Празници

Ту поруку упућујем

Налазимо се на гробу нашег духовног оца, учитеља и просветитеља, Светог Саве, у месту где је Он завршио свој земаљски живот и ушао у непролазно Царство Божије. У светој Цркви православној празновање кога било од Светих је дан његовог рођења за небо и уласка у блажени живот царства Небескога. Само трију личности Црква Православна празнује у дане њиховог рођења по телу - Рождество Господа Исуса - Божић, Рождество Његове Преблажене Матере, Свете Богородице, Марије, и највећег међу рођеним од жене, Светог Јована Крститеља.

Какав је за нас духовни доживљај долазак у град Трново, у цркву Светих 40 мученика на гроб Светог Саве. Пред нашим духовним очима искрсава цео његов живот, рођење у граду Расу и крштење у цркви Светих апостола Петра и Павла, његов младићки живот, постављење за кнеза у Захумљу, па бекство у Свету Гору већ замонашеног му оца Симеона, негдашњег великог жупана Стевана Немање, подизање манастира Хиландара и упокојење у њему Светог Симеона, преношење његових моштију из Хиландара у манастир Студеницу, његовог измирења браће, Стевана и Вукана, па добијање аутокефалности Српске цркве, постављање за првог архиепископа, и труд око њеног уређења, путовање у Свету земљу у служби мира међу црквама, признања источних патријаршија за обнову бугарске Патријаршије, његове журбе да успехом у тој ствари обрадује бугарску цркву и народ, његова смрт и сахрана овде у братској православној земљи.



Цео његов живот је проповед еванђеља Христовог и речима и писменим делима и поступцима. И сада и свагда, за све нас православне, увек су у важности речи његове беседе о правој вери; које је упутио свештенству и верним као Архиепископ: "Браћo и децо духовна, прво вac молим да положите сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вepe". Јер као што рече Апостол "темеља другог не може нико поставити осим. онога којега постави Дух Свети преко светих Апостола и богоносних отаца", а то је - права вера она која је на светих седам Васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на светом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање вере без добрих дела може извести пред Господа. Него треба имати обоје да савршен буде човек Божији, а не да због недостатка једнога храмље живот наш, јер као што рече Апостол: "Спасава вepa која кроз љубав дела".

Ту поруку упућујем и себи и православном српском и бугарском народу и свима православним. Држећи се његовог казивања достићи ћемо и ми смисао и циљ нашег живота и ући у блаженство царства Божијег, у број наших светих предака.

Ваша Светости, од срца Вам захваљујем што сте нам омогућили да дођемо у овај град, у овај свети храм и на свето место, гроб Светог Саве. Хвала Вама, Ваше Високопреосвештенство, свештенству и народу на братском дочеку и указаној љубави.

Блаженопочивши Павле Српски, „Пут у живот“ - Беседа у Трнову
17.јуни 1996.


Проповед на Обрезање Господње

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Празник Обрезања Господњег, осми дан по Божићу, када је Богомладенац добио име Исус, име које је је Архангел Гаврил објавио Приснодјеви Марији на дан Благовести. Име Исус значи „Спаситељ“ и ово је почетак служења спасењу људскога рода, које се открива кроз крајње смирење, слично томе како се Оваплоћени Бог родио у животињским јаслама, јер му се није нашло места у људским становима. У обреду обрезања видимо добровољно примање Христа на Себе све оно што човек треба да испуни. Господ истовремено овим показује да су све уредбе Божије свете и Он – Бог који је постао човек, их са смирењем и послушањем прихвата као свети Закон Божији оно што је неопходно за спасење свију, премда Он и нема потребе за тим. Овде је и праобраз тајне Крштења за које се припремамо ових дана, када треба да се изврши, како говори апостол, нерукотворено обрезање греховног тела плоти, односно духовно обрезање као символ нашег завета са Богом и посвећивања Њему читавог живота.



Овога дана ћемо молити Господа да би, као човек узевши име Исус, и нас научио да се обраћамо овоме имену као нашем спасењу. Да би смо се, ма који начин живота да нам је Господ даровао по Својој вољи, ма које послушање извршавали свакога дана - у свако време и свакога тренутка учили као најважнијој – молитви Исусовој – краткој молитви призивања Господа у свим нашим (нарочито тужним) околностима и туховним потешкоћама. Ово је важније од свих осталих правила која често испуњавамо само спољашње и затворивши молитвеник, опет се враћамо уобичајеном немолитвеном животу. Управо овакво сећање на Господа, непрекидно обраћање Његовом имену треба да постане природно за нас. И речи светог Василија Великог и других светих отаца: „Са својим дисањем сједини Исусово име“, означавају управо то.

Али како је ово тешко постићи, не само човеку у свету, него чак и монасима, онима који носе бројанице, имају нарочито правило и у своме позиву су обавезни да се науче Исусовој молитви, као своме главном духовном делању! Како је само тешко ово постићи, јер име „Исус“ не сме да се изговара само формално.

Свако име може се изговарати на два начина. Први, када једноставно издвајамо по имену неког конкретног човека између других људи и остајемо неутрални у односу према њему, овим именом означавајући једино своје обраћање њему или помињање.

Има и други начин изговарања имена, када нам је човек драг, била то мати или син или кћер или пријатељ или неки блиски човек, када његово одсуство осећамо и бива нам тешко, док нам је његово присуство увек прижељкивано. Тада људско име постаје живо.

Како Божије име да постане живо за нас? Како ово да научимо? Ето шта је од највеће животне важности за све, од суштинске важности – научити изговарати онако како би требало да га изговарамо, устремљујући сваки тренутак свог живота у вечност. Треба да научимо да тако изговарамо име Исус, да када други људи чују, да осете да је ту у питању живот који се у највећој мери односи на њих.

Протојереј Александар Шаргунов

Како се научити изговарати молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, онако како ју је изговарао апостол Јован Богослов када се у рано јутро Христовог Васкрсења на обали Тиверијадског језера у даљини појавио тајанствени путник, и апостол Јован Богослов, препознавајући Га свом дубином свога срца рекао: „То је Господ“ (Јн. 21, 7). Тако и ми треба да изговарамо реч „Господ“, као што га је изговорио Петар, када су апостоли били у опасности од буре, и Спаситељ ишао по води, а сви викали да је то утвара, али апостол Петар је рекао: „Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води“ (Мт. 14, 28).

Управо тако треба да изговарамо Исусово име, о коме реч Божија говори да је узвишеније изнад сваког имена. „Зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена; да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ (Флп. 2, 9 – 11).

То је реално могуће само онда када читав наш живот постане тајна одбацивањем тела греховности у послушању Господу у свим црквеним установљенима и у свим заповестима које нам је дао: „ви сте испуњени у Њему, који је глава свакога началства и власти; у Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол. 2, 10 – 11). Испуњавање, пак, сваке заповести јесте непрекидно „одбацивање тела греховности“ човекове – у тој одлучности, који стиче по мери тога, како спознаје сладост Исусовог имена, у коме је спасење и вечни живот. Тада се испуњава храброшћу да поднесе и најтежа искушења, ма каква да су она, само да не одступи од исповедања Православне вере. Тако је било и са светим Василијем Великим, када је император Валент, који је штитио јеретике, претио светитељу да због његове чврсте вере уништењем, отимањем имања, изгнанством, мучењем, па и самом смрћу. Памтимо како је свети Василије Велики рекао да га отимање имања не плаши, јер шта се може отети од човека који ништа нема, осим неколико старих одежди и старих књига, чији садржај он ионако носи у своме срцу? И претња изгнанством му такође није страшна јер „место на коме стојим“, говорио је, „није моје, већ где год да ме пошаљете увек ће са мном бити Господ и то ће бити моје место. Ни смрт ни мучења ме не плаше јер колико сам физички слаб, толико сам већ одбацио своје тело, да ћу осетити само први ударац, а смрт ће ме приближити Ономе, Коме стремим читавог свог живота“.

У овоме је радост данашњег Господњег празника и празника спомена светог Василија Великог, који свима нама даје образац цаског послушања. Свети Амфилохије, епископ Иконијски, на торжественом пасхалном спроводу светог Василија Великог (јер је смрт заиста празник живота за такве људе) каже да је Господ тако расудио по Своме Промислу, да је управо у овај дан призвао Себи онога који је читавог свог живота проповедао о тајни Оваплоћења Логоса, о смирењу нашег Спаситеља, Који седи на огњеном пррестолу, изнад Херувима и Серафима.

