као да је хтео рећи: оне који се труде ваља подстицати да још храбрије сежу напред. А свештени Софроније, изванредном речју својом, чини опет да буду целомудрени, и к Богу их подиже, да не клону нити очајавају, ако некада грехом неким захваћени бише. Јер колико је Божје човекољубље и жалостивост према онима који се свом душом труде да се обрате од пређашњих грехова, показује ова повест о Марији Египћанки...

Источник: svetogorskestaze.blogspot.com

Пустиноје и безмолвноје житије возљубивши, и во сљед Христа Жениха Твојего усердно потекши, и Того благоје иго во јуности твојеј вземши, крестним знаменијем к мисленим врагом мужески вооружившисја, постническими подвиги постом и молитвами, и слезними капљами, угљије страстеј угасила јеси, достославнаја Параскево, и ниње в Небесњем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу, моли о нас почитајушчих честнују памјат твоју.

Тропар, глас 4.

"Ми данас мислимо да је прави живот кад можеш у једном дану да дођеш до што већег броја информација, да си што више видљив пред људима, да учествујеш што више у неким догађајима. Поставља се питање: Чему све то? Да ли то човјека нешто поправља? Да ли то нешто његову душу уљепшава? Врло често – не. А Света Петка је чинила оно што је најважније. Она је свакодневно, тудећи се на очишћењу своје душе, своје срце спремала за стан Бога живога. Припремала се за највећи догађај – за сусрет са Господом Исусом Христом."

Митрополит Јоаникије, 27.10.2023

Петровдански сабор на Цетињу

Традиционалним Петровданским црквено-народним сабором на Цетињу торжествено је прослављен празник Светих апостола Петра и Павла, којима је био посвећен храм поред старога Цетињског манастира на Ћипуру, о чему свједоче и остаци темеља пронађени за вријеме археолошких ископавања 1986. године.

Сабор је почео Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру коју је служиo Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске, Епархије сремске и Румунске православне цркве, у молитвеном присуству многобројног вјерујућег народа.

У току Свете литургије, Митрополит је извршио миропомазање новокрштених Миона и Максима.

У литургијској проповједи, честитајући овај благословени празник, протосинђел Јустин (Мреновић), игуман манастира Подластва, казао је да су Свети првоврховни апостоли Петар и Павле два стуба Цркве Христове, два плућна крила Цркве Христове од које се развила Црква у овој данашњој торжествености у којој ми живимо. Казао је да је Светим апостолима Петру и Павлу заједнички именитељ ученици Христови, благодат иста апостолска коју је Господ излио на њих, али опет сваки од њих понаособ је потпуно различита личност.

Говорећи даље о двојици првоврховних апостола, о. Јустин подсјетио је на њихово житије. Свети апостол Петар је био прост човјек рибар из Галилеја, из племена Симеонова, који се одликовао ватреним духом, чистог срца које је било спремно да прими Господа. Први је исповиједио Христа као Сина Божијега када је на Исусово питање: А шта ви кажете ко сам ја, одговорио: Ти си Христос Син Бога живога. Тада га је Господ, рекавши да му је то открио Свети Дух, благословио: Ти си Петар (што значи стијена) и на том камену ћу сазидати Цркву своју и врата пакла неће је надвладати.

“То је и показао својим животом каснијиим Свети апостол Петар који је увијек када је требало за Господа ревновати био тај који је ишао први испред осталих апостола. Међутим, да се не би погордио, да не би помислио да он то својим снагама чини, Господ је допустио у једном тренутку, када је дошло вријеме издајства Јудинога и кад је дошло вријеме да Господ крене на страдање, на распеће, да апостол Петар поклекне, да осјети слабост своје људске природе и да се одрекне чак три пута Господа. Међутим, као човјек који има чисто срце, довољан је био само један поглед Господњи па да апостол Петар осјети горко покајање”, бесједио је игуман, истичићи да је то одлика ватрених људи који у жару борбе за оно за шта ревнују, умеју понекад и да поклекну као људи, али је довољан само један поглед да се врате на онај пут са кога су склизнули.

Апостол Павле, сушта супротност од Петра, био је образован, завршио све школе свога времена, одликовао се дубоком вјером и, како је он мислио, равновао је за Господа и по тој својој ревности, која није била по разуму, него по књигама из којих се он учио, али од којих још није осјетио дух праве вјере, устао је на Господа и против Његових ученика. Као гонитељ Цркве Христове сагласио се и са убиством свога рођака Светога првомученика архиђакона Стефана.

“Међутим, када му се Господ јавио и када је од тог виђања ослепио, питао је: Ко си Ти, Господе? А Господ му благим гласом каже: Ја сам Исус, ког ти гониш. Довољно је било апостолу Павлу да тај један тихи глас Господњи у њему изазове преображај, покајање за његово дотадашње безумно ревновање за закон који је изгубио свој дух и остао само мртво слово на папиру. Да се покаје, преобрази, да постане апостол народа, најватренији проповједник Христа Господа, да постане онај захваљујући коме смо и сви ми незнабожци тога времена чули ријеч Христову и чији су се преци од апостола Павла и његових ученика временом крштавали и примали вјеру Христову. Тако да ми данас живимо у благодати коју нам је проповиједао апостол Павле, а коју је Господ на све нас тако богато и обилато изливао”, казао је отац Јустин.

Њих двојица су, свако са своје стране, утврђивали вјеру Христову, утврђивали Цркву Христову и тако си она ширила, нарочито међу незнабожцима и када је дошло вријеме да се провјери та грађевина, тај камен на коме је Црква сазидана, како је рекао Господ, камен вјере, показало се да је грађевина тврда и да јој ни врата паклена нису могла ништа.

“Господ који је дао обећање апостолу Петру да ће на томе камену вјере Његове сазидати Цркву своју, то пророчанство и обећање се кроз вијекове на хиљаде и хиљаде случајева обистинило, чему смо и ми свједоци”, нагласио је отац Јустин.

Подсјетивши на то колико је било царева, султана, властодржаца, наводећи Хитлера, Стаљина, Броза, који су устајали на Цркву Христову, мислећи у своме безумљу да су овдје на земљи они богови, пошто су видјели да могу са људима да раде шта хоће:

“Помислили су за себе да су богови па да могу и Царство небеско да нам затворе и да Цркву Христову себи потчине, али Господ је показао да је та Црква на тврдоме камену вјере сазидана. И гдје су данас ти гониоци?! Нема их, све их прекрива прашина.”

Осврнувши се на прогон Украјинске православне цркве, протосинђел Јустин (Мреновић), игуман манастира Подластва, истакао је да и нови модерни наследници Нерона у Украјини покушавају сличне ствари да ураде, као и да су данас све наше молитве и сва наша љубав усмјерена према Украјинској православној цркви и Блажењејшем Митрополиту Онуфрију, који страда на крсту и крвари заједно са својо Црквом:

“Молимо се Господу да и на њему испуни оно своје нелажно обећање да ће се све силе овога свијета, и демонске силе које устају на Цркву Христову, сатрти на томе камену вјере. Нека нас Господ молитвама Светих првоврховних апостола Петра и Павла утврди да и ми можемо рећи као апостол Павле: Не живим више ја, него Христос живи у мени и нека нас помилује молитвама Светога новојављенога старца Пајсија Светогорца, чији спомен данас такође славимо, да се сви нађемо у Царству Оца и Сина и Светога Духа сада и у вијек и у вијекове вјекова. Амин!”

По заамвоној молитви из Цетињског манастира је кренула празнична литија до темеља старог Цетињског манастира и обновљеног храма Рођења Пресвете Богородице, гдје су на темељима храма Светих апостола Петра и Павла на Ћипуру благосиљани славски приноси и преломљен славски колач у славу Господа нашега Исуса Христа, а у част првоврховних апостола Петра и Павла.

Потом је сабране и све њихове сроднике, данашње свечаре и све оне који славе имендан, благословио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије:

“Прослављајући Свете апостоле Петра и Павла, славимо Христа Господа кога су они проповиједали, који им је дао мудрост и силу и храброст да послије Његовога васкрсења, вазнесења на небо, проповиједају ријеч Божију, проповедају славу Крста Христовога и васкрсења Његовога. Они су управо проповиједали Христа оваплоћенога Господа, Бога који је постао човјек, дошао међу нас и ради нас и нашег спасења, извршио своје дјело на земљи, прихвативши крсно страдање, да својом Крвљу спере наше гријехе на Крсту и да обнови људску природу, да нас све сабере својим васкрсењем у своје вјечно Царство.”

Владика је казао да се Христово дјело наставља кроз вријеме од Светих апостола па до дана данашњега – све оно што је Господ говорио, а што су наставили Свети апостоли, не само што су говорили, него и многа чудеса чинили и свједочили васкрсење Христово својим ријечима, животом и својим чудесима:

“Господ који је глава Цркве невидљиво руководи брод Цркве Божије по пучини овога живота. Наравно, као и на свакој пучини, има доста вјетрова и бура, па се понекад чини да је и брод на тој пучини у опасности, и био би у великој опасности да његов крманош није сам Господ Исус Христос. А сви ми који вјерујемо у Њега, носили ове свете одежде или долазили у цркву као хришћани, сви ми смо сарадници Божији, као што говори Свети апостол Павле, и улога сваког од нас у животу Цркве је велика и важна. Зато треба да се сабирамо у заједницу Сабора Божијега, јер велика је жалост ако неко, а да није нечим важним спријечен, не долази на Сабор гдје је Господ Исус Христос глава и гдје се ми сабирамо око Њега да од Њега поцрпимо Његову благодат и Његову мудрост и љубав и вјечни живот који нам Он дарује.”

На крају Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је поучио сабране да као што смо се припремали Петровданским постом за овај празник, као што се припремамо у вријеме поста за велике празнике, треба увијек да будемо пажљиви, да се чувамо од гријеха и да живимо хришћанским животом.

“Да унапређујемо и његујемо дарове које нам је Бог дао, да отварамо срца своја и душе своје да их обасја Божија свјетлост и мудрост, и Божија љубав да се настани у нашим срцима, да она постане садржај нашега живота и да ту љубав Божију ширимо међу браћом свуда у овоме свијету. Јер Господ од нас хришћана то очекује, да Његову љубав и милост и Његово човјекољубље изливамо и свједочима у овоме свијету”, поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

Заједничарење на Цетињу је настављено уз трпезу љубави.

Весна Девић
Фото: Жељко Драшковић
Радио Светигора

И ми, богоносни и свети родоначелниче наш, несравњено грешнији од светог сина твог – Првовенчаног краља српског, сва осећања своја, све мисли своје, све душе своје, сва срца своја, све савести своје, покајнички простиремо пред свете ноге твоје, и ниневљански вапијемо: молећи се, моли се непрестано за нас, да нас светим молитвама твојим свеблаги Господ милостиво изведе из пакла наших самољубља и безакоња и уведе у рај Својих вечних божанских истина и лучезариих светиња. Амин! амин! амин!

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: „Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан.“ Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.