Он говори о тајни нашег духовног одбацивања греховности тела, које се збива у крштењу, да би се овога дана даром Божијим, са именом Исуса Христа сјединило и наше име и да би наш живот био запечаћен сећањем на Господње име, поуком како достићи чудо изговарања имена, које нам дарује спасење. Амин.

Протојереј Александар Шаргунов
manastirpodmaine.org


Свети краљеви Милутин и Драгутин (у монаштву Теоктист) и мати им краљица Јелена

Свети краљ Милутин – Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља”.



Свети краљ Драгутин – Старији син благочестивог краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.) и Свете краљице Јелене, а брат Светог краља Милутина. Према животописцу краљева и архиепископа Српских, Светом архиепископу Данилу II, Драгутин је измољен од Бога молитвама својих побожних родитеља, и одгајен и васпитан од њих у науци Господњој и вери Православној. Изучи он и свете и божанствене књиге, разумно се наслађујући добрим и красним речима њиховим, јер су се родитељи његови увек бринули о овом свом душељубазном им чеду и васпитавали га у страху Божјем, благоверју и свакој чистоти, те га научише сваком богољубљу и добром владању. Драгутин је заиста целог живота био искрено побожан и предан вери, а такође и одан подвижничком начину живота.

Света Јелена краљица Српска– Супруга благоверног краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула.


Света Петка може савременом човјеку да помогне много

“Прије свега, гледајући на њен примјер да се ослободимо од једне велике заблуде савременог свијета, савременог човјека. Данашњи човјек мисли да му је живот вреднији ако је што више присутан у јавности, ако је ученик неких великих догађања, митинга, богатих трпеза, ако се што више обукао у славу овога свијета, ако има домове и куће као дворце и сав остали луксуз. Тако мисли савремени човјек. Та пошаст је потпуно отуђила савременог човјека од правих истинских вриједности. Ево, Света Петка свега се тога одрекла ради нечега много узвишенијега, јер је све на овоме свијету и пролазно и трулежно. А славу овога свијета носи вријеме и вјетар као лишће када се сасуши.”

Онај који се као Света Петка посвети ономе што је најважније, казао је он, што је најдрагоцјеније, да служи Господу, да се сједињује са Господом, извором вјечнога живота, вјечне радости и вјечне славе Божије, тај се заиста облачи у славу Божију већ овдје у овоме животу.

“Та слава није спољашња, нити је та љепота спољашња него, као што говори Свети цар Давид за царску кћи – сва је љепота кћери цареве унутра. А та кћер царева, то је душа. И треба гледати да украшавамо унутрашњу љепоту, своју унутрашњост, своје биће духовно да оно сија, а да не обраћамо исувуише пажње на спољашњост, више него што је потребно”, поручио је Митрополит Јоаникије.

Казао је да је савремени свијет све окренуо наопако: оно што је најмање вриједно ставио је на прво мјесто. “А оно што је највише вриједно потиснуо је до задњега мјеста и скоро до ишћезнућа. Драга браћо и сестре, да обратимо своју пажњу на праве вриједности! Томе нас учи Света Петка!”




svetigora.com


Преп. Андроник и супруга му Атанасија

Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

************************************************************************************************************



У BPEME византијског цара Теодосија Великог[1] живљаше у Антиохији неки човек Андроник, златар по занату. Андроник се ожени ћерком златара Јована, којој беше име Атанасија; a то име значи бесмртност.[2] И стварно, својим светим животом Атанасија стече себи бесмртну славу, што и крај њеног живота показује. Ови супрузи Андроник и Атанасија, живећи чесно и богоугодно, украшаваху себе сваком врлином. Своје обилно богатство они дељаху на три дела: један део трошаху на сиротињу, други – на црквено благољепије, трећи – на своје домаће потребе. Због њихове кротости и добрих дела, Андроника и Атанасију поштоваху и љубљаху сви грађани. Пошто им се родише двоје деце, син Јован и ћерка Марија, они се договорише, те отада живљаху као брат и сестра. Њихова пак брига и старање о сиротињи беху усрдни и велики: служећи им, они на својим рукама ношаху болеснике, измиваху их, храњаху их и одеваху, и о свом трошку на све могуће начине збрињаваху и утешаваху странце и просјаке. Они сваку среду и петак провоћаху у посту и молитвама.
Пошто тако провођаху живот у врлинама, Богу би угодно да их призове ка још савршенијем животу, да би они, оставивши све, пошли за Јединим Господом својим Исусом Христом, који нам остави пример, да идемо стопама Његовим.
Једнога дана, након дванаестогодишњег брачног живота њиховог, Атанасија, вративши се из цркве после јутарњег богослужења, затече децу своју где од ватре јече, и узнемирена седе крај постеље њихове. Андроник, вративши се мало касније из цркве, стаде дозивати жену своју држећи да је заспала. Атанасија одговори: He срди се на мене, господине мој, пошто деца наша имају велику ватру. Андроник обиђе децу, и сам се увери у то, па уздахнувши рече: Нека буде воља Господња!
После тога Андроник оде у цркву светог мученика Јулијана, која се налажаше изван града и где беху сахрањени његови родитељи. Ту он проведе на молитви до подне. Али за то време док он бејаше у цркви, умреше оба детета његова: син Јован коме беше дванаест година, и кћи Марија којој беше десет година. Враћајући се са молитве Андроник чу у свом дому плач и кукање, и узнемирен дође брже. И у дворишту свом затече врло много света, и угледа оба своја детета мртва. Онда уђе у своју домаћу црквицу, паде ничице пред иконом Спаситеља нашег, изговарајући речи праведнога Јова: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се вратити. Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господа (Јов. 1, 21). – Атанасија ипак, плачући за децом својом, толико изнеможе од силне жалости да је и сама желела да умре, и говораше: О, када би и ја умрла са мојом децом!
На сахрану Андроникове и Атанасијине деце стекоше се сви грађани, а дође и сам патријарх са свим клиром својим. И сахранише децу у цркви светог Јулијана, где и претци њихови почиваху. По свршеној сахрани Атанасија не хте да се враћа дома, већ сеђаше крај гроба своје деце и плакаше. У поноћи пак њој се јави свети мученик Јулијан у обличју монаха и рече јој: Жено, што не оставиш на миру оне који овде почивају? – Атанасија одговори: He љути се на мене, господине, страшно сам уцвељена: имађах двоје деце, и данас их обоје сахраних овде заједно. – Свети мученик упита Атанасију: А којих година беху твоја деца? – Атанасија одговори: Једно дванаест година, a друго десет. – Тада јој свети Јулијан рече: Зашто плачеш због њих? боље би ти било када би тако плакала због грехова својих. Уверавам те: као што људска природа захтева храну, и немогуће је не дати јој, тако се и преминула деца хране у Христа небеским благом. Она Га моле, говорећи: Праведни Судијо, лишио си нас земних блага, немој нас онда лишити небеских!
Чувши ово, Атанасија се испуни миљем и претвори жалост у радост, говорећи: Када су деца моја жива на небу, зашто онда ја плачем? – Рекавши то, Атанасија се осврну желећи да настави разговор са јавившим јој се, али њега не беше. Она га онда стаде тражити по целој цркви, али никога не нађе. Упита она и црквеног вратара који је чувао црквена врата: Где је онај монах који сада разговараше са мном? – Вратар одговори: Зар не видиш да су врата затворена и да овуда нико ушао није; што онда говориш као да је неко разговарао с тобом? – Тада се Атанасија увери да је то било виђење, уплаши се, па оде кући својој и исприча мужу своме што виде и чу. И обоје се утешише у тузи својој. И Атанасија рече Андронику: Господине мој, још за живота деце наше хтела сам ти рећи једну ствар, али сам се прибојавала. Али сада, после њихове смрти, ја ћу ти је рећи: пусти ме у манастир, да оплакујем грехе своје. Јер, гле, Господ, узевши од нас децу нашу, учиниће нас погоднијима за служење Њему. – Андроник јој одговори: Иди, недељу дана испитај ту своју намеру, па ако чврсто останеш при њој, онда ћемо се заједно посаветовати о томе.
Атанасија много дана испитиваше себе, и не промени своју намеру. Напротив, она се испуни силном жељом за монашким животом, и поново стаде молити свога мужа да је пусти у манастир. Тада Андроник позва Атанасијиног оца и рече му: Ево, ми желимо да идемо и поклонимо се светим местима. Зато теби поверавамо дом наш и сву имовину нашу, и молимо те: ако нам се на путу догоди кава несрећа, ти раздај наше имање невољнима, а наш дом претвори у болницу за сиромахе и у свратиште за путнике.
Поверивши своме тасту дом свој и имовину своју, Андроник пусти на слободу све своје робове и робиње. А једне ноћи Андроник и Атанасија се спремише, узеше за пут нешто од своје имовине и изађоше из дома свог да нико знао није. Предавши себе Богу, они узеше на себе подвиг туђиновања. Обревши се изјутра изван града, блажена Атанасија се окрену, угледа издалека дом свој, па погледавши на небо рече: Боже који си рекао Авраму и Сари: Иди из земље своје и од рода свога у земљу коју ћу ти ја показати (1. Мој. 12, 1), погледај и на нас и води нас у страху Твом. Ето, Тебе ради ми остависмо дом наш отвореним, зато нам немој затворити врата царства Твога. – И пошто плакаше обоје, наставише пут свој.
Стигавши у Јерусалим, Андроник и Атанасија се поклонише светим местима; и разговараху са многим оцима и примаху благослов од њих. Затим отпутоваше у Александрију да се поклоне светом мученику Мини. Путем они наиђоше на неког световњака који се свађао са једним монахом, и Андроник упита световњака: Зашто се свађаш са монахом? – Световњак одговори: Овај монах узе под кирију мога магарца да иде у Скит, и ја му предложих да путујемо ноћу, еда бисмо избегли дневну жегу, и сутра изјутра стигли би у Скит. Али монах не пристаје на мој предлог. – Андроник упита световњака: Имаш ли другога магарца? – Човек одговори: Имам. – Андроник рече: Иди и доведи га, и ја ћу га узети под кирију, пошто и ја желим да идем у Скит. – Супрузи пак својој Атанасији Андроник рече: Причекај ти овде док ја отидем у Скит да добијем благослов од тамошњих отаца. – Поведи и мене са собом, замоли га Атанасија. – Женама није дозвољено да посећују Скит, одговори Андроник. – Тада Атанасија са плачем рече мужу: Ако ме ти оставиш, не давши ме у женски манастир, даћеш одговор светом мученику Мини. – Андроник јој обећа да је неће оставити док не испуни њену жељу.
После тога Андроник отпутова у Скит, и у свакој лаври[3] доби благослов од отаца Скитских. Чувши пак за оца Данила,[4] Андроник са великим напором дође к њему, и поклони му се. После молитве, у разговору Андроник му исприча све о себи и о својој супрузи Атанасији. Преподобни Данил рече Андронику: Иди, доведи своју жену, и ја ћу вам дати писмо за Тиваиду,[5] да би је ти слободно одвео и сместио у женски манастир Тавенисиота.[6] – Андроник оде и блажену Атанасију доведе ноћу к светом старцу Данилу. Свети старац дуго разговара с њима о путевима спасења, и учини им тиме велику духовну корист. Онда им даде писмо, благослови их и посла у Тавенисиотски манастир.
Када стигоше тамо, блажени Андроник смести свету супругу своју Атанасију у женски манастир. Обукавши се ту у ангелски лик монашки, Атанасија вођаше ангелски живот. Андроник пак врати се код преподобног оца Данила. Овај га замонаши, и упути у врлински живот, па му даде засебну келију, да у њој сам молитвено самује и тихује. И проведе блажени Андроник дванаест година у молитвеном самовању и тиховању, добро се подвизавајући. После тога он замоли оца Данила да га пусти у Јерусалим да се поклони светим местима. Отац Данил сатвори молитву и отпусти га с благословом.

Путујући по Египту, Андроник једном седе под смрчом да се мало одмори. И гле, по промислу Божијем он угледа своју жену блажену Атанасију где иде у мушком оделу; и поздравише се. Атанасија познаде свога мужа Андроника, али он не познаде њу. А и како је било могуће познати је, када лице њено беше увенуло од уздржања, и она поцрнела као Арапин! Усто мушко одело беше изменило Атанасијин изглед. Атанасија упита Андроника: Ниси ли ти ученик оца Данила Андроник – Да, ја сам, одговори Андроник. – Онда га она опет упита: Куда идеш, аво Андрониче? – Андроник одговори: Идем да се поклоним светим местима. А ти, упита он Атанасију, куда идеш и како се зовеш? – Она одговори: И ја идем ка светим местима, и зовем се Атанасије. (Јер она беше тако променила своје име: место Атанасија звала се Атанасије). – Андроник јој рече: Онда идемо заједно. – Атанасија одговори: Ако желиш да идеш са мном, онда затвори ћутањем уста своја (Пс. 140, 3), да бисмо путовали у молчанију. – Андроник одговори: Добро, нека буде тако како ти желиш. – Атанасија додаде: Хајдемо! и нека молитве твог светог старца путују с нама.
Када Андроник и Атанасија стигоше у свети град Јерусалим, они обиђоше сва света места и поклонише им се. После тога они отпутоваше у Александрију да се поклоне чесним моштима светог мученика Мине. Ту, после молитве, Атанасија рече оцу Андронику: Хоћеш ли, оче, да оба живимо у једној келији?
– Андроник одговори: Добро, али ћу ја најпре упитати старца, да ли ће он дозволити да живимо у једној келији. – Атанасија на то рече: Онда иди, упитај, a ja ћу те причекати у скиту, званом Октодекатски.[7] Ако ти старац дозволи, онда дођи по мене, па ћемо у келији живети у молчанију онако као што и путовасмо у молчанију. А ако ниси у стању да живиш у молчанију, онда немој долазити к мени, пошто ја не желим да живим без подвига молчанија, па макар то и преподобни отац наредио.
Отишавши код аве Данила, Андроник му исприча све о своме сапутнику Атанасију. Тада Данил рече Андронику: Иди, заволи молчаније и остани с Атанасијем, јер је он савршен монах.
После тога Андроник узе Атанасија, уведе га у своју келију, и проживеше у страху Божјем и молитвеном тиховању и молчанију још других дванаест година. И Андроник не распознаде да је Атанасије његова супруга, пошто се она усрдно мољаше Богу да је њен муж не распозна. Ава пак Данил често им долажаше и поучаваше их. Тако једном приликом када ава Данил беше код њих и много им говораше о душекорисним стварима, па се враћаше у своју келију, сустиже га блажени Андроник и рече му: Оче Данило, отац Атанасије одлази ка Господу.
– Старац се врати и нађе Атанасија у силној ватри. Угледавши старца Атанасије стаде плакати, а старац му рече: Ти треба да се радујеш а не да плачеш, јер идеш у сусрет Господу. – Атанасије одговори: He плачем ја због себе већ због оца Андроника. Но ти, оче, учини ми ову љубав: по престављењу мом наћи ћеш под узглављем мојим писмо, прочитај га па дај оцу Андронику.
Затим, после молитве, Атанасије се причести Божанским Тајнама, и отиде ка Господу. Братија дођоше да погребу тело његово, и нађоше да је то жена. Ава пак Данил нађе под узглављем њеним писмо, прочита га, па даде Андронику. Тада Андроник дознаде да је то била његова жена Атанасија. И сви прославише Бога.
Глас о овоме брзо се пронесе по свима лаврама, и ава Данил посла те позва све Егапатске оце и оне из унутарње пустиње. И сабраше се житељи свих Александријских лаври, и скитани у белим оделима (у скитана беше обичај да носе бела одела), и чесно погребоше свето тело блажене Атанасије, славећи Бога који јој је дао такво трпљење.
После погреба Атанасија старац Данил остаде са Андроником седам дана; а у седми дан учинише помен преминулој Атанасији. И старац Данил хтеде да оца Андроника узме у своју келију. Међутим Андроник мољаше старца, говорећи: Оче, остави ме овде, да бих и ја био сахрањен где и госпођа моја Атанасија.
Старац га остави и оде; али још не беше ни дошао до своје келије, сустиже га други монах говорећи: Отац Андроник одлази ка Господу. – Старац одмах посла оцима, који већ беху отишли, оваку поруку: Вратите се са мном код оца Андроника. – Вративши се, они затекоше Андроника још жива, и узеше благослов од њега. А када отац Андроник сконча у миру,[8] настаде велика распра међу скитанима Октодекатског манастира и скитанима другог манастира где се подвизавала блажена Атанасија и чији монаси ношаху бело одело. Белоризци говораху: Покојник је наш брат, и ми желимо да га узмемо у наш скит, да нам помажу молитве његове. – Тако исто говораху и оци Октодекатског манастира: Овај брат је наш, и зато нека буде положен са сестром својом блаженом Атанасијом. – Тада бели скитани рекоше: Како архимандрит Октодекатског манастира буде рекао, тако ћемо поступити. – Старац нареди да Андроника сахране са Атанасијом. Међутим скитани белоризци успротивише се томе, јер их беше већина, и говораху: Старац је изнад страсти, и више се не боји искушења, а ми смо млади, па зато желимо да имамо поред себе брата нашег блаженог Андроника, да нам помаже молитвама својим. Од нас је доста то што смо вам оставили Атанасију.
Потом се скитани једва смирише и погребоше преподобног Андроника са блаженом Атанасијом, славећи Бога, дивног у светима својим. Њему слава кроза све векове. Амин.