Охридски пролог, 2 фебруар по јулијанском календару

Љубав Божја према нашем грешном роду људском особито се показује у томе што Премудрост Божја у сваком роду и нараштају налази међу нама недостојнима достојне служитеље и пријатеље своје: Пророке, Апостоле, Светитеље, Исповеднике и Мученике, и кроз њих брани и очувава веру Еванђелску и Православну, ту једину животворну и спасоносну Истину Божју, којом се род људски може спасавати; и стварно се спасава у сваком времену и нараштају. О томе нам говори премудри Соломон овако: „Премудрост Божја све обнавља и прелазећи из нараштаја у нараштај у свете душе, она припрема пријатеље Божје и пророке. Јер Бог никога не љуби тако, као онога који живи с премудрошћу“ (Прем. Сол. 7, 27-28). Таквих пријатеља Божјих, кроз које нас Бог поучава и спасава у тешка времена, испуњена је сва историја народа Божјег од Аврама и Мојсија до светих Апостола и светих Отаца, и до данас. Свети Григорије Ниски, у похвалном слову своме брату св. Василију Великом, том изабраном од Премудрости пријатељу Божјем и спасиоцу Православне Цркве у тешким временима у којима је живео, говори такође о томе овако: „Бог, који све и сва зна још пре постанка њихова, као што вели пророк (Дан. 13,42), и предухитрује злобу ђавољу која се протеже заједно са људским нараштајима. Он сам припрема и даје и одговарајућег способног лекара за зло и болести сваког нараштаја; да не би, због недостатка исцелитеља и исправитеља, болест код људи остала неисцељена, и тако потпуно овладала родом људским“. Такав управо богомудри и богодани лекар и спасилац народа и Цркве Православне у новија времена ове тешке историје беше и светитељ и пријатељ Божји-Марко Митрополит Ефески, кога зато с правом његов брат Јован Евгеник назива „новим Василијем Великим“ и „Новим Богословом“. Овај његов брат Јаван, који беше ђакон Велике Цркве Св. Софије у Цариграду ,написа службу и житије овога Светог Марка, које ћемо ми овде даље изложити[1].

Свети отац наш Марко, велики светилник који осветљава наш живот у свету и храбри поборник Цркве Христове и опште сунце целе васељене, роди нам се и засија у великом царском граду Константиновом, Цариграду, у коме и одрасте и школова се и у коме на крају, при пресељењу своме на небо, остави своје свето тело. Роди се овај светитељ лета Господњег 1391, у племенитом роду Евгеника. Отац му се звао Георгије, и беше ћакон и сакеларије Велике Црквс Св. Софије, и истовремено учитељ и руководитељ у школи при Св. Софији, у којој су се школовали многи младићи са свих страна царства. Мајка му се звала Марија, и беше кћи честитог и богољубивог лекара Луке, који име божанског лекара и еванђелиста Луке ничим није осрамотио, јер бејаше веома побожан и честит. Обострано порекло Маркових родитеља беше дакле из давнина украшено сваким благородством и богатством и светским сјајем, но ништа мање и богопоштовањем.

Када им се дете роди и препороди благодаћу Духа Светот, то јест светим крштењем, родитељи му дадоше име Мануил, јер је требало да то дсте не добије неко друго име, него као достојно доби оно право име Господа Исуса – Емануил, јер је преко овог светитеља, у ова последња времена, с нама прису-тан Бог и Благочешће (Ευσεβεια = Православље) и светоотачка предана вера (πατροπαραδοτος πιστις). Учитељ и васпитач младог Мануила и у благочешћу и у наукама реторике и математике беше његов отац, кога ће ускоро он сам превазићи и мудрошћу и врлином. И управо је он превазишао оца за толико, за колико је отац му превазилазио остале људе. Тако је отац овога детета доживео оно што сви оци желе да доживе: да их превазићу њихова сопствена деца. Када је малом Мануилу било 13 година умре му отац, но он не прекину учење, него отиде да се учи код још способнијих учитеља и то на дуже време и са још већим трудом. Најпре му је био учитељ и старатељ Јован Хортазменос, који ускоро постаде митрополит Силивријски са именом Игњатије, и који беше човек врло образован и добродетељан. Осим митрополита Игњатија он имађаше још и друге учитеље, међу којима и философа Георгија Гемиста Плитона, и такође познатог Јосифа Вријенија, једног од ученика св. Григорија Паламе. У изучавању наука Мануил се одликовао марљивошћу и брзим напредовањем; но исто тако он беше скромног понашања и смирен, пазећи и на свој начин одевања и на кораке, погледе и говор свој. Није прошло много времена а он је својом даровитошћу и марљивим трудом убрзо прсвазишао у риторској науци и у философији и логици не само све ученике, него и саме учитеље, тако да су му се сви дивили, па чак и сам цар.

По завршетку школе сам цар Манојло[2] призвао га је к себи и учинио га не само својим пријатељем, него и учитељем у многим стварима, и особито у књигама. Мануил је тако стекао назив ритора и постао учитељ и васпитач у школи, којом је раније руководио његов отац. Овде је он учио наукама и Светом Писму многе младе ученике, као што је то раније чинио и његов отац. Међу његовим ученицима у то време беше и Георгије Схоларије, потоњи патријарх Цариградски. Мануил се са сваким трудољубљем трудио у тој патријаршијској школи, но с друге стране он никада није изостајао са свакодневних свештених богослужења у Великој Цркви и то у току целе године, и лети и зими, тако да га је било могуће видети где још у свету пре монаштва проводи монашки начин живота. Он беше сав богоносац и просветљен и беше истински философ још од самог детињства. У свеноћним бдењима и стражењима над собом он је изучавао књиге старих мудрих људи и слагао то знање у себи, а у исто време није изостављао ништа из Божанског Писма и из Свештених Учитеља и Отаца Цркве а да то не изучи са тачношћу и савршено. Живећи још у граду, он је превазишао пустињске отшелнике, јер је чистоту и целомудрије и смрт Христову узео на себе, горећи сав љубављу према Христу, која га ни до саме смрти није напуштала. Није се заносио сујетом и светском славом, нити му је душа била привезана за нешто земаљско, или за неки успех и каријеру.

Када напуни 25 година (око 1418 г.), он не могаше више обуздавати у себи жељу за светом схимом монашком. Зато напусти све житејско и попут великих древних отаца, великодушно раздаде све своје имање сиромасима. Затим смирено узе на себе благи јарам Господњи, који је од детињства желео и лако бреме крста, заволевши пустињаштво, које су волели и Илија и Јован и сви њихови следбеници. Јер пустињаштво и усамљеност мајка су безмолвија (ησυχιας), мајка усамљеничког подвижничког тиховања и унутрашње сталожености и мира и спокојства и усхођења ка Богу и приближења Њему. За место усамљеништва он изабра једно од острва у Мраморном Мору, између Цариграда и Никомидије, звано Антигона (близу Халке), јер та острва беху тада украшена богоносним мужевима и подвижницима. Овде он изабра себи за духовног оца неког особито врлинског подвижника, дивног и чудесног старца Симеона, који га ускоро и постриже за монаха давши му име Марко. Овај искусни старац упути младог монаха у подвиге и врлине монашког живљења, а особито у духовни подвиг духовног и молитвеног созерцања, којим је недавно тако сјајно таворски заблистало атонско монаштво на челу са Св. Григори-јем Паламом, кога је свети Марко необично поштовао и славио.

Својим одласком у монаштво Мануил је иза себе оставио неутешну жалост сродницима и блиским пријатељима, а такође и самом цару, који га је волео и требао његову мудрост и знање. Ожалошћени су били и великаши и клирици и његови млади ученици и уопште сви у отаџбини, јер су његов одлазак из света сматрали за опште осиромашење и губитак многих добара. Уз то ни њихове посете монах Марко није примао, пошто је, живећи у молитвеном тиховању, избегавао да се виђа са било којим од сродника и познаника. У то време на острво Антигону дође код истог старца и ступи у послушање Марков школски друг Доротеј, син сакелара Велике Цркве Валсамона, човек украшен знањем и васпитањем и нарави веома благородне. Њих двојица беху познаници још од детињства и беху дали један другоме реч да ће бити заједно монаси. Доротеј је већ био остварио свој циљ, јер је живео као монах једно време у Јерусалиму и на гори Божјој Синају, но сада се оба њих састадоше на овом острву и живљаху код једног истог оца и наставника. На том острву у самоћи проживе свети Марко око 2 године са великом духовном радошћу у подвизима. Но ова свештена заједница не могаше дуго остати у овој усамљености и тишини, јер пре но што се напунише две године, а по зависти непријатеља и по општој злој несрећи народа или, боље рећи, због тадашње неразумности и безвољности које су усталасале и потресле сву твар, а особито због наиласка нове агарјанске звери, – светитељ мораде напустити то место и преселити се у Цариград. Огромна турска војска беше заузела сву малоазиску област Витиније и дошла до Босфора, тако да је била велика опасност за житеље ових такозваних Принчевих естрва, због чега је и овај светитељ са својим духовним оцем и наставником морао прећи из самоће у град у чувени Мангански манастир св. Георгија, где је прoдужио свој тихи молитвено – подвижнички живот.

Живљењу преподобног Марка у овом манастиру ко ће се достојно надивити, и то: његовој крајњој суровости у подвизима (σκληραγωγια), у посту, у бдењу и свеноћном стајању, у борби са невидљивим противницима и у победи над њима. Јер он говораше често да се Богу ничим не угађа тако као злопаћењем. Овде је светитељ упражњавао сваку врсту врлине, да би се преко врлина добро уздигао у созерцање, у свештена просветљења (ιερους φωτισμους) и божанска обасјања (θειας ελλαμψεις), што се заиста с њим и десило. Тако је он постао сав честит и боголик (ολος θεοειδις). Јер ко је други икада више уризничио у себи ону свештену четворицу духовних елемената општих врлина, које сачињавају и украшавају разумну душу, избегнувши при томе крајности и с једне и с друre стране? А те врлине су: постојаност и достојанственост храбрости, искреност праведности, смерност целомудрености и савршенство разборитости. Или, ко је икада већма од њега гњев окретао једино против греха и против духовног змаја, а хтење потпуно управљао ка Богу и ка добру? Или, ко је чедност, девственост, ствар натприродну и равноанђелску, већма желео из детињства од њега, и стекао је себи за пријатељицу и сажитељницу кроз цео живот? А он је управо то успео: да честим старањем постигне девственост чак и у самим покретима ума, као неко невештаствено и бестелесно биће. Зато је он у ово време подвизавања имао чист ум, просвећиван још и Божанским Писмима и делима светих Отаца, те је тако, просветљен божанским обасјањима, многе богонадахнуте књиге написао[3]. Овде је у овом манастиру свети Марко био посвећен у чин јеромонаха. Тајну свештенства он је примио са крајњим смирењем и побожношћу, и то на молбе и наваљивања многих: Када је затим приносио Богу бескрвну жртву свете Евхаристије, свима који су га гледали чинио се сав као ван себе, сав просветљен (πεφωτισμενος), сав као да путује негде, свештенодејствујући Богу као неки анђео у телу.