Чудотворне иконе Мајке Божије: Богородичин Покров

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Ова чудотворна икона Мајке Божије посвећена је једном од 12 великих празника Православне цркве – Покрову Пресвете Богородице; сам празник установљен је као спомен на дан када се Пресвета Дјева јавила у Влахернском храму у Константинопољу, као неодступна заштитница и покровитељка хришћана.

Наиме, у 10. веку житељима у овом древном граду претило је велико разарање од муслимана, а верујући да ће их заступништво Царице небеске заштитити, хришћани су се сабрали у Влахернској цркви, где се налазила Њена Риза и Покров (Омофор) – вапијући  Богу ватреном молитвом за спасење од непријатеља.

У току свеноћног бденија, Свети Андреј Христа ради јуродиви и његов ученик блажени Епифаније видели су под самим сводом храма – Пресвету Дјеву, окружену Анђелима, Светитељима и Пророцима како се моли, осењујући хришћане. Пресвета је тада распрострла над свим молитвеницима свој Омофор, штитећи их тако од видљивих и невидљивих непријатеља.



Будући да се виђења удостојио и Јуродиви Андреј, упитао је тада свога ученика Епифанија: Видиш ли брате, Царицу и Госпођу свих, како се моли за сав свет? Епифаније послушник му одговори: Видим Свети оче и ужасавам се!

По свитању новога дана, када се ово чудесно јављање проширило по целом Константинопољу, житељи града се испунише радошћу и надом што ће их Господ заступништвом Пресвете Дјеве избавити од упада непријатеља; како ће догађаји показати, надање њихово биће нелажно.

Одушевљени моћним заступништвом, бранитељи града разбише многобројну војску непријатеља и сачуваше град од разарања.

За датум прослављења Покровске иконе узет је 14. октобар по новом односно, 1. октобар по старом календару.

Чуда

Пред овим изображењем верни народ се моли за избављење од искушења и за помоћ у многоразличитим потребама, посебно породичним.

Ова чудотворна икона има и свој Акатист који верници читају у свакојаким невољама и опасностима.

Изображење

Пресвета Дјева је приказана како на облаку лаком лебди над царским дверима Влахернске цркве – док над Њеним Омофором у ваздуху, обитава сами Господ. По ивицама прекривача стоје два херувима, који се старају да се он довољно простире, како би под њим стало мноштво хришћана.

У средишњем делу иконе, приказан је ред Светих отаца Цркве, међу којима препознајемо Јована Златоустог и Василија Великог. У истој равни, приказан је и ред херувима.

У доњем делу иконе, изображен је ред Апостола, предвођених Светим Јованом Крститељем, док је у истом низу приказан и Јуродиви Андреј са учеником Епифанијем, као и ред Св. мученика (међу којима препознајемо Св. Великомученика Георгија).

Сама икона димензија је 74×50 цм.

Неке копије Покровске иконе Свете Дјеве, изображене су са Њом, као централном фигуром која доминира – ставом и положајем; приметно је да је у тим приликама Омофор у Њеним рукама беле боје, док је на оригиналној Покровској икони и њеним копијама, јасно црвене.

Можемо само претпоставити, да покров – који Она пружа својим молитвеним старањем – није баш тако лако задобити, задржати и уопште удостојити га се; стога, неизоставно је, да је пут ка Њеном благодатном старању скопчан с бројним страдањима и опасностима. Но, оно што нас испуњава је то што нада наша лежи у Њој, Њеној слободи коју има пре Творцем и Владиком свих, да избави све оне који Јој безпоштедно прибегавају.

Дакле, Покров који Света Дјева држи у рукама заправо је Њен Прекривач или Омофор, који тако распрострт над хришћанима, чува све оне који Јој се усрдно моле.

Ово чудесно догађање које се одиграло у Богородичиној цркви у цариградском насељу Влахерна, близу Златног рога, разлог је зашто је сама црква добила назив, Влахернска. Древно здање је уништено у прохујалим временима, а на том месту данас се уздиже велелепни храм посвећен Пресветој Дјеви Марији.

А чудесна Покровска икона изложена је данас у Третјаковској галерији, у Москви, као једно од њених непроценљивих блага.

svetigora.com


Планина је већа од мравињака

Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.
Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.
То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.
Пре њих изневерише крст многи Бугари, Грци и Јелини, и уврстише се у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.
Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божје силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.

Владика Николај Велимировић
ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА


Вазнесење Господње

Тропар, глас 4. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света.

Кондак, глас 6. Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас.

Вазнесење. Силу Вазнесења Господњег свети Павле изражава овако: Узишавши на висину заплени плен и даде дарове људима (Еф.4,8). Испунивши правду Божију, Господ је за нас отворио све ризнице благости Божије. То и јесте плен или добит која је последица победе. Почетак раздавања тог плена људима је силазак Светога Духа. Сишавши једном, Он увек пребива у Цркви и сваком даје оно што му је потребно, узимајући све из једном заплењеног плена. Нека приђе свако и узме. Но, нека припреми ризницу – чуварку, тј. чисто срце, и нека спреми руке којима ће узети, тј. веру која не премишља. Нека онда приступи са прозбом пуном наде и неодступне молитве.

„Мисли за сваки дан у години“Свети Теофан Затворник


ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛАЈА

Догодило се то у Кијеву приликом немачке окупације. У једној породици умире мајка. Остаје троје деце, све мање од мањега, а отац на фронту. Деца полажу маму на сто. Шта даље да раде не знају. Немају рођака, нема ко да им помогне, а знала су само да покојницима треба читати псалме.

Псалтир нису имали па су узели акатист светитељу Николају, стали поред маминих ногу и почели: „Радуј се, сместилиште великих врлина! Радуј се, достојни сабеседниче Анђела! Радуј се, добри наставниче људи“! Наравно, нема ту никакве радости. Само страх и туга. Али они читају и даље и долазе до речи: „Радуј се, разрешење невиних од уза! Радуј се, оживљење мртваца!“ И на овим речима - Свет! Свет! Свет! - мама је отворила очи и села.

Угодник се сажалио. Сажалио се на дечије сузе.



Лик светитеља Николаја је складан и јасан нашој души. Светитељ о себи није оставио никакве књиге, но, наш народ више верује испуњеном делу него изреченој речи. Светитељ Николај воли убоге, а наша готово читава историја јесте историја сиромаштва, простоте и беде.

Ако наш човек види икону светитеља Николаја Угодника, одмах ће спојити три прста и прекрстити се. Рећи ће: „Радуј се Николаје, велики чудотворче“, - а светитељ Николај ће са небеса одговорити: „И ти не тугуј, слуго Божији. Прослављај Господа Сведржитеља и речју и делом“.

Много светитеља је било на земљи, много ће их још бити. Но ми смо тако привезани за светитеља Николаја Чудотворца, као да не живимо у нашој земљи него у Малој Азији и не у епохи интернета, него у 4. веку у епохи Првог Васељеског Сабора. И то је чак до суза задивљујуће.


Свети Вукашине, моли Бога за нас

Вукашин Мандрапа
(рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу)

Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).

Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, ВУКАШИН. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.



Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао .

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић".

Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос.

Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао:

„Ради ти, дијете, свој посао!"

Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у Ман. Св. Арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско- Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић (студент Академије СПЦ за конзервацију и обнову).

На Св. Апостола и Јеванђелиста Јована Св. Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио СВЕТОГ ВУКАШИНА заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео.

У Манастиру Тврдошу насликана је икона Св. Вукашина и спеван му је Тропар.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве.

Датум празновања је 16.мај по јулијанском календару.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!


Програм Светога Саве

Jер он је имао један животни идеал-свеидеал: животворним и светим Еванђељем Христа Бога осветити српску просвету и учинити је светом просветом.



Oсветити српску школу и учинити је светом школом, осветити српску културу и учинити је светом културом, осветити српску државу и учинити је светом државом, осветити српску душу и учинити је светом душом, осветити српски народ и учинити га светим, народом христоносцем и крстоносцем. То би био не само његов животни идеал - свеидеал, него и његов животни програм свепрограм.

На томе је Свети Сава даноноћно радио за живота свог у овом свету, на томе непрекидно ради из оног света кроз све праве Србе, који његов животни идеал и програм остварују истрајно, из поколења у поколење, из века у век, све тако док траје рода српског на овој сивој звезди Божјој Што се земља зове.

ВРЛИНЕ СВ. САВЕ И СИМЕОНА

Но, избројити њихове врлине, то је исто што и избројати песак морски.

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски


Свети новомученици јасеновачки, молите Бога за нас!

Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи; ал' спасосте душе - Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас!


Прослављамо вас, Кирило и Методије

Изабрани сте били од Цара сила, Господа Исуса, за апостоле народима словенским, Методије и Кириле богомудри. У песмама вас опевамо, посредници наши, а ви пак пошто имате слободу пред Господом, од сваке напасти ослободите нас, који вам кличемо: Радујте се, Методије и Кириле, народа словенских апостоли и богомудри учитељи! 

Picture1



МОЛИТВА светом МЕТОДИЈУ и КИРИЛУ,
равноапостолним учитељима словенским

О, преславни народа словенских учитељи и просветитељи, свети равноапостолни Методије и Кириле, к вама, као деца ка оцу, светим учењем и списима вашим просвећени и у вери Христовој утврђени, сада усрдно притичемо и са скрушеним срцима нашим се молимо. Ако и завете ваше, као деца не усвојисмо, не сачувасмо, и да угађамо Богу како учисте, не трудисмо се, и од једномислија и љубави према словенима, као браћи у вери и по телу, како сте нам добро завештали, отпадосмо, као у давнини за време живота вашег неблагодарне и недостојне нисте одбацили, но добром им за зла узвраћасте, тако и сада, не одбаците молитве, грешних и недостојних слугу ваших, но, као они који имају велику смелост пред Господом, приљежно Га молите, да нас упути и обрати на пут спасења, расправе пак и раздоре, који су изникли међу једноверном браћом, умирите, отпале опет ка једномислију приведите и да сви ми будемо сједињени у једном духу и љубави у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Јер знамо, познато нам је, да много може да помогне молитва праведника код милосрдног Владике, ако се и за грешне људе приноси. Не оставите нас, ради грехова наших, сетну и недостојну децу вашу. Паства ваша од вас сабрана, а сада непријатељством раздељена и саблазнима од иноверних прелешћена, умањи се, од мислених вукова гоњене, овце ваше словесне се растурише. Дарујте нама, вашим молитвама, да будемо ревносни православци, да православљем загревани, отечаска предања добро сачувамо, устав и обичаје црквене да се трудимо да одржимо, да се удаљавамо од сваког лажног учења и тако да се трудимо живећи богоугодним животом на земљи, и да се живота рајског на небесима удостојимо, и тамо са вама заједно Владику свих, у векове векова, у Тројици Јединога Бога прослављамо. Амин.


Великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше

Као ослободилац заробљених,
заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче,
великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Добар бој си војевао мучениче
Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си
се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије,
свима подајеш опроштај грехова.


О, пресвети и предивни чудотворче

Св. Сава, св. Симеон, св. Стефан, св. Кирил

О, пресвети и предивни чудотворче,

Светитељу оче наш Саво,

српске земље заштитниче

и свих православних хришћана заступниче,

прими милостиво ову малу молитву нашу,

коју Ти у похвалу приносимо,

и молитвама својим ка Господу

избави нас од невоља привремених и вечних,

и удостој нас да заједно с Тобом

у Царству небеском појемо

Богу Спаситељу нашем: Алилуја!


Данас славимо светог Jована Крститеља

Празник Сабора светог Јована Kрститеља, који
данас слави Српска православна црква, посвећен је светитељу и пророку који је
крстио Исуса Христа на реци Јордану и претходно најавио његов долазак
крштавајући и окупљајући нове вернике око потоње хришћанске цркве.

Сабор светог Јована слави се дан по Богојављењу
када се црква сећа Христовог крштења и заслуга Kрститеља и Претече који је
припремао народ за нову веру позивајући на покајање.

„Ја вас крштавам водом, али онај што иде за мном
јачи је од мене… Он ће вас крстити Духом Светим и огњем“, речи су светитеља
који најављује долазак Спаситеља људског рода.

Овај празник, посвећен најближем сараднику и
блиском рођаку Исуса Христа, за који се везује почетак мисије Спаситеља и
почетак хришћанске проповеди, слави се и у православним домовима као једна од
најчешћих српских слава.



Према предању, многи су мислили да је Јован
обећани Месија, али је он, који је препознао Исуса слушајући његове прве јавне
проповеди, рекао: „То је јагње Божје које узе на себе грехе света.“

На православним иконама свети Јован је
представљен са крстастим штапом у левој руци и написом – „Покајте се, јер је
близу царство небеско.“

Свети Јован је од младости био посвећен вери и,
као бранилац јавног морала, супротстављао се разврату римског друштва који је у
његово време достигао врхунац.

Предање каже да је свети Јован погубљен по
царском наређењу, а његову главу је од цара, на наговор мајке, царице
Иродијаде, затражила Салома.

Занесен Саломином игром, цар Ирод је наредио да
се Јован Kрститељ погуби одсецањем главе.

Овом догађају посвећен је посебан празник познат
као Усековање главе светог Јована Kрститеља, а на иконама се слика светитељ
који у десној руци држи своју одсечену главу.

За овај празник везује се, како је записао свети
јеванђелист Лука, и догађај преношења руке светитеља у Антиохију из Севастије,
где је погубљен.

Десна рука Светог Јована, којом је крстио Христа,
одувек је чувана као највећа светиња и то, најпре у Халкидону, до 10. века у
антиохијском храму Светог апостола Петра, а потом у Цариграду.

Данас се десница светог Јована, коју је народ
преносио бежећи пред Турцима, чува у Цетињском манастиру, где је донесена 1945.
из манастира Острог.

У Острог је руку светог Јована 1941. године донео
краљ Петар Други Kарађорђевић, који се са члановима породице сместио у
манастиру после шестоаприлског бомбардовања Београда и Србије.

Свети Јован је узор поштења и правдољубља, а у
српском православљу поштује се обичај братимљења „по Богу и светом Јовану“.


Потребан нам је подвиг

Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо
се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају
Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав
која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене
Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама
химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски
наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо
са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г.
Јованом. 

Налазећи се
у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног
Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите
небоземну тајну овог празника?



Врло је
важно оно што сте  нагласили у самом питању, да  славимо оваплоћење
Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре
грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку,
овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и
тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по
томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју
природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он
може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би
било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће,
јер је сваки човек  смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли
да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек
примио  на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син
Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову
људску природу подигне из мртвих.

Ту велику
тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни
вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није
могло без оваплоћења Његовог.

Следујући
химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта
је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих
његових духовних и  животних напора?

Без
оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније
речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем
Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се
наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац
Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то
подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све
створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да
бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га
понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним
искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке
успехе, јер нас ти успеси  оспособљавају да бисмо могли достојно носити
тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни.

Ваше
блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог
празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага?

Да искрено
поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља
постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на
радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког
облика радости повезаних са материјалним стварима.

Божић је
празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање
Божића у данима када сте Ви били дете?

Први пут ћу
о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ
зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја
потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким
временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег
статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде,
који нам је оставио једно предање, пуног  смисла и врло дубоко. Он је
уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече
он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне
стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо
стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали
смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима
стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут
као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић
сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После
Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали
Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио
јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је
Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру
било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од
чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је
то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам
не више од пет година. 

Сећам се
када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година,
мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само
двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у
читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака
испричао  ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да
човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у
почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно
схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи  различитог нивоа
духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић,
свакако да не бих могао ово да прескочим.

Торжественост
божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић
бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је
породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених
бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите
поуку у погледу решења наведеног проблема?

Када би
човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен
оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза
у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље
речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да
уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно
остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је
однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова
буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да
то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна
заједница остати до дана суда Христовог.

Лепа је
прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства
Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? 