Но ма колико да cу били велики и славни досадашњи подвизи светога, од сада почињу још већи и славнији подвизи његови и храбре борбе и светле победе овог преславног борца. Јер у ово време бедном и јадном народу православном предстојало је да, са другим залима и недаћама претрпи још и несрећу црквену, тојест ону лукаву замишљену и зло склопљену унију с Латинима. Јер у ово време цар Јован VIII [4] помисли да ће помоћи своме угроженом од Турака царству тиме што ће склапањем уније са Римом добити од папе Римског помоћ, и зато поче да се припрема и да изабира најбоље учене људе свуда по великоме граду. Тада одмах би назначен овај свети Марко за митрополита Ефеског, но он се тога избора прихвати тек после многих умољавања и нагоњења, и то, како сам он каже, једино из послушања Цркви у овим тешким временима. Ово би 1437. године. Тако онај, који је стајао изнад свих почасти, постаде велики архијереј Великог и Првог Архијереја, и ревносни пастир Пастиреначелника Христа. Од тада он се показа свима као нови Велики Василије, и сви га тако називаху.

У групи епископа, клирика и лаика, који бише одређени да иду у Италију (а међу којима беху и учени Висарион Никејски и философ Гемист Плитон и други), свети Марко, сада већ митрополит Ефески, би назначен испред свих других за егзарха сабора источних отаца, а уз то још он би одређен да замењује патријарха Александријског и патријарха Јерусалимског, а и патријарха Антиохиског. Пред полазак за Италију рекоше светом Марку као егзарху сабора источни архијереји: „Старај се да покажеш и племениту храброст коју имаш за наше благочестиве догмате, и ученост (λογιοτητα) коју си, помоћу Божјом, стекао кроз учење и брижљиво старање“. И заиста, свети Марко се показао у Италији као храбри и непобедиви : лав, или као мач оштар с обе стране, који сасеца сваки лажни и зли кукољ из чисте пшенице свештених догмата Цркве, или још као громогласна богонадахнута труба правилног богословља и неотступни бранилац одредби и догмата светих Отаца и Васељенских Сабора.

На сабор у Италију кренуо је и сам цар Јован Палеолог са царским Синклитом, а с њим и стари Патријарх Јосиф са малим бројем епископа и малим бројем клира свога. Крајем 1437. године кренуше они морским путем и стигоше у Венецију а затим у Ферару у пролеће 1438. године. Када папа Евгеније отвори сабор у Ферари, прва реч би поверена светоме Марку. Он тада отвори светоотачка своја уста и кратко и јасно рече папи и осталим западним епископима и богословима: Треба да буде мира и љубави у Цркви, но до раздељења је дошло зато што је латинска Црква отступила од Православне Цркве и Православне вере, измисливши неке своје догмате, тyђе Апостолима и св. Оцима. Ето то и јесте нарушење мира и љубави и јединства. „Зашто, говораше папи и Латинима свети Марко, окривљујемо Оце, када противно њиховим заједничким предањима различито мислимо и говоримо? Зашто сте њихову веру прогласили непотпуном, и уводите вашу – тобож савршенију? Зашто, противно Еванђељу које смо примили, проповедате друго Еванђеље? Некада смо ми у потпуности говорили једно исто, и међу нама није било раскола, и тада смо ми, обе стране, били сагласни са Оцима; сада пак, када већ не говоримо и не верујемо једно, како можемо бити заједно? Ми православни и сада говоримо и верујемо оно исто што и раније, и сагласни смо како сами са собом тако и са Оцима и нашим и вашим, ако вам је жеља да признате истину. Ви пак, увевши новине у веру, показујете самим тим да сте несагласни пре свега сами са собом, затим са заједничким светим Оцима и на крају, са нама. И зашто да се не вратите на ону добру сагласност која ће вас показати да једно исповедате и у односу према самима себи и према нама и према светим Оцима, и тада ће нестати раскола, и сабраће се раздељени, и учиниће се свако добро?“

Ове речи светог Марка беху речи истините љубави. Оне нису одбијале потребу сједињења, само су истицале да се најпре имају одбацити јеретичке заблуде римске и онда тек може доћи до сједињења у Истини Божјој, и вери Православној. Али гордима и духовно глувима ове речи изгледаху као осионост светог Марка, јер њима не беше стало до Истине и до вере апостолске и светоотачке.

То се видело већ при првим богословским разговорима у Ферари, где је реч била о погрешном латинском учењу о загробном стању душа умрлих, које се душе, по њиховом учењу, тобож саме тамо очишћују и искупљују огњем, док Православни говораху да се душе спасавају само благодаћу Божјом по молитвама и литургијама свете Цркве на земљи.

После тих првих разговора свети Марко је увидео да римским схоластичарима и голим препирачима није стало до Истине, него они гледају ко ће дуже говорити и надговорити другога, без обзира на логику истине и на свето Предање Отаца, и зато је био решио да се већ тада врати натраг. Но под притиском цара, и по лукавој политици папе, сабор се настави и ускоро би пренет дубље у Италију, у град Флорентију. У даљим разговорима и расправљањима са римским богословима свети Марко је доказивао њима сву неоснованост латинског додавања речи Символу вере по којој би Дух Свети тобоже исходио и од Сина (Filioque). У овим првим расправљањима светог су Марка подржавали и Висарион Никејски и Исидор Кијевски, но они брзо узеше на себе улогу издајника Православља, и напустише светог Марка. Од тога се светитељ ни мало не уплаши, него попут Максима Исповедника и Григорија Богослова, он у прах развејаваше сва латинска јеретичка учења о Духу Светом, о Божјој суштини, о папском првенству, о светој Евхаристији, и о осталим догматима. Свсти Марко нипошто није допуштао да се од било кога мењају свете одлуке светих и Васељенских Сабора и богонадахнуто учење светих Отаца Црквс. Он је силним и јасним гласом својим и светоотачком благодатном логиком као паучину кидао и разбијао све софистичке заплете и силогизме латинске и схоластичке, и разобличавао сва њихова лукава и подла подметања и извртања. Јер он је изванредно добро познавао Свете Оце, које су латини извртали и фалсификовали, и није дозвољавао да празна схоластика и сува дијалектика изврћу и упропашћују свете догмате Светих Апостола и Отаца и Сабора. У православном учењу и догматима, а особито у догмату о исхођењу Духа Светог само од Оца, свети Марко је почињао од самог Првог Богослова и Вође (Καθηγουμενος) свих благослова, тојест од самог Бога Логоса који је јасно рекао: „Послаћу вам утешитеља од Оца, Духа истине који од Оца исходи“ (Јн. 15,26). Затим је он на основу Светих Отаца доказивао Латинима у какве су јереси запали мењајући Символ вере Никејског и Цариградског I и II Васељенског Сабора и учећи погрешно о Светом Духу и о нетварним Енергијама Божјим. Синови лажи (οι του ψευδους υιοι),они нису хтели послушати глас Истине, него су остали у својој јереси и својој гордости. За време препирања о вери између светог Марка и Латина, неки римокатолички монаси, који беху присутни и слушаху ту дискусију, гласно повикаше на сабору: „Грци поседују истину вере и сачували cу праве догмате“.

Недостало би нам времена ако бисмо хтели све подвиге светога Марка изложити. Јер он и глад трпљаше, и ругања и потсмевања од Латина и од издајица православних. Но њега све то, као и присиљавање царево и лукавост папина, не могаху поколебати у вери Отаца Православне Цркве. Он не прихваташе нечовечно и нехришћанско уцењивање Православних – које чињаше папа својим лажним обећањима односно помоћи, потребној цару ради спасења царства од Турака. Још мање прихваташе свети Марко да се о истинама вере одлучује гласањем. И то не само због тога што Православни беху дошли у малом броју, него пре свега због тога што се Истина Божја не мери бројем и количином гласова, него Еванђељем, Апостолима, Оцима и Саборима. А ту Латини не могаху одолети светом Марку. Када увидеше и цар и папа, и још неке издајице Православља око цара, којима је папа обећавао кардиналске чинове ако прихвате латинску веру, они онда одлучише да упркос противљења светог Марка и Антонија Ираклијског и још два епископа, склопе неку унију са папом, ма и по цену издаје Православне вере. Тада свети Марко изложи писмено своје православно исповедање вере да 6и тако Православље остало непобеђено и он оправдан пред Црквом и историјом, на посрамљење свих издајица око њега. За ове издајице Православља, међу којима предњачаше Висарион Никејски, говораше свети Марко бранећи православно учење о Духу Светом: „Ми православни заједно са св. Дамаскином и свима Оцима, не говоримо да је Дух Свети од Сина (него од Оца), а они заједно са Латинима говоре да Дух јесте од Сина. И ми са божанственим Дионисијем Ареопагитом говоримо да је Отац једини извор надсуштаственог Божанства, а они са Латинима говоре да је и Син – извор Св. Духа, искључујући тиме Духа из Божанства. И ми, са Григоријем Богословом разликујемо Оца и Сина узрочношћу (тј. својством бити узрочником), а они са латинима сједињују их и смешују у једно том узрочношћу. И ми са светим Максимом и ондашњим римљанима и западним Оцима не чинимо Сина узрочником Духа, а они Га у својој одлуци о унији називају по грчки узроком, а по латински начелом Духа. И ми, са философом и мучеником Јустином, говоримо као што је Син од Оца, тако је и Дух од Оца, а они са Латинима говоре да је Син од Оца непосредно, а Дух – посредно (и тиме понижују Духа Светог). И ми са Дамаскином и свим Оцима исповедамо да људима није дано да тају у чему је разлика између рођења и исхођења божанског, а они са Томом Аквинским и Латинима говоре да рођење бива непосредно а исхођење – посредно“!

Тако је свети Марко доказивао да прихватање латинског учења доводи до тога да се признаје да Дух Свети има два начела, а тиме се уводи двоначелност у самом Богу, што је бесмислица и јерес противна целокупном Хришћанском Откривењу и Хришћанској Православној вери. Зато своје Исповедање вере он овако завршава: „Сви Оци и Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма уче нас да бежимо од оних који другачије верују и да се удаљавамо од заједнице са њима. Па зар ја, дакле, презревши све те Оце и Саборе, да пођем за онима који под маском лажног мира позивају да се ујединимо са онима који су нарушили свети и божански Символ вере, и Сина уводе као дpyror узрочника Светога Духа? Јер остале њихове (латинске) заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, ја остављам за сада. Да ми се не деси, о! Утешитељу Благи, да икада тако одступим од себе и од здравих мисли и здраве вере, него да се држим увек Твога учења и Тобом надахнутих блажених Мужева, и тако да се присајединим Оцима мојим, односећи одавде са земље на небо, ако ништа друго, оно бар – праву веру (την Ευσεβειαν = Православље)“.

После тога стадоше и Патријарх и цар и други епископи наваљивати на св. Марка, да учини неке уступке и направи неки компромис по начелу икономије ради тобожњег добра државе и народа. На то им свети Марко одговараше: „Ствари вере не допуштају никакво попуштање и икономију. То је као кад би казао: отсеци себи главу па иди куда хоћеш. Никада, о човече! оно што се тиче Црквс, нерешава се компромисима. Јер не постоји нешто средње измећу истине и лажи“. У то време, 10. јуна 1439. године, умре етари Патријарх Јосиф не потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада папа навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње „завештање“ цара Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и изјавио: „За нас папа представља само једнога измећу патријараха, али и то – ако би он био православан“. Но папа као неки тиранин, и бедни, невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видео да на акти о унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни папа Евгеније извикнуо је: „Дакле, ништа нисмо урадили!“ Ипак је властотубиви папа тражио да му се свети Марко доведе на суд због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређењу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претље папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: „Нисам ја без разлога чврст у своме мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. То такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима, него баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божја свуда и свагда отсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тојест у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти . . . А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега, ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?“ Тако се свети Марка избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.

Избавивши се тако по великом промислу и заштити Божјој из латинских беда и опасности, са сјајем и славом исповедника светитељ Божји се врати у отаџбину. И би дочекан од свих и свакога у Цариграду као проповедник и сведок (μαρτυς – мученик) Истине. Сакупљени православни народ свих узраста и сваког звања поздрављао га у престоници, и клањао му се тражећи од њега неку реч благослова и побожне поуке. Јер православни и верни народ нипошто није хтео да призна ни да погледа оне издајице Православља, и никако није учествовао на багослужењима са тим отступницима од вере. И поред свег насиља царске власти и присутних папских легата унија није могла бити спроведена, нити је ишта значила за народ и верни клир, на челу са светим Марком. Гоњен, а да би дуже штитио Истину и више помогао Цркви, свети Марко напусти тајно Цариград и отпутова својој под Турцима поробљеној пастви у Ефес. Така је он као пастир душу своју полагао за овце своје, угледајући се на Истинског и Првог Пастира Христа.

У својој митрополији у Ефесу светитељ је са љубављу и пожртвовањем похађао ово духовно наслеђе светог великог Еванђелиста и Апостола Јована Богослова, путујући непрестано по народу, иако беше слабог телесног здравља. Он посећиваше постојеће храмове и поправљаше порушене, а особито поправи свој Митрополитски храм и зграде око њега. Затим рукоположи свештенике и постави духовнике; штићаше невољнике и оне којима незнабожни Турци чињаше неправде; помагаше удове и сироте, мољаше и прећаше, поучаваше и утврђиваше, постајући свима све, по речи Апостола. А када све уреди што је било пoтребно стаду, он зажеле да се повуче у мир и спокојство, и зато крете на Гору Атонску да тамо у миру оконча свој живот, изнурен уз то и тешком болешћу. Но када лађица којом иђаше пролажаше покрај острва Лимноса ( у Егејском Мору), одмах би препознан и ухваћен од царских власти и би бачен у тамницу, где проведе око две године (од 1440 – 1442). У тамници он показа чудну великодушност и издржљивост, иако беше врло мучен и лишаван и оног најнужнијег за живот. У то време настаде турска опсада утврћења Лимноса, где народ много страдаше од опсаде и глади и пљачке и смрти. Светитељ је много туговао због свега тога и делио судбину са народом, женама и децом, молећи се Богу за спасење и избављење овог јадног Православног живља. Благодарећи његовим богоугодним молитвама народ би заштићен помоћу Божјом, те нико од људи не погибе приликом страшне опсаде, у којој напротив многи Турди изгибоше. Народ за то благодараше Бога и приписиваше своје чудесно избављење молитвама Божјег слуге и архијереја Марка. У исто време свети Марко продужи и одавде борбу за свето Православље пишући на многе стране и утврђујући верне људе, а осуђујући лажну унију. У једном свом писму он је тада писао: „Кад не би било гоњења, ни Мученици не би просијали, ни Исповедници не би добили венце и победе од Христа, и не би својим подвизима учврстили и обрадовали Цркву Православну“.

По истеку две године, овом новом Исповеднику би дозвољено да се врати у Цариград, где он би дочекан од верних као општи спаситељ и добротвор и учитељ, и као велико светило живота нашег на земљи, и тихо пристаниште, и чврсти темељ вере. Он беше отац за све Православне, руководитељ и учитељ, исправитељ нарави и добри саветник, законодавац у вери и ризница правог богословља, извор мудрости и општи заштитник (Προστατης) истините Цркве; изобличитељ какодиксије (=злославља) и непобедиви поборник Православља. Благодарећи њему многи из уније бише повраћени Православљу, а особито када под његовим утицајем Патријарси Александрије, Антиохије и Јерусалима саборски осудише унију 1442. године на сабору у Јерусалиму. Они осудише и одлучише од Цркве унијатског патријарха Митрофана, и самом цару запретише одлучењем, ако се не одрекне туђих лажних догмата. Исто тако и у Русији би осуђен и протеран митрополит Исидор, који беше потписао унију, док у Српској Цркви нико не беше ни пошао нити пристао на унију. Ликујући због свега тога свети Марко говораше: „Благодаћу и силом Божјом псевдоунија се ево распада“!

Поживевши богољубиво и у свему блистајући од детињства до смрти, а нарочито у исповедању и штићењу светог Православља, свети Марко се престави у Господу 20. јуна 1444. године у 52. години живота. Пред смрт је понова живео у свом манастиру Светог Георгија, званом Мангански, где се упокојио после теже болести, која је још док беше у Флорентији била узела великог маха. Ова болест, а још више апостолска брига његова за све Цркве, разједале су здравље његово, но не и његов дух и крепост душе. Његов ученик Генадије Схоларије говораше да кад би се свод небески срушио, ни тада се његова праведност не би поколебала, и моћ те праведности не би изнемогла; и душа његова не би се изменила, нити би се мисао његова раслабила у било каквим искушењима. Пред саму смрт светитељ је много говорио присутнима молећи их и отачки им заповедајући да се брину о Цркви и црквеном стању и поретку, о црквеном благочешћу и отстојавању правилних црквених догмата, и о уништењу овог новог празнословља око уније. Особито је саветовао светитељ свог ученика Георгија Схоларија, потоњег Патријарха Генадија, поверавајући му да продужи борбу за Православље,и упозоравајући га на ову истину: „Кварење Васељенске вере јесте општа пропаст“. Свој пак став према унијатима светитељ исповеди непоколебиво и у самом часу смрти: „Уколико се удаљујем од њих, утолико се сједињујем са Истином и са Светим Оцима, правим богословима Цркве; а који себе прибрајају унијатима, такви далеко стоје од Истине и од блажених Учитеља Цркве“. Затим помоливши се за све присутне и спокојно испруживши руке светитељ рече: „Господе Исисе Христе, Сине Бога живога, у руке твоје предајем дух свој“. Тако отиде ка Ономе Коме је толико послужио у животу, речи и делу, и о Коме је тако благочестиво богословствовао (ευσεβως εθεολογησεν). Тело његово свечестно, чисти храм најчистије душе, би удостојено славног погреба, какав беше и погреб св. Василија Великог, и би положено у манастиру великомученика Георгија. А исповедништво и вера и речи светога Марка живе и после његовог блаженог уснућа као изобличење свима неправославнима (τοις αντιδοξοις). Нама пак православнима остају да живе и светле и руководе нас ове свете речи светога Марка: „До сада ми смо имали веру која ни у чему нема недостатака, и ми немамо потребу ни за сабором ни за актом неке уније, да би се научили било чему новијем, ми – који смо синови и ученици Васељенских Сабора, и на њима и после њих прослављених Отаца наших. Са том вером ми се надамо изаћи пред Бога и добити отпуштење грехова, а без ње ја незнам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења. Онај који хоће и покушава да ми одбацимо ову веру и уведемо другу, новију, макар он био и анђео с неба – нека буде анатема, и нек исчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само – једини Бог, Који нам је и Сам и кроз Своје ученике предао ту веру“! (Послан. игуману Ватопеда).

Његовим светим молитвама, Христе Боже наш, и свих светих Твојих Учитеља и Богослова Отаца, сачувај Цркву Твоју свету у Православној вери и исповедништву.

„Житија Светих“, 19 јануар (ст. 609 – 621), Београд 1972.

Налазимо се на гробу нашег духовног оца, учитеља и просветитеља, Светог Саве, у месту где је Он завршио свој земаљски живот и ушао у непролазно Царство Божије. У светој Цркви православној празновање кога било од Светих је дан његовог рођења за небо и уласка у блажени живот царства Небескога. Само трију личности Црква Православна празнује у дане њиховог рођења по телу - Рождество Господа Исуса - Божић, Рождество Његове Преблажене Матере, Свете Богородице, Марије, и највећег међу рођеним од жене, Светог Јована Крститеља.

Какав је за нас духовни доживљај долазак у град Трново, у цркву Светих 40 мученика на гроб Светог Саве. Пред нашим духовним очима искрсава цео његов живот, рођење у граду Расу и крштење у цркви Светих апостола Петра и Павла, његов младићки живот, постављење за кнеза у Захумљу, па бекство у Свету Гору већ замонашеног му оца Симеона, негдашњег великог жупана Стевана Немање, подизање манастира Хиландара и упокојење у њему Светог Симеона, преношење његових моштију из Хиландара у манастир Студеницу, његовог измирења браће, Стевана и Вукана, па добијање аутокефалности Српске цркве, постављање за првог архиепископа, и труд око њеног уређења, путовање у Свету земљу у служби мира међу црквама, признања источних патријаршија за обнову бугарске Патријаршије, његове журбе да успехом у тој ствари обрадује бугарску цркву и народ, његова смрт и сахрана овде у братској православној земљи.

Цео његов живот је проповед еванђеља Христовог и речима и писменим делима и поступцима. И сада и свагда, за све нас православне, увек су у важности речи његове беседе о правој вери; које је упутио свештенству и верним као Архиепископ: "Браћo и децо духовна, прво вac молим да положите сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вepe". Јер као што рече Апостол "темеља другог не може нико поставити осим. онога којега постави Дух Свети преко светих Апостола и богоносних отаца", а то је - права вера она која је на светих седам Васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на светом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање вере без добрих дела може извести пред Господа. Него треба имати обоје да савршен буде човек Божији, а не да због недостатка једнога храмље живот наш, јер као што рече Апостол: "Спасава вepa која кроз љубав дела".

Ту поруку упућујем и себи и православном српском и бугарском народу и свима православним. Држећи се његовог казивања достићи ћемо и ми смисао и циљ нашег живота и ући у блаженство царства Божијег, у број наших светих предака.

Ваша Светости, од срца Вам захваљујем што сте нам омогућили да дођемо у овај град, у овај свети храм и на свето место, гроб Светог Саве. Хвала Вама, Ваше Високопреосвештенство, свештенству и народу на братском дочеку и указаној љубави.

Блаженопочивши Павле Српски, „Пут у живот“ - Беседа у Трнову
17.јуни 1996.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Празник Обрезања Господњег, осми дан по Божићу, када је Богомладенац добио име Исус, име које је је Архангел Гаврил објавио Приснодјеви Марији на дан Благовести. Име Исус значи „Спаситељ“ и ово је почетак служења спасењу људскога рода, које се открива кроз крајње смирење, слично томе како се Оваплоћени Бог родио у животињским јаслама, јер му се није нашло места у људским становима. У обреду обрезања видимо добровољно примање Христа на Себе све оно што човек треба да испуни. Господ истовремено овим показује да су све уредбе Божије свете и Он – Бог који је постао човек, их са смирењем и послушањем прихвата као свети Закон Божији оно што је неопходно за спасење свију, премда Он и нема потребе за тим. Овде је и праобраз тајне Крштења за које се припремамо ових дана, када треба да се изврши, како говори апостол, нерукотворено обрезање греховног тела плоти, односно духовно обрезање као символ нашег завета са Богом и посвећивања Њему читавог живота.