У повереној
нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља
литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да
прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни  тога да је
литургијска прослава темељ  сваког другог прослављања, не бисмо могли бити
незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да
вршимо.

Блажењејши
Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер
није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно
савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање
аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне
православне Цркве?

Ја сам већ
неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу  које је пало
на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године
која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви
јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо.
Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим
рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава.
Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима
који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ
велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто
је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији
толерише, али мислим да не би могло за дуго.

Највећи је
проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи
у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање
решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за
сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки
други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле,
са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту
привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној
Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног
броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном
мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије
једног дела Цркве у Украјини, решавала  на будућем Сабору. 

Пуно сам
размишљао да ли ће се неко саблазнити  оваквим одговором, управо у интервјуу
о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да
је Православна Црква  у великом проблему, али теши ме чињеница да свака
саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше
питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ
да знањем побеђују саблазни.

За крај,
која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ?

Порука би
била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник
да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди!

Разговарао: 
Катихета Бранислав Илић


Хиљаду година људи им се диве

Петочисленици, Божји угодници,
Јеванђелског меда вредни носиоци,
широм бела света проносише веру
док се не станише на сињем језеру.
Још са већим трудом одатле да раде
горки људски живот Господом да сладе.
Климент архијереј, прави Божји слуга,
што претрпе много мука и поруга,
он за Охрид поста Христова застава,
са њим свети Наум Ангелар и Сава,
и блажени Горазд – Петочисленици,
сви Божији људи, Божји трудбеници.
Хиљаду година на небеси живе,
хиљаду година људи им се диве.
Труда не жалише, народе крстише,
славом се венчаше, јер Бога љубише.
Охрид чува славу Петочисленика,
Словенству су они и понос и дика.

Владика Николај


Силазак Светог Духа на апостоле - Педесетница

pedesetnica

 

Свршила се икономија кашег спасења! Дејства свих Лица Пресвете Тројице у овом делу су од сада ступила на снагу. Што је благоволео Бог Отац, што је у себи испунио Син Божији – сада је Дух Свети сишао да удели верујућима. Јер, спасење наше је по предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Тога ради се и крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа, обавезујући се да држимо све што нам је заповедио Господ (Мт.28,19-20). Они који не исповедају Пресвету Тројицу, не могу имати удела у спасоносним дејствима Њених Лица, и стога – ни спасење не могу стећи. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуш(т)ној и нераздељној, која нам је предала исповедање о себи! „Оче Сведржитељу, Слове и Душе, у трима Ипостасима пресуштаствено и пребожанствено сједињавајуће јестаство, у Тебе се крстисмо и Тебе благосиљамо у све векове“.

Мисли за сваки дан у годиниСвети Теофан Затворник

 


Пресвлачење моштију Светог Краља Милутина

28./29.10.2017.Бугарска,Софија-пресвлачење моштију Светог Краља Милутина, велика исцелења тај дан

У Цркви Свете Недеље у Софији, где почивају мошти краља Милутина; Пред кивот испод барјака долазе у непрекидном низу ходочасници свих генерација.


Сабор светих славних и свехвалних апостола


Када сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је Црква одредила овај дан као саборни празник свих Светих Апостола укупно, и уз њих Павла... Треба још споменути овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет главачке; Андреј - распет; Јаков Заведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копаља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот- распет; Матија - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.

 

 

 

 


НА ВЕЛИКУ СУБОТУ

Данас је, браћо и сестре, Велика субота дан кад је Господ од јучерашњег распећа и смрти провео, као што се каже у молитви црквеној, „са телом у гробу, са душом у аду, а на престолу небеском са Оцем и Светим Духом“.

Он је дакле, овај суботњи дан који је Он у Старом Завету одредио да буде дан одмора а још Црква Његова није коначно основана, Он је тај дан и поштовао мирујући у аду. А кад је Он васкрсао и коначно, кад је Дух Свети сишао на апостоле и Црква Његова била основана коначно, онда је дан Његовог Васкрсења за нас дан одмора. Јер, узалуд би било што је свет створен за шест дана и седми да је Господ мировао, кад он (свет) не би био спасен од греха, од смрти и ђавола.

Зато човек Цркве Божије тај дан у Цркви православној хришћанској, светкује.

Свети Игњатије Богоносац о томе напомиње, па редом свети мученик Јустин који је пострадао за Христа 163. године, говори да се хришћани скупљају у дан васкрсења управо у дан Господњи, а тај дан Господњи то је значи недеља, јер се и данас у грчком језику назива недеља „кириаки“, тј. „Господњи“ дан. А да се скупљају они тада нису могли јавно, него су морали по катакомбама, по подземним пећинама где су сахрањивани људи и после, каже „молитва, читања Светог Писма приступамо, вели храни која је као обични хлеб и вино и то је за нас Тело и Крв Христова“. Зато ми православни хришћани светкујемо дан Његовог васкрсења.

Знате да има сектаната разних људи који примају и верују неку другу веру иако држе кажу исто Свето Писмо, али не светкују недељу него светкују само суботу. И ми дајемо поштовање суботи као старом дану одмора тако да је ево и овога Часнога поста који је најстрожији, само суботом и недељом могла да се служи пуна Литургија светог Јована Златоуста или Василија Великог а осталих дана се уз Часни пост оне не служе. Дакле, ми православни хришћани дајемо поштовање и старом дану одмора али и новом дану тј. васкрсењу Христовом.

Не слушајући шта говоре други, ми слушамо ове који су слушали Христа као што је свети Игњатије Богоносац, свети мученици, апостоли и редом. А и апостол Павле говори о дану недеље у који су се хришћани скупљали и вршили богослужење и причешћивали се. Не слушати, дакле, ове који знају боље од апостола Павла, који знају боље од светих мученика, који су за веру у Христа и животе своје положили. Зар би они могли и да не знају и да не кажу, и да се ми не држимо онога чега су се и они држали? Но, Бог је човеку дао слободу. Поред ума, срца, воље, дао му је и слободу, али слободу у себе укључује и одговорност. Зато ће свако одговарати кад изађе пред Њега Сина Божијег да ли је држао Његове заповести и да ли је поштовао и Његову крсну смрт и васкрсење или је то по наговору другог или својој мудрости напустио.

Нека вам је, браћо и сестре, благословен данашњи дан и свето Причешће и сутрашњи дан васкрсења Господњег. Увек имати у виду да је Син Божији ради нас и ради нашег спасења претрпео све те муке на крсту али и славно васкрснуо. Да ми својом вером и животом покажемо да знамо, да верујемо, да поштујемо и ценимо Његову жртву ради свију нас. Бог вас благословио и свако добро даровао!
 
Блаженопочивши ПАВЛЕ Српски
1997. године
на Велику Суботу

 


Jеванђеље о разделењу стада у присуству Пастира

Али неки Га не познаше и не примише, нити као госта, нити као пријатеља, нити као домаћина, него својим рукама дигоше камен на Њега, и својим смртним душама припремише смрт телу Његовом.

Такво је божанско својство Господа Исуса, да где год се Он појавио, Бог у човечјем телу, људи су се делили надесно и налево од Њега, као што ће се поделити при Његовој појави последњега дана земаљске историје. И дан данас кад се поведе разговор у световном друштву о Господу Исусу, људи се деле надесно и налево. Како ли је тек оштра морала бити та деоба у дане Његовог телесног живота на земљи!

Данашње јеванђеље описује два случаја такве оштре подељености мећу људима у односу према Господу нашем. У првом случају, на вечери у селу Витанији, присутни су се били тако поделили, да су на једној страни били апостоли, васкрсли Лазар и његове сестре, Марта и Марија, које су гостиле Господа, а на другој Јуда издајник, који је протествовао што је Марија излевала мирисно уље на главу Господа. У другом случају, на једној страни био је народ који је свечано дочекивао Господа при уласку Му у Јерусалим, а на другој фарисеји, књижевници и првосвештеници, који су се саветовали да убију не само Христа но и Његовог пријатеља Лазара. На шест дана пре пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре, кога васкресе од мртвих.