Овога дана ћемо молити Господа да би, као човек узевши име Исус, и нас научио да се обраћамо овоме имену као нашем спасењу. Да би смо се, ма који начин живота да нам је Господ даровао по Својој вољи, ма које послушање извршавали свакога дана - у свако време и свакога тренутка учили као најважнијој – молитви Исусовој – краткој молитви призивања Господа у свим нашим (нарочито тужним) околностима и туховним потешкоћама. Ово је важније од свих осталих правила која често испуњавамо само спољашње и затворивши молитвеник, опет се враћамо уобичајеном немолитвеном животу. Управо овакво сећање на Господа, непрекидно обраћање Његовом имену треба да постане природно за нас. И речи светог Василија Великог и других светих отаца: „Са својим дисањем сједини Исусово име“, означавају управо то.

Али како је ово тешко постићи, не само човеку у свету, него чак и монасима, онима који носе бројанице, имају нарочито правило и у своме позиву су обавезни да се науче Исусовој молитви, као своме главном духовном делању! Како је само тешко ово постићи, јер име „Исус“ не сме да се изговара само формално.

Свако име може се изговарати на два начина. Први, када једноставно издвајамо по имену неког конкретног човека између других људи и остајемо неутрални у односу према њему, овим именом означавајући једино своје обраћање њему или помињање.

Има и други начин изговарања имена, када нам је човек драг, била то мати или син или кћер или пријатељ или неки блиски човек, када његово одсуство осећамо и бива нам тешко, док нам је његово присуство увек прижељкивано. Тада људско име постаје живо.

Како Божије име да постане живо за нас? Како ово да научимо? Ето шта је од највеће животне важности за све, од суштинске важности – научити изговарати онако како би требало да га изговарамо, устремљујући сваки тренутак свог живота у вечност. Треба да научимо да тако изговарамо име Исус, да када други људи чују, да осете да је ту у питању живот који се у највећој мери односи на њих.

Како се научити изговарати молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, онако како ју је изговарао апостол Јован Богослов када се у рано јутро Христовог Васкрсења на обали Тиверијадског језера у даљини појавио тајанствени путник, и апостол Јован Богослов, препознавајући Га свом дубином свога срца рекао: „То је Господ“ (Јн. 21, 7). Тако и ми треба да изговарамо реч „Господ“, као што га је изговорио Петар, када су апостоли били у опасности од буре, и Спаситељ ишао по води, а сви викали да је то утвара, али апостол Петар је рекао: „Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води“ (Мт. 14, 28).

Управо тако треба да изговарамо Исусово име, о коме реч Божија говори да је узвишеније изнад сваког имена. „Зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена; да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ (Флп. 2, 9 – 11).

То је реално могуће само онда када читав наш живот постане тајна одбацивањем тела греховности у послушању Господу у свим црквеним установљенима и у свим заповестима које нам је дао: „ви сте испуњени у Њему, који је глава свакога началства и власти; у Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол. 2, 10 – 11). Испуњавање, пак, сваке заповести јесте непрекидно „одбацивање тела греховности“ човекове – у тој одлучности, који стиче по мери тога, како спознаје сладост Исусовог имена, у коме је спасење и вечни живот. Тада се испуњава храброшћу да поднесе и најтежа искушења, ма каква да су она, само да не одступи од исповедања Православне вере. Тако је било и са светим Василијем Великим, када је император Валент, који је штитио јеретике, претио светитељу да због његове чврсте вере уништењем, отимањем имања, изгнанством, мучењем, па и самом смрћу. Памтимо како је свети Василије Велики рекао да га отимање имања не плаши, јер шта се може отети од човека који ништа нема, осим неколико старих одежди и старих књига, чији садржај он ионако носи у своме срцу? И претња изгнанством му такође није страшна јер „место на коме стојим“, говорио је, „није моје, већ где год да ме пошаљете увек ће са мном бити Господ и то ће бити моје место. Ни смрт ни мучења ме не плаше јер колико сам физички слаб, толико сам већ одбацио своје тело, да ћу осетити само први ударац, а смрт ће ме приближити Ономе, Коме стремим читавог свог живота“.

У овоме је радост данашњег Господњег празника и празника спомена светог Василија Великог, који свима нама даје образац цаског послушања. Свети Амфилохије, епископ Иконијски, на торжественом пасхалном спроводу светог Василија Великог (јер је смрт заиста празник живота за такве људе) каже да је Господ тако расудио по Своме Промислу, да је управо у овај дан призвао Себи онога који је читавог свог живота проповедао о тајни Оваплоћења Логоса, о смирењу нашег Спаситеља, Који седи на огњеном пррестолу, изнад Херувима и Серафима.

Он говори о тајни нашег духовног одбацивања греховности тела, које се збива у крштењу, да би се овога дана даром Божијим, са именом Исуса Христа сјединило и наше име и да би наш живот био запечаћен сећањем на Господње име, поуком како достићи чудо изговарања имена, које нам дарује спасење. Амин.

Протојереј Александар Шаргунов
manastirpodmaine.org

Свети краљ Милутин – Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља”.

Свети краљ Драгутин – Старији син благочестивог краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.) и Свете краљице Јелене, а брат Светог краља Милутина. Према животописцу краљева и архиепископа Српских, Светом архиепископу Данилу II, Драгутин је измољен од Бога молитвама својих побожних родитеља, и одгајен и васпитан од њих у науци Господњој и вери Православној. Изучи он и свете и божанствене књиге, разумно се наслађујући добрим и красним речима њиховим, јер су се родитељи његови увек бринули о овом свом душељубазном им чеду и васпитавали га у страху Божјем, благоверју и свакој чистоти, те га научише сваком богољубљу и добром владању. Драгутин је заиста целог живота био искрено побожан и предан вери, а такође и одан подвижничком начину живота.

Света Јелена краљица Српска– Супруга благоверног краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула.

“Прије свега, гледајући на њен примјер да се ослободимо од једне велике заблуде савременог свијета, савременог човјека. Данашњи човјек мисли да му је живот вреднији ако је што више присутан у јавности, ако је ученик неких великих догађања, митинга, богатих трпеза, ако се што више обукао у славу овога свијета, ако има домове и куће као дворце и сав остали луксуз. Тако мисли савремени човјек. Та пошаст је потпуно отуђила савременог човјека од правих истинских вриједности. Ево, Света Петка свега се тога одрекла ради нечега много узвишенијега, јер је све на овоме свијету и пролазно и трулежно. А славу овога свијета носи вријеме и вјетар као лишће када се сасуши.”

Онај који се као Света Петка посвети ономе што је најважније, казао је он, што је најдрагоцјеније, да служи Господу, да се сједињује са Господом, извором вјечнога живота, вјечне радости и вјечне славе Божије, тај се заиста облачи у славу Божију већ овдје у овоме животу.

“Та слава није спољашња, нити је та љепота спољашња него, као што говори Свети цар Давид за царску кћи – сва је љепота кћери цареве унутра. А та кћер царева, то је душа. И треба гледати да украшавамо унутрашњу љепоту, своју унутрашњост, своје биће духовно да оно сија, а да не обраћамо исувуише пажње на спољашњост, више него што је потребно”, поручио је Митрополит Јоаникије.

Казао је да је савремени свијет све окренуо наопако: оно што је најмање вриједно ставио је на прво мјесто. “А оно што је највише вриједно потиснуо је до задњега мјеста и скоро до ишћезнућа. Драга браћо и сестре, да обратимо своју пажњу на праве вриједности! Томе нас учи Света Петка!”

27. октобра 2022.
svetigora.com

Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

************************************************************************************************************

У BPEME византијског цара Теодосија Великог[1] живљаше у Антиохији неки човек Андроник, златар по занату. Андроник се ожени ћерком златара Јована, којој беше име Атанасија; a то име значи бесмртност.[2] И стварно, својим светим животом Атанасија стече себи бесмртну славу, што и крај њеног живота показује. Ови супрузи Андроник и Атанасија, живећи чесно и богоугодно, украшаваху себе сваком врлином. Своје обилно богатство они дељаху на три дела: један део трошаху на сиротињу, други – на црквено благољепије, трећи – на своје домаће потребе. Због њихове кротости и добрих дела, Андроника и Атанасију поштоваху и љубљаху сви грађани. Пошто им се родише двоје деце, син Јован и ћерка Марија, они се договорише, те отада живљаху као брат и сестра. Њихова пак брига и старање о сиротињи беху усрдни и велики: служећи им, они на својим рукама ношаху болеснике, измиваху их, храњаху их и одеваху, и о свом трошку на све могуће начине збрињаваху и утешаваху странце и просјаке. Они сваку среду и петак провоћаху у посту и молитвама.
Пошто тако провођаху живот у врлинама, Богу би угодно да их призове ка још савршенијем животу, да би они, оставивши све, пошли за Јединим Господом својим Исусом Христом, који нам остави пример, да идемо стопама Његовим.
Једнога дана, након дванаестогодишњег брачног живота њиховог, Атанасија, вративши се из цркве после јутарњег богослужења, затече децу своју где од ватре јече, и узнемирена седе крај постеље њихове. Андроник, вративши се мало касније из цркве, стаде дозивати жену своју држећи да је заспала. Атанасија одговори: He срди се на мене, господине мој, пошто деца наша имају велику ватру. Андроник обиђе децу, и сам се увери у то, па уздахнувши рече: Нека буде воља Господња!
После тога Андроник оде у цркву светог мученика Јулијана, која се налажаше изван града и где беху сахрањени његови родитељи. Ту он проведе на молитви до подне. Али за то време док он бејаше у цркви, умреше оба детета његова: син Јован коме беше дванаест година, и кћи Марија којој беше десет година. Враћајући се са молитве Андроник чу у свом дому плач и кукање, и узнемирен дође брже. И у дворишту свом затече врло много света, и угледа оба своја детета мртва. Онда уђе у своју домаћу црквицу, паде ничице пред иконом Спаситеља нашег, изговарајући речи праведнога Јова: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се вратити. Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господа (Јов. 1, 21). – Атанасија ипак, плачући за децом својом, толико изнеможе од силне жалости да је и сама желела да умре, и говораше: О, када би и ја умрла са мојом децом!
На сахрану Андроникове и Атанасијине деце стекоше се сви грађани, а дође и сам патријарх са свим клиром својим. И сахранише децу у цркви светог Јулијана, где и претци њихови почиваху. По свршеној сахрани Атанасија не хте да се враћа дома, већ сеђаше крај гроба своје деце и плакаше. У поноћи пак њој се јави свети мученик Јулијан у обличју монаха и рече јој: Жено, што не оставиш на миру оне који овде почивају? – Атанасија одговори: He љути се на мене, господине, страшно сам уцвељена: имађах двоје деце, и данас их обоје сахраних овде заједно. – Свети мученик упита Атанасију: А којих година беху твоја деца? – Атанасија одговори: Једно дванаест година, a друго десет. – Тада јој свети Јулијан рече: Зашто плачеш због њих? боље би ти било када би тако плакала због грехова својих. Уверавам те: као што људска природа захтева храну, и немогуће је не дати јој, тако се и преминула деца хране у Христа небеским благом. Она Га моле, говорећи: Праведни Судијо, лишио си нас земних блага, немој нас онда лишити небеских!
Чувши ово, Атанасија се испуни миљем и претвори жалост у радост, говорећи: Када су деца моја жива на небу, зашто онда ја плачем? – Рекавши то, Атанасија се осврну желећи да настави разговор са јавившим јој се, али њега не беше. Она га онда стаде тражити по целој цркви, али никога не нађе. Упита она и црквеног вратара који је чувао црквена врата: Где је онај монах који сада разговараше са мном? – Вратар одговори: Зар не видиш да су врата затворена и да овуда нико ушао није; што онда говориш као да је неко разговарао с тобом? – Тада се Атанасија увери да је то било виђење, уплаши се, па оде кући својој и исприча мужу своме што виде и чу. И обоје се утешише у тузи својој. И Атанасија рече Андронику: Господине мој, још за живота деце наше хтела сам ти рећи једну ствар, али сам се прибојавала. Али сада, после њихове смрти, ја ћу ти је рећи: пусти ме у манастир, да оплакујем грехе своје. Јер, гле, Господ, узевши од нас децу нашу, учиниће нас погоднијима за служење Њему. – Андроник јој одговори: Иди, недељу дана испитај ту своју намеру, па ако чврсто останеш при њој, онда ћемо се заједно посаветовати о томе.
Атанасија много дана испитиваше себе, и не промени своју намеру. Напротив, она се испуни силном жељом за монашким животом, и поново стаде молити свога мужа да је пусти у манастир. Тада Андроник позва Атанасијиног оца и рече му: Ево, ми желимо да идемо и поклонимо се светим местима. Зато теби поверавамо дом наш и сву имовину нашу, и молимо те: ако нам се на путу догоди кава несрећа, ти раздај наше имање невољнима, а наш дом претвори у болницу за сиромахе и у свратиште за путнике.
Поверивши своме тасту дом свој и имовину своју, Андроник пусти на слободу све своје робове и робиње. А једне ноћи Андроник и Атанасија се спремише, узеше за пут нешто од своје имовине и изађоше из дома свог да нико знао није. Предавши себе Богу, они узеше на себе подвиг туђиновања. Обревши се изјутра изван града, блажена Атанасија се окрену, угледа издалека дом свој, па погледавши на небо рече: Боже који си рекао Авраму и Сари: Иди из земље своје и од рода свога у земљу коју ћу ти ја показати (1. Мој. 12, 1), погледај и на нас и води нас у страху Твом. Ето, Тебе ради ми остависмо дом наш отвореним, зато нам немој затворити врата царства Твога. – И пошто плакаше обоје, наставише пут свој.
Стигавши у Јерусалим, Андроник и Атанасија се поклонише светим местима; и разговараху са многим оцима и примаху благослов од њих. Затим отпутоваше у Александрију да се поклоне светом мученику Мини. Путем они наиђоше на неког световњака који се свађао са једним монахом, и Андроник упита световњака: Зашто се свађаш са монахом? – Световњак одговори: Овај монах узе под кирију мога магарца да иде у Скит, и ја му предложих да путујемо ноћу, еда бисмо избегли дневну жегу, и сутра изјутра стигли би у Скит. Али монах не пристаје на мој предлог. – Андроник упита световњака: Имаш ли другога магарца? – Човек одговори: Имам. – Андроник рече: Иди и доведи га, и ја ћу га узети под кирију, пошто и ја желим да идем у Скит. – Супрузи пак својој Атанасији Андроник рече: Причекај ти овде док ја отидем у Скит да добијем благослов од тамошњих отаца. – Поведи и мене са собом, замоли га Атанасија. – Женама није дозвољено да посећују Скит, одговори Андроник. – Тада Атанасија са плачем рече мужу: Ако ме ти оставиш, не давши ме у женски манастир, даћеш одговор светом мученику Мини. – Андроник јој обећа да је неће оставити док не испуни њену жељу.
После тога Андроник отпутова у Скит, и у свакој лаври[3] доби благослов од отаца Скитских. Чувши пак за оца Данила,[4] Андроник са великим напором дође к њему, и поклони му се. После молитве, у разговору Андроник му исприча све о себи и о својој супрузи Атанасији. Преподобни Данил рече Андронику: Иди, доведи своју жену, и ја ћу вам дати писмо за Тиваиду,[5] да би је ти слободно одвео и сместио у женски манастир Тавенисиота.[6] – Андроник оде и блажену Атанасију доведе ноћу к светом старцу Данилу. Свети старац дуго разговара с њима о путевима спасења, и учини им тиме велику духовну корист. Онда им даде писмо, благослови их и посла у Тавенисиотски манастир.
Када стигоше тамо, блажени Андроник смести свету супругу своју Атанасију у женски манастир. Обукавши се ту у ангелски лик монашки, Атанасија вођаше ангелски живот. Андроник пак врати се код преподобног оца Данила. Овај га замонаши, и упути у врлински живот, па му даде засебну келију, да у њој сам молитвено самује и тихује. И проведе блажени Андроник дванаест година у молитвеном самовању и тиховању, добро се подвизавајући. После тога он замоли оца Данила да га пусти у Јерусалим да се поклони светим местима. Отац Данил сатвори молитву и отпусти га с благословом.

Путујући по Египту, Андроник једном седе под смрчом да се мало одмори. И гле, по промислу Божијем он угледа своју жену блажену Атанасију где иде у мушком оделу; и поздравише се. Атанасија познаде свога мужа Андроника, али он не познаде њу. А и како је било могуће познати је, када лице њено беше увенуло од уздржања, и она поцрнела као Арапин! Усто мушко одело беше изменило Атанасијин изглед. Атанасија упита Андроника: Ниси ли ти ученик оца Данила Андроник – Да, ја сам, одговори Андроник. – Онда га она опет упита: Куда идеш, аво Андрониче? – Андроник одговори: Идем да се поклоним светим местима. А ти, упита он Атанасију, куда идеш и како се зовеш? – Она одговори: И ја идем ка светим местима, и зовем се Атанасије. (Јер она беше тако променила своје име: место Атанасија звала се Атанасије). – Андроник јој рече: Онда идемо заједно. – Атанасија одговори: Ако желиш да идеш са мном, онда затвори ћутањем уста своја (Пс. 140, 3), да бисмо путовали у молчанију. – Андроник одговори: Добро, нека буде тако како ти желиш. – Атанасија додаде: Хајдемо! и нека молитве твог светог старца путују с нама.
Када Андроник и Атанасија стигоше у свети град Јерусалим, они обиђоше сва света места и поклонише им се. После тога они отпутоваше у Александрију да се поклоне чесним моштима светог мученика Мине. Ту, после молитве, Атанасија рече оцу Андронику: Хоћеш ли, оче, да оба живимо у једној келији?
– Андроник одговори: Добро, али ћу ја најпре упитати старца, да ли ће он дозволити да живимо у једној келији. – Атанасија на то рече: Онда иди, упитај, a ja ћу те причекати у скиту, званом Октодекатски.[7] Ако ти старац дозволи, онда дођи по мене, па ћемо у келији живети у молчанију онако као што и путовасмо у молчанију. А ако ниси у стању да живиш у молчанију, онда немој долазити к мени, пошто ја не желим да живим без подвига молчанија, па макар то и преподобни отац наредио.
Отишавши код аве Данила, Андроник му исприча све о своме сапутнику Атанасију. Тада Данил рече Андронику: Иди, заволи молчаније и остани с Атанасијем, јер је он савршен монах.
После тога Андроник узе Атанасија, уведе га у своју келију, и проживеше у страху Божјем и молитвеном тиховању и молчанију још других дванаест година. И Андроник не распознаде да је Атанасије његова супруга, пошто се она усрдно мољаше Богу да је њен муж не распозна. Ава пак Данил често им долажаше и поучаваше их. Тако једном приликом када ава Данил беше код њих и много им говораше о душекорисним стварима, па се враћаше у своју келију, сустиже га блажени Андроник и рече му: Оче Данило, отац Атанасије одлази ка Господу.
– Старац се врати и нађе Атанасија у силној ватри. Угледавши старца Атанасије стаде плакати, а старац му рече: Ти треба да се радујеш а не да плачеш, јер идеш у сусрет Господу. – Атанасије одговори: He плачем ја због себе већ због оца Андроника. Но ти, оче, учини ми ову љубав: по престављењу мом наћи ћеш под узглављем мојим писмо, прочитај га па дај оцу Андронику.
Затим, после молитве, Атанасије се причести Божанским Тајнама, и отиде ка Господу. Братија дођоше да погребу тело његово, и нађоше да је то жена. Ава пак Данил нађе под узглављем њеним писмо, прочита га, па даде Андронику. Тада Андроник дознаде да је то била његова жена Атанасија. И сви прославише Бога.
Глас о овоме брзо се пронесе по свима лаврама, и ава Данил посла те позва све Егапатске оце и оне из унутарње пустиње. И сабраше се житељи свих Александријских лаври, и скитани у белим оделима (у скитана беше обичај да носе бела одела), и чесно погребоше свето тело блажене Атанасије, славећи Бога који јој је дао такво трпљење.
После погреба Атанасија старац Данил остаде са Андроником седам дана; а у седми дан учинише помен преминулој Атанасији. И старац Данил хтеде да оца Андроника узме у своју келију. Међутим Андроник мољаше старца, говорећи: Оче, остави ме овде, да бих и ја био сахрањен где и госпођа моја Атанасија.
Старац га остави и оде; али још не беше ни дошао до своје келије, сустиже га други монах говорећи: Отац Андроник одлази ка Господу. – Старац одмах посла оцима, који већ беху отишли, оваку поруку: Вратите се са мном код оца Андроника. – Вративши се, они затекоше Андроника још жива, и узеше благослов од њега. А када отац Андроник сконча у миру,[8] настаде велика распра међу скитанима Октодекатског манастира и скитанима другог манастира где се подвизавала блажена Атанасија и чији монаси ношаху бело одело. Белоризци говораху: Покојник је наш брат, и ми желимо да га узмемо у наш скит, да нам помажу молитве његове. – Тако исто говораху и оци Октодекатског манастира: Овај брат је наш, и зато нека буде положен са сестром својом блаженом Атанасијом. – Тада бели скитани рекоше: Како архимандрит Октодекатског манастира буде рекао, тако ћемо поступити. – Старац нареди да Андроника сахране са Атанасијом. Међутим скитани белоризци успротивише се томе, јер их беше већина, и говораху: Старац је изнад страсти, и више се не боји искушења, а ми смо млади, па зато желимо да имамо поред себе брата нашег блаженог Андроника, да нам помаже молитвама својим. Од нас је доста то што смо вам оставили Атанасију.
Потом се скитани једва смирише и погребоше преподобног Андроника са блаженом Атанасијом, славећи Бога, дивног у светима својим. Њему слава кроза све векове. Амин.