Где је био Господ пре тога? Из претходног јеванђеља види се да се Он одмах по васкрсењу Лазара удаљио близу пустиње у неки град Јефрем. А удаљио се из просте осторожности да Га старешине јеврејске не ухвате и не убију. Јер васкрсење Лазара узбунило је ове безумне старешине више од свију других чуда Његових. Види се да је овај Лазар био човек чувен и знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове смрти тако и по васкрсењу. Многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим (Јов. 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо сотворено на њему Господом (12, 11). Па како још није било дошло Његово време, Господ се повукао даље од Јерусалима и склонио од злоковарних непријатеља Својих. И ово је Он учинио ради нас. Прво зато, да се Његова смрт не би десила у тајности него пред стотинама хиљада сведока, који су се о Пасхи сабирали у Јерусалим; да би тако цео свет знао да је Он несумњиво умро, те да би после било очигледно и несумњиво чудо Његовог васкрсења. Друго зато, да нас научи савршеној покорности вољи Божјој, те да и ми не јуримо у смрт пошто пото, по нашим сопственим саображењима, него да испитујемо вољу Божју и да будемо готови пострадати онога часа који нам се открије. Јер ако се потпуно предамо вољи Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21. 18), и све ће нам се десити у оно време у које треба да се деси, а не пре и не после. Ако смо достојни да умремо мученичком смрћу за Христа Господа, и ако смо при том потпунце покорни вољи Божјој иштући при том славу Божју а не нашу, онда ће наша мученичка смрт доћи у време и на начин како је то најкорисније и за нас и за наше ближње. Не треба, дакле, мислити, да је Господ Исус избегавао смрт склањајући се испред Својих џелата: Он је није избегавао него само одлагао до онога часа који је Оцем Његовим био одређен, до онога часа када ће смрт Његова донети највише користи свету. А да Господ није имао страха од страдања и смрти јасно је из Јеванђеља као светлост сунца. Тако једном је Он прорицао Своје страдање и смрт, кад га је Петар почео одговарати од таквих мисли с уверавањем да му се то неће десити, Господ је запретио Петру и рекао страшне речи: иди од мене, Сатано, јер ти не мислиш што је Божје него што је људско (Мк. 8, 32-33)!

На шест дана пред Пасху Господ се опет вратио у Витанију, где је живео Његов пријатељ Лазар, кога је Он васкрсао из мртвих. Ту је за Њега била спремљена вечера. И онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај као и код Јована. Иначе би се морало претпоставити да се тај истоветни догађај десио два пута у Витанији, и то у врло кратком размаку времена: једном у дому Лазаревом а други пут у дому Симона губавог, што је мање вероватно. Овај Симон указивао је своје гостопримство Господу несумњиво из разлога што је Господом био исцељен од губе. Јер се не да ни замислити, с обзиром на страшну строгост Мојсејевог закона, да би један губав човек приређивао вечере и позивао толике госте, када ни најближи његови сродници нису смели имати с њим никаква додира. А и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме покаже стварност Лазарева васкрсења. Васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио. Он није био једна тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и болести. Господ га је васкрснуо и удаљио се из Витаније у град Јефрем на неколико дана. И у присуству и у одсуству Христовом васкрсли Лазар подједнако је био жив човек; да се не помисли и не каже, дакле, да се тобож Лазар само у присуству и под „сугестијом“ Христовом појављивао људима као жив. Сада пак када се Господ поново вратио у Витанију, ево Лазар седи с Њим за трпезом и гостује у свога суседа – а можда и сродника – Симона. Како диван призор! Господ седи за вечером са два човека којима је Он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из мртвих а другога је исцелио од губе. Једноме је тело трулело од гроба а другоме од губе. Он је Својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље. И сада, пред сам Свој полазак на часни крст, Он се склања код њих и налази у њима благодарне пријатеље. О, кад би сви ми знали колико нас Христос сваки дан спасава од трулежи ове земље и губе овога страсног живота, ми би Га непрестано гостили у срцу своме, и не би Га пуштали да оде испод крова наше душе!

А Марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира. Прва два јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети Марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда – у знак неизмерног поштовања према Њему и своје сопствене смирености – и по ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа. И тако, док је Марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је Марија на свој начин одавала пошту чудотворном Учитељу. Две рођене сестре изражавале су своје поштовање према Господу на два разна начина. Другом једном приликом кад је опет Марта служила а Марија седела крај ногу Христових и слушала Његове свете речи, Господ је одао већу похвалу Марији но Марти рекавши: Марија је добри дијел изабрала (Лк. 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу. Сада пак Марија је набавила скупоцено нардово миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама Онога који је Својом надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу. При овоме догађају присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак Маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао. Ево како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога: онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? А ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ. Према првој двојици јеванђелиста није сам Јуда негодовао него и остали ученици (Матеј) или још неки од присутних (Марко). Да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и из одговора Христовог у данашњем јеванђељу: не дирајте у њу …. јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате. Господ, дакле, одговара у множини. Но ма колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било њихово негодовање, главно је да је Јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао. Зашто јеванђелист Јован спомиње само њега? И то још га нарочито бележи са пуним именом, и са ознаком издајника? Да га читаоци не би помешали са другим Јудом апостолом. Јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не продаде, и новац не раздели сиромасима. Он означава и високу цену тога мирисног уља: триста пењаза, или триста гроша. То је заиста висока цена једне скенице мира; то износи неколико златних дуката. Но то баш показује превисоко страхопоштовање које је Марија имала према Господу Исусу. Ко зна колико је времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме овековечи један тренутак времена? Јуду је дубоко заболело то што тих неколико златних дуката нису звекнули у његов ковчежић. Јеванђелист отворено каже да он беше лопов. Наравно, да је Господ то знао, тј. знао је, да Јуда подкрада ковчежић, у који су сабиране добровољне жртве за издржавање сиромаха. Но и ако је то Господ знао, Он никад није хтео изобличити Јуду за крађу, можда зато што је Он дубоко презирао новац, те није хтео о томе уопште да говори, а можда и зато што је чекао час, па да у једној речи каже о Јуди све што се могло казати. Ево те страшне речи, коју Господ рече о Јуди пред ученицима Својим: Не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70-71)? Нашто, дакле, називати Јуду само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом?

На његово негодовање ево шта Господ одговара: Не дирајте је; она је то сачувала за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда. О, да дивна и дирљива одговора! Она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај сиромасима – та иста уста сада оправдавају Марији због просипања скупоценог мира. Није ли ту каква противречност? Не, никако; јер не живи човек само о хлебу, и јер и ово дело Маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према највећем Сиромаху који је икада ходио по овој земљи. Јер није толико сиромах онај ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за Цара над царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима? Волови и овце позајмили су Му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти ко ће Му пристојно помазати мртво тело Његово, бар онолико колико је то обичај и са сиромасима кад умру? Ево ко – Марија. Као Духом научена она унапред свршава овај чин помазања тела Христовога припремајући га тако за погреб. За њу, ово је тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим Господом. Као да је знала, да ће моћни Чудотворац који је њеног брата повратио међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити. Зато – не дирајте у њу; пустите је нека врши погребни обред нада Мном. А сиромахе ћете свагда имати са собом, па се старајте да на њима испуните заповест Моју о милосрђу. Што учините сиромасима, учинили сте Мени; но исто тако: што учинисте Мени, учинили сте сиромасима. Оно што Мени учинисте Ја ћу троструко вратити и вама и сиромасима вашим. Још је Господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (Мк. 14, 9). Видите ли како наш царствени Господ царски награђује учињену Му услугу! Он награђује љубав стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је Јуда толико жалио, Он отплаћује Марији бесмртном славом. За триста гроша, које би крадљиви Јуда сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како Господ царски плаћа онима који Њему служе.