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Ова чудотворна икона Мајке Божије посвећена је једном од 12 великих празника Православне цркве – Покрову Пресвете Богородице; сам празник установљен је као спомен на дан када се Пресвета Дјева јавила у Влахернском храму у Константинопољу, као неодступна заштитница и покровитељка хришћана.

Наиме, у 10. веку житељима у овом древном граду претило је велико разарање од муслимана, а верујући да ће их заступништво Царице небеске заштитити, хришћани су се сабрали у Влахернској цркви, где се налазила Њена Риза и Покров (Омофор) – вапијући  Богу ватреном молитвом за спасење од непријатеља.

У току свеноћног бденија, Свети Андреј Христа ради јуродиви и његов ученик блажени Епифаније видели су под самим сводом храма – Пресвету Дјеву, окружену Анђелима, Светитељима и Пророцима како се моли, осењујући хришћане. Пресвета је тада распрострла над свим молитвеницима свој Омофор, штитећи их тако од видљивих и невидљивих непријатеља.

Будући да се виђења удостојио и Јуродиви Андреј, упитао је тада свога ученика Епифанија: Видиш ли брате, Царицу и Госпођу свих, како се моли за сав свет? Епифаније послушник му одговори: Видим Свети оче и ужасавам се!

По свитању новога дана, када се ово чудесно јављање проширило по целом Константинопољу, житељи града се испунише радошћу и надом што ће их Господ заступништвом Пресвете Дјеве избавити од упада непријатеља; како ће догађаји показати, надање њихово биће нелажно.

Одушевљени моћним заступништвом, бранитељи града разбише многобројну војску непријатеља и сачуваше град од разарања.

За датум прослављења Покровске иконе узет је 14. октобар по новом односно, 1. октобар по старом календару.

Чуда

Пред овим изображењем верни народ се моли за избављење од искушења и за помоћ у многоразличитим потребама, посебно породичним.

Ова чудотворна икона има и свој Акатист који верници читају у свакојаким невољама и опасностима.

Изображење

Пресвета Дјева је приказана како на облаку лаком лебди над царским дверима Влахернске цркве – док над Њеним Омофором у ваздуху, обитава сами Господ. По ивицама прекривача стоје два херувима, који се старају да се он довољно простире, како би под њим стало мноштво хришћана.

У средишњем делу иконе, приказан је ред Светих отаца Цркве, међу којима препознајемо Јована Златоустог и Василија Великог. У истој равни, приказан је и ред херувима.

У доњем делу иконе, изображен је ред Апостола, предвођених Светим Јованом Крститељем, док је у истом низу приказан и Јуродиви Андреј са учеником Епифанијем, као и ред Св. мученика (међу којима препознајемо Св. Великомученика Георгија).

Сама икона димензија је 74×50 цм.

Неке копије Покровске иконе Свете Дјеве, изображене су са Њом, као централном фигуром која доминира – ставом и положајем; приметно је да је у тим приликама Омофор у Њеним рукама беле боје, док је на оригиналној Покровској икони и њеним копијама, јасно црвене.

Можемо само претпоставити, да покров – који Она пружа својим молитвеним старањем – није баш тако лако задобити, задржати и уопште удостојити га се; стога, неизоставно је, да је пут ка Њеном благодатном старању скопчан с бројним страдањима и опасностима. Но, оно што нас испуњава је то што нада наша лежи у Њој, Њеној слободи коју има пре Творцем и Владиком свих, да избави све оне који Јој безпоштедно прибегавају.

Дакле, Покров који Света Дјева држи у рукама заправо је Њен Прекривач или Омофор, који тако распрострт над хришћанима, чува све оне који Јој се усрдно моле.

Ово чудесно догађање које се одиграло у Богородичиној цркви у цариградском насељу Влахерна, близу Златног рога, разлог је зашто је сама црква добила назив, Влахернска. Древно здање је уништено у прохујалим временима, а на том месту данас се уздиже велелепни храм посвећен Пресветој Дјеви Марији.

А чудесна Покровска икона изложена је данас у Третјаковској галерији, у Москви, као једно од њених непроценљивих блага.

svetigora.com

Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.
Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.
То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.
Пре њих изневерише крст многи Бугари, Грци и Јелини, и уврстише се у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.
Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божје силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.

Владика Николај Велимировић
ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА

Тропар, глас 4. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света.

Кондак, глас 6. Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас.

Вазнесење. Силу Вазнесења Господњег свети Павле изражава овако: Узишавши на висину заплени плен и даде дарове људима (Еф.4,8). Испунивши правду Божију, Господ је за нас отворио све ризнице благости Божије. То и јесте плен или добит која је последица победе. Почетак раздавања тог плена људима је силазак Светога Духа. Сишавши једном, Он увек пребива у Цркви и сваком даје оно што му је потребно, узимајући све из једном заплењеног плена. Нека приђе свако и узме. Но, нека припреми ризницу – чуварку, тј. чисто срце, и нека спреми руке којима ће узети, тј. веру која не премишља. Нека онда приступи са прозбом пуном наде и неодступне молитве.

„Мисли за сваки дан у години“,  Свети Теофан Затворник

Догодило се то у Кијеву приликом немачке окупације. У једној породици умире мајка. Остаје троје деце, све мање од мањега, а отац на фронту. Деца полажу маму на сто. Шта даље да раде не знају. Немају рођака, нема ко да им помогне, а знала су само да покојницима треба читати псалме.

Псалтир нису имали па су узели акатист светитељу Николају, стали поред маминих ногу и почели: „Радуј се, сместилиште великих врлина! Радуј се, достојни сабеседниче Анђела! Радуј се, добри наставниче људи“! Наравно, нема ту никакве радости. Само страх и туга. Али они читају и даље и долазе до речи: „Радуј се, разрешење невиних од уза! Радуј се, оживљење мртваца!“ И на овим речима - Свет! Свет! Свет! - мама је отворила очи и села.

Угодник се сажалио. Сажалио се на дечије сузе.

Лик светитеља Николаја је складан и јасан нашој души. Светитељ о себи није оставио никакве књиге, но, наш народ више верује испуњеном делу него изреченој речи. Светитељ Николај воли убоге, а наша готово читава историја јесте историја сиромаштва, простоте и беде.

Ако наш човек види икону светитеља Николаја Угодника, одмах ће спојити три прста и прекрстити се. Рећи ће: „Радуј се Николаје, велики чудотворче“, - а светитељ Николај ће са небеса одговорити: „И ти не тугуј, слуго Божији. Прослављај Господа Сведржитеља и речју и делом“.

Много светитеља је било на земљи, много ће их још бити. Но ми смо тако привезани за светитеља Николаја Чудотворца, као да не живимо у нашој земљи него у Малој Азији и не у епохи интернета, него у 4. веку у епохи Првог Васељеског Сабора. И то је чак до суза задивљујуће.

Вукашин Мандрапа
(рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу)

Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).

Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, ВУКАШИН. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао .

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић".

Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос.

Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао:

„Ради ти, дијете, свој посао!"

Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у Ман. Св. Арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско- Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић (студент Академије СПЦ за конзервацију и обнову).

На Св. Апостола и Јеванђелиста Јована Св. Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио СВЕТОГ ВУКАШИНА заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео.

У Манастиру Тврдошу насликана је икона Св. Вукашина и спеван му је Тропар.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве.

Датум празновања је 16.мај по јулијанском календару.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!

Jер он је имао један животни идеал-свеидеал: животворним и светим Еванђељем Христа Бога осветити српску просвету и учинити је светом просветом.

Oсветити српску школу и учинити је светом школом, осветити српску културу и учинити је светом културом, осветити српску државу и учинити је светом државом, осветити српску душу и учинити је светом душом, осветити српски народ и учинити га светим, народом христоносцем и крстоносцем. То би био не само његов животни идеал - свеидеал, него и његов животни програм свепрограм.

На томе је Свети Сава даноноћно радио за живота свог у овом свету, на томе непрекидно ради из оног света кроз све праве Србе, који његов животни идеал и програм остварују истрајно, из поколења у поколење, из века у век, све тако док траје рода српског на овој сивој звезди Божјој Што се земља зове.

ВРЛИНЕ СВ. САВЕ И СИМЕОНА

Но, избројити њихове врлине, то је исто што и избројати песак морски.

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски

Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи; ал' спасосте душе - Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас!

Изабрани сте били од Цара сила, Господа Исуса, за апостоле народима словенским, Методије и Кириле богомудри. У песмама вас опевамо, посредници наши, а ви пак пошто имате слободу пред Господом, од сваке напасти ослободите нас, који вам кличемо: Радујте се, Методије и Кириле, народа словенских апостоли и богомудри учитељи! 

МОЛИТВА светом МЕТОДИЈУ и КИРИЛУ,
равноапостолним учитељима словенским

О, преславни народа словенских учитељи и просветитељи, свети равноапостолни Методије и Кириле, к вама, као деца ка оцу, светим учењем и списима вашим просвећени и у вери Христовој утврђени, сада усрдно притичемо и са скрушеним срцима нашим се молимо. Ако и завете ваше, као деца не усвојисмо, не сачувасмо, и да угађамо Богу како учисте, не трудисмо се, и од једномислија и љубави према словенима, као браћи у вери и по телу, како сте нам добро завештали, отпадосмо, као у давнини за време живота вашег неблагодарне и недостојне нисте одбацили, но добром им за зла узвраћасте, тако и сада, не одбаците молитве, грешних и недостојних слугу ваших, но, као они који имају велику смелост пред Господом, приљежно Га молите, да нас упути и обрати на пут спасења, расправе пак и раздоре, који су изникли међу једноверном браћом, умирите, отпале опет ка једномислију приведите и да сви ми будемо сједињени у једном духу и љубави у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Јер знамо, познато нам је, да много може да помогне молитва праведника код милосрдног Владике, ако се и за грешне људе приноси. Не оставите нас, ради грехова наших, сетну и недостојну децу вашу. Паства ваша од вас сабрана, а сада непријатељством раздељена и саблазнима од иноверних прелешћена, умањи се, од мислених вукова гоњене, овце ваше словесне се растурише. Дарујте нама, вашим молитвама, да будемо ревносни православци, да православљем загревани, отечаска предања добро сачувамо, устав и обичаје црквене да се трудимо да одржимо, да се удаљавамо од сваког лажног учења и тако да се трудимо живећи богоугодним животом на земљи, и да се живота рајског на небесима удостојимо, и тамо са вама заједно Владику свих, у векове векова, у Тројици Јединога Бога прослављамо. Амин.

Као ослободилац заробљених,
заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче,
великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Добар бој си војевао мучениче
Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си
се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије,
свима подајеш опроштај грехова.

О, пресвети и предивни чудотворче,

Светитељу оче наш Саво,

српске земље заштитниче

и свих православних хришћана заступниче,

прими милостиво ову малу молитву нашу,

коју Ти у похвалу приносимо,

и молитвама својим ка Господу

избави нас од невоља привремених и вечних,

и удостој нас да заједно с Тобом

у Царству небеском појемо

Богу Спаситељу нашем: Алилуја!

Празник Сабора светог Јована Kрститеља, који
данас слави Српска православна црква, посвећен је светитељу и пророку који је
крстио Исуса Христа на реци Јордану и претходно најавио његов долазак
крштавајући и окупљајући нове вернике око потоње хришћанске цркве.

Сабор светог Јована слави се дан по Богојављењу
када се црква сећа Христовог крштења и заслуга Kрститеља и Претече који је
припремао народ за нову веру позивајући на покајање.

„Ја вас крштавам водом, али онај што иде за мном
јачи је од мене… Он ће вас крстити Духом Светим и огњем“, речи су светитеља
који најављује долазак Спаситеља људског рода.

Овај празник, посвећен најближем сараднику и
блиском рођаку Исуса Христа, за који се везује почетак мисије Спаситеља и
почетак хришћанске проповеди, слави се и у православним домовима као једна од
најчешћих српских слава.

Према предању, многи су мислили да је Јован
обећани Месија, али је он, који је препознао Исуса слушајући његове прве јавне
проповеди, рекао: „То је јагње Божје које узе на себе грехе света.“

На православним иконама свети Јован је
представљен са крстастим штапом у левој руци и написом – „Покајте се, јер је
близу царство небеско.“

Свети Јован је од младости био посвећен вери и,
као бранилац јавног морала, супротстављао се разврату римског друштва који је у
његово време достигао врхунац.

Предање каже да је свети Јован погубљен по
царском наређењу, а његову главу је од цара, на наговор мајке, царице
Иродијаде, затражила Салома.

Занесен Саломином игром, цар Ирод је наредио да
се Јован Kрститељ погуби одсецањем главе.

Овом догађају посвећен је посебан празник познат
као Усековање главе светог Јована Kрститеља, а на иконама се слика светитељ
који у десној руци држи своју одсечену главу.

За овај празник везује се, како је записао свети
јеванђелист Лука, и догађај преношења руке светитеља у Антиохију из Севастије,
где је погубљен.

Десна рука Светог Јована, којом је крстио Христа,
одувек је чувана као највећа светиња и то, најпре у Халкидону, до 10. века у
антиохијском храму Светог апостола Петра, а потом у Цариграду.

Данас се десница светог Јована, коју је народ
преносио бежећи пред Турцима, чува у Цетињском манастиру, где је донесена 1945.
из манастира Острог.

У Острог је руку светог Јована 1941. године донео
краљ Петар Други Kарађорђевић, који се са члановима породице сместио у
манастиру после шестоаприлског бомбардовања Београда и Србије.

Свети Јован је узор поштења и правдољубља, а у
српском православљу поштује се обичај братимљења „по Богу и светом Јовану“.

Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо
се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају
Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав
која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене
Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама
химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски
наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо
са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г.
Јованом. 

Налазећи се
у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног
Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите
небоземну тајну овог празника?

Врло је
важно оно што сте  нагласили у самом питању, да  славимо оваплоћење
Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре
грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку,
овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и
тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по
томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју
природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он
може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би
било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће,
јер је сваки човек  смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли
да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек
примио  на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син
Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову
људску природу подигне из мртвих.

Ту велику
тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни
вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није
могло без оваплоћења Његовог.

Следујући
химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта
је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих
његових духовних и  животних напора?

Без
оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније
речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем
Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се
наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац
Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то
подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све
створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да
бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га
понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним
искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке
успехе, јер нас ти успеси  оспособљавају да бисмо могли достојно носити
тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни.

Ваше
блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог
празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага?

Да искрено
поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља
постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на
радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког
облика радости повезаних са материјалним стварима.

Божић је
празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање
Божића у данима када сте Ви били дете?

Први пут ћу
о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ
зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја
потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким
временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег
статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде,
који нам је оставио једно предање, пуног  смисла и врло дубоко. Он је
уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече
он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне
стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо
стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали
смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима
стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут
као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић
сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После
Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали
Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио
јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је
Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру
било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од
чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је
то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам
не више од пет година. 

Сећам се
када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година,
мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само
двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у
читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака
испричао  ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да
човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у
почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно
схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи  различитог нивоа
духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић,
свакако да не бих могао ово да прескочим.

Торжественост
божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић
бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је
породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених
бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите
поуку у погледу решења наведеног проблема?

Када би
човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен
оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза
у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље
речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да
уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно
остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је
однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова
буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да
то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна
заједница остати до дана суда Христовог.

Лепа је
прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства
Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? 

У повереној
нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља
литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да
прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни  тога да је
литургијска прослава темељ  сваког другог прослављања, не бисмо могли бити
незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да
вршимо.

Блажењејши
Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер
није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно
савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање
аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне
православне Цркве?

Ја сам већ
неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу  које је пало
на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године
која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви
јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо.
Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим
рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава.
Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима
који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ
велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто
је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији
толерише, али мислим да не би могло за дуго.

Највећи је
проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи
у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање
решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за
сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки
други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле,
са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту
привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној
Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног
броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном
мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије
једног дела Цркве у Украјини, решавала  на будућем Сабору. 

Пуно сам
размишљао да ли ће се неко саблазнити  оваквим одговором, управо у интервјуу
о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да
је Православна Црква  у великом проблему, али теши ме чињеница да свака
саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше
питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ
да знањем побеђују саблазни.

За крај,
која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ?

Порука би
била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник
да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди!

Разговарао: 
Катихета Бранислав Илић

Петочисленици, Божји угодници,
Јеванђелског меда вредни носиоци,
широм бела света проносише веру
док се не станише на сињем језеру.
Још са већим трудом одатле да раде
горки људски живот Господом да сладе.
Климент архијереј, прави Божји слуга,
што претрпе много мука и поруга,
он за Охрид поста Христова застава,
са њим свети Наум Ангелар и Сава,
и блажени Горазд – Петочисленици,
сви Божији људи, Божји трудбеници.
Хиљаду година на небеси живе,
хиљаду година људи им се диве.
Труда не жалише, народе крстише,
славом се венчаше, јер Бога љубише.
Охрид чува славу Петочисленика,
Словенству су они и понос и дика.

Владика Николај

 

Свршила се икономија кашег спасења! Дејства свих Лица Пресвете Тројице у овом делу су од сада ступила на снагу. Што је благоволео Бог Отац, што је у себи испунио Син Божији – сада је Дух Свети сишао да удели верујућима. Јер, спасење наше је по предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Тога ради се и крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа, обавезујући се да држимо све што нам је заповедио Господ (Мт.28,19-20). Они који не исповедају Пресвету Тројицу, не могу имати удела у спасоносним дејствима Њених Лица, и стога – ни спасење не могу стећи. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуш(т)ној и нераздељној, која нам је предала исповедање о себи! „Оче Сведржитељу, Слове и Душе, у трима Ипостасима пресуштаствено и пребожанствено сједињавајуће јестаство, у Тебе се крстисмо и Тебе благосиљамо у све векове“.

„Мисли за сваки дан у години“,  Свети Теофан Затворник

 

28./29.10.2017.Бугарска,Софија-пресвлачење моштију Светог Краља Милутина, велика исцелења тај дан

У Цркви Свете Недеље у Софији, где почивају мошти краља Милутина; Пред кивот испод барјака долазе у непрекидном низу ходочасници свих генерација.

Када сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је Црква одредила овај дан као саборни празник свих Светих Апостола укупно, и уз њих Павла... Треба још споменути овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет главачке; Андреј - распет; Јаков Заведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копаља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот- распет; Матија - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.

 

 

 

 

Данас је, браћо и сестре, Велика субота дан кад је Господ од јучерашњег распећа и смрти провео, као што се каже у молитви црквеној, „са телом у гробу, са душом у аду, а на престолу небеском са Оцем и Светим Духом“.

Он је дакле, овај суботњи дан који је Он у Старом Завету одредио да буде дан одмора а још Црква Његова није коначно основана, Он је тај дан и поштовао мирујући у аду. А кад је Он васкрсао и коначно, кад је Дух Свети сишао на апостоле и Црква Његова била основана коначно, онда је дан Његовог Васкрсења за нас дан одмора. Јер, узалуд би било што је свет створен за шест дана и седми да је Господ мировао, кад он (свет) не би био спасен од греха, од смрти и ђавола.

Зато човек Цркве Божије тај дан у Цркви православној хришћанској, светкује.

Свети Игњатије Богоносац о томе напомиње, па редом свети мученик Јустин који је пострадао за Христа 163. године, говори да се хришћани скупљају у дан васкрсења управо у дан Господњи, а тај дан Господњи то је значи недеља, јер се и данас у грчком језику назива недеља „кириаки“, тј. „Господњи“ дан. А да се скупљају они тада нису могли јавно, него су морали по катакомбама, по подземним пећинама где су сахрањивани људи и после, каже „молитва, читања Светог Писма приступамо, вели храни која је као обични хлеб и вино и то је за нас Тело и Крв Христова“. Зато ми православни хришћани светкујемо дан Његовог васкрсења.

Знате да има сектаната разних људи који примају и верују неку другу веру иако држе кажу исто Свето Писмо, али не светкују недељу него светкују само суботу. И ми дајемо поштовање суботи као старом дану одмора тако да је ево и овога Часнога поста који је најстрожији, само суботом и недељом могла да се служи пуна Литургија светог Јована Златоуста или Василија Великог а осталих дана се уз Часни пост оне не служе. Дакле, ми православни хришћани дајемо поштовање и старом дану одмора али и новом дану тј. васкрсењу Христовом.

Не слушајући шта говоре други, ми слушамо ове који су слушали Христа као што је свети Игњатије Богоносац, свети мученици, апостоли и редом. А и апостол Павле говори о дану недеље у који су се хришћани скупљали и вршили богослужење и причешћивали се. Не слушати, дакле, ове који знају боље од апостола Павла, који знају боље од светих мученика, који су за веру у Христа и животе своје положили. Зар би они могли и да не знају и да не кажу, и да се ми не држимо онога чега су се и они држали? Но, Бог је човеку дао слободу. Поред ума, срца, воље, дао му је и слободу, али слободу у себе укључује и одговорност. Зато ће свако одговарати кад изађе пред Њега Сина Божијег да ли је држао Његове заповести и да ли је поштовао и Његову крсну смрт и васкрсење или је то по наговору другог или својој мудрости напустио.

Нека вам је, браћо и сестре, благословен данашњи дан и свето Причешће и сутрашњи дан васкрсења Господњег. Увек имати у виду да је Син Божији ради нас и ради нашег спасења претрпео све те муке на крсту али и славно васкрснуо. Да ми својом вером и животом покажемо да знамо, да верујемо, да поштујемо и ценимо Његову жртву ради свију нас. Бог вас благословио и свако добро даровао!
 
Блаженопочивши ПАВЛЕ Српски
1997. године
на Велику Суботу