Разумеде пак многи народ из Јудеје да је (он) онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара кога подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију, јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса. Ево опет људи подељених од силе Христове! Једни иду да виде чудотворца, и Лазара, чудо Чудотворчево; а други се договарају да убију обојицу, не само Христа него и Лазара. Зашто Лазара? Да би тако уништили и живог сведока чудотворства Христовог. Но зашто се онда нису договорили да побију и све остале људе, жене и децу, на којима је Господ показао Своју божанску моћ, – све слепе који су прогледали, и глуве који су прочули, и неме који су проговорили, и сумасшедше који су се уразумели, и мртве који су васкрснули, и губаве који су очишћени, и узете који су исцељени, и раслабљене, хроме, бесне, и остале и остале, који су чудом оздрављени? Сведоци Христове чудотворне моћи постојали су по градовима и селима на све стране земље израиљске. Зашто се првосвештеници не договорише, да све њих побију, него само Лазара? Не зато што су се ови зли људи бојали крви и што су жалили људе него само зато што је то било неизводљиво и по њих саме опасно. А Лазара су нарочито хтели убити зато што је његово васкрсење изазвало, изгледа, веће узбуђење по Јудеји него ма које друго чудо Спаситељево; па онда и зато што је многи народ врвео да види Лазара и видевши га почео веровати у Господа Исуса; а можда још и зато што је Пасха била сасвим блиско, па су се бојали да сав народ који се о Пасхи сабира у Јерусалим не крене за Витанију да види оживелог мртваца и не поверује у Христа. И тако док је народ тражио спасења, дотле су се његове духовне вође трудиле да му заграде и спрече пут ка спасењу. Но сав труд ових злобних вођа народних против Божјега дела остао је узалудан. Што год су више они притискивали дело Божје, то је оно више избијало на видело. То се показало јасно и доцније са црквом Христовом до дана данашњега: читаве војске противника Христове цркве нападале су ову и споља и изнутра, но сви ти напади не само што нису успели да је сруше него су јој, на против, баш тиме помогли да се рашири и да се утврди у свету. Не могу слабе људске руке војевати против Свемоћнога Творца и Његовог дела. Оно што Он хоће бива упркос свих противних сила у Паклу и на земљи.

Догађај који се даље описује у данашњем јеванђељу показује колико је народ био отворенији за истину од својих вођа, и колико великодушнији и благодарнији. Тај догађај познат је под именом свечаног уласка Христовог у Јерусалим. А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник чувши да Исус иде у Јерусалим узеше гране од палме и изиђоше ми на сусрет, и викаху му говорећи: Осана! благословен који долази у име Господње, цар Израиљев. Сутрадан, по вечери у Витанији, Господ се кренуо за Јерусалим, за град који убија пророке. Но Јерусалим није био обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман логор од хаџија и богомољаца. За време пасхе Јерусалим је у себи имао скоро онолико људских душа колико и Рим, тадашња престоница света. Та непрегледна маса људских бића сабирала се у Јерусалим, да као буде ближе Богу. Не може се рећи, да срце незаведене масе народне није видовито. У овоме случају и овога дана оно је уистини наслутио чудновату близину Бога и провидело је у Господу Исусу жељенога Цара из колена Давидова. Зато кад је Господ силазио низ Гору Маслинску, овај народ узлазио је уз ту исту Гору Њему у сретање. Једни простираху своје хаљине на путу пред Њим, други одсецаху гране од маслина и другог дрвећа и њима урешаваху пут, трећи нарочито бираху за ту сврху палмове гране, а сви заједно испуњени радошћу поздрављаху Га клицањем Осана! Осана сину Давидову! Осана на висини! Благословен цар Израиљев који долази у име Господње! Насупрот гвозденоме гњету римском; насупрот покварености и партизанском ситничарству својих старешина, душа народна веровала је у могућност чуда Божјега које ће целокупно несносно стање тренутно изменити. И народна душа је осетила да је носилац тога чуда Исус Господ. Зато Њега и поздравља тако радосно. Како ће Он извести ту темељиту промену у току ствари народ није знао; он је васпитаван да зна само за један начин извођења те промене, наиме помоћу цара из колена Давидова, који ће се зацарити у Јерусалиму на престолу Давидову. Народ је стога гледао у Исусу тога цара и поздрављао Га с радошћу и надом, да ће се Он овом приликом зацарити у Јерусалиму насупрот Риму и насупрот Јерусалиму. Но та вера народна изазвала је страх код фарисеја; и та радост народна изазвала је гњев њихов. Зато неки од фарисеја рекоше Христу, да им запрети да тако не кличу. А кротки Господ, свесан неодољивости силе Своје, одговори им: ако они ућуте, камење ће проговорити (Лк. 19, 39-40). Тако им одговори Цар над царевима, преобучен у сиромаха и јашући на магарету. Јер јеванђелисти описују да је Господ при овом величанственом уласку јахао на магарету.

А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се, кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету. Други јеванђелисти исцрпно описују, како је сиромашни Господ, без игде икакве својине, дошао до магарета. Зато свети Јован прелази преко тога, као познатог, и само вели нашавши магаре. Најисцрпније јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ неким ученицима, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести, и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад дотле није јахао? Зато што се магарица није дала ни јахати ни водити. Магарица представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно.

Али ови ученици његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и ово му учинише. А, уопште, врло мало разумеше ученици од свега што се збиваше с њиховим Учитељем све докле им се не отвори ум да разумеју и докле их не озари Дух Божји у виду пламених језика. Тек тада разумеше све и опоменуше се свега.

А народ сведочаше који беше пре с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих. Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово добро. Овде је реч о две врсте народа: о једнима који су били присутни сведоци васкрсења Лазарева у Витанији, и о свему осталом народу, стеченоме у Јерусалиму, који чу од оних првих о чуду над Лазаром. Први сведочише, а други због тог сведочанства изађоше и сретоше Га. И док се дим од жртава дизао код храма Соломонова; док су се књижевници с досадом препирали о мртва слова закона Мојсејевог; док су отупели свештеници гордељиво распоређивали ток свечаности, док су се старешине народне пућиле и показивале народу као у самоуверењу, да се сав тај народ скупио ради њих; и док су левити тачно и задовољно одвајали делове жртава које њима припадају – дотле је народ чезнуо за чудом и Чудотворцем. Зато су сада непрегледни таласи људских бића, окренути леђима храму Соломонову у Јерусалиму, и жртвеницима и свештеницима, и целој тој немоћној машинерији извештаченог варошког друштва, окренути леђима свему томе управљали лица своја ка Гори Маслинској, низ коју је силазио Чудотворац. Јер шта могу помоћи мртве куле јерусалимске, са живим мртвацима у њима, гладној и жедној души народној, која тражи прозор на затвореном небу и виђење Бога Живога? Обе гордости, које су испуњавале и препуњавале Јерусалим, и римска и фарисејска, нису биле у стању учинити ни једну длаку белом или црном. А гле, низ Маслинску Гору спушта се Онај, који је Својим гласом изазвао четвородневног мртваца из гроба васкрснувши га из мртвих и повративши га из гробне трулежи!

О, да би и ми сви одвратили дух свој од горде но немоћне машинерије овога света, и управили га ка гори небесној, попут Христа Цара! О, кад би и ми управили све наше надање само у њега! Наша душа тражи победиоца и смрти, које сва васиона сама собом не може победити. Христос је тај Победилац. Наша душа гладни и жедни за Царем смиреним и моћним, смиреним због Своје моћи и моћним због Своје смирености, за Царем пријатељем свакога од нас појединачно, за Царем чијој власти нема границе и чијем човекољубљу нема мере. Такав је Цар Христос Господ. Њему, дакле, ускликнимо сви: Осана, осана! Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети Николај Велимировић, ЈЕВАНЂЕЉЕ О РАЗДЕЛЕЊУ СТАДА У ПРИСУСТВУ ПАСТИРА


Вечерњих Богослужења Васкршњег Поста 2017

У прилогу је распоред Вечерњих Богослужења у току васкршњег поста. Позивамо вас све да узмете учешћа у овим дивним Службама које ће служити сви Православни свештеници из Калгарија заједно.

Вечерњих Богослужења Васкршњег Поста 2017


Храмовна Слава Цркве Светог Симеона Мироточивог у Калгарију

У недељу, 26. фебруара црквена заједница у Калгарију прославила је своју храмовну славу Светог Симеона Мироточивог.

Свету Литургију је служио надлежни парох протојереј-ставрофор Обрад Филиповић уз саслуживање ђакона Георгија Мискуа из храма Свих Светих Руске Православне Цркве, појао је новоосновани хор при храму Св. Симеона. Након литије пререзан је славки колач и освећено славско жито које су припремили кумови Зоран и Нега Милановић. За наредну годину кумства се је прихватила породица Горана и Терезе Стојнић. Било је прелепо видети ведра лица парохијана и радостну дечицу обучену у традиционалне српске ношње.

Након Свете Литургије послужен је славски ручак у припреми Кола Српских Сестара и уприличен пригодан Културни програм од стране СКУД Фрула. Верници су на крају остали у Црквеној сали дружећи се и разговарајући до касно поподне.


Сретење Господње

Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: "Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан." Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.

Владика Николај, "Охридски пролог" - Расуђивање


Рођење Христово – Божић

Тропар, глас 4. Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти!

Кондак, глас 3. Дјева данас Натприродног рађа, а земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог.

Decani


Свети Милутин, краљ Српски

Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. _____20111111_1160741219Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот." И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!"

Свети владика Николај Охридски и Жички