У име Оца и Сина и Светога Духа.

Празник Обрезања Господњег, осми дан по Божићу, када је Богомладенац добио име Исус, име које је је Архангел Гаврил објавио Приснодјеви Марији на дан Благовести. Име Исус значи „Спаситељ“ и ово је почетак служења спасењу људскога рода, које се открива кроз крајње смирење, слично томе како се Оваплоћени Бог родио у животињским јаслама, јер му се није нашло места у људским становима. У обреду обрезања видимо добровољно примање Христа на Себе све оно што човек треба да испуни. Господ истовремено овим показује да су све уредбе Божије свете и Он – Бог који је постао човек, их са смирењем и послушањем прихвата као свети Закон Божији оно што је неопходно за спасење свију, премда Он и нема потребе за тим. Овде је и праобраз тајне Крштења за које се припремамо ових дана, када треба да се изврши, како говори апостол, нерукотворено обрезање греховног тела плоти, односно духовно обрезање као символ нашег завета са Богом и посвећивања Њему читавог живота.

Овога дана ћемо молити Господа да би, као човек узевши име Исус, и нас научио да се обраћамо овоме имену као нашем спасењу. Да би смо се, ма који начин живота да нам је Господ даровао по Својој вољи, ма које послушање извршавали свакога дана – у свако време и свакога тренутка учили као најважнијој – молитви Исусовој – краткој молитви призивања Господа у свим нашим (нарочито тужним) околностима и туховним потешкоћама. Ово је важније од свих осталих правила која често испуњавамо само спољашње и затворивши молитвеник, опет се враћамо уобичајеном немолитвеном животу. Управо овакво сећање на Господа, непрекидно обраћање Његовом имену треба да постане природно за нас. И речи светог Василија Великог и других светих отаца: „Са својим дисањем сједини Исусово име“, означавају управо то.

Али како је ово тешко постићи, не само човеку у свету, него чак и монасима, онима који носе бројанице, имају нарочито правило и у своме позиву су обавезни да се науче Исусовој молитви, као своме главном духовном делању! Како је само тешко ово постићи, јер име „Исус“ не сме да се изговара само формално.

Свако име може се изговарати на два начина. Први, када једноставно издвајамо по имену неког конкретног човека између других људи и остајемо неутрални у односу према њему, овим именом означавајући једино своје обраћање њему или помињање.

Има и други начин изговарања имена, када нам је човек драг, била то мати или син или кћер или пријатељ или неки блиски човек, када његово одсуство осећамо и бива нам тешко, док нам је његово присуство увек прижељкивано. Тада људско име постаје живо.

Како Божије име да постане живо за нас? Како ово да научимо? Ето шта је од највеће животне важности за све, од суштинске важности – научити изговарати онако како би требало да га изговарамо, устремљујући сваки тренутак свог живота у вечност. Треба да научимо да тако изговарамо име Исус, да када други људи чују, да осете да је ту у питању живот који се у највећој мери односи на њих.

Како се научити изговарати молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, онако како ју је изговарао апостол Јован Богослов када се у рано јутро Христовог Васкрсења на обали Тиверијадског језера у даљини појавио тајанствени путник, и апостол Јован Богослов, препознавајући Га свом дубином свога срца рекао: „То је Господ“ (Јн. 21, 7). Тако и ми треба да изговарамо реч „Господ“, као што га је изговорио Петар, када су апостоли били у опасности од буре, и Спаситељ ишао по води, а сви викали да је то утвара, али апостол Петар је рекао: „Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води“ (Мт. 14, 28).

Управо тако треба да изговарамо Исусово име, о коме реч Божија говори да је узвишеније изнад сваког имена. „Зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена; да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ (Флп. 2, 9 – 11).

То је реално могуће само онда када читав наш живот постане тајна одбацивањем тела греховности у послушању Господу у свим црквеним установљенима и у свим заповестима које нам је дао: „ви сте испуњени у Њему, који је глава свакога началства и власти; у Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол. 2, 10 – 11). Испуњавање, пак, сваке заповести јесте непрекидно „одбацивање тела греховности“ човекове – у тој одлучности, који стиче по мери тога, како спознаје сладост Исусовог имена, у коме је спасење и вечни живот. Тада се испуњава храброшћу да поднесе и најтежа искушења, ма каква да су она, само да не одступи од исповедања Православне вере. Тако је било и са светим Василијем Великим, када је император Валент, који је штитио јеретике, претио светитељу да због његове чврсте вере уништењем, отимањем имања, изгнанством, мучењем, па и самом смрћу. Памтимо како је свети Василије Велики рекао да га отимање имања не плаши, јер шта се може отети од човека који ништа нема, осим неколико старих одежди и старих књига, чији садржај он ионако носи у своме срцу? И претња изгнанством му такође није страшна јер „место на коме стојим“, говорио је, „није моје, већ где год да ме пошаљете увек ће са мном бити Господ и то ће бити моје место. Ни смрт ни мучења ме не плаше јер колико сам физички слаб, толико сам већ одбацио своје тело, да ћу осетити само први ударац, а смрт ће ме приближити Ономе, Коме стремим читавог свог живота“.

У овоме је радост данашњег Господњег празника и празника спомена светог Василија Великог, који свима нама даје образац цаског послушања. Свети Амфилохије, епископ Иконијски, на торжественом пасхалном спроводу светог Василија Великог (јер је смрт заиста празник живота за такве људе) каже да је Господ тако расудио по Своме Промислу, да је управо у овај дан призвао Себи онога који је читавог свог живота проповедао о тајни Оваплоћења Логоса, о смирењу нашег Спаситеља, Који седи на огњеном пррестолу, изнад Херувима и Серафима.

Он говори о тајни нашег духовног одбацивања греховности тела, које се збива у крштењу, да би се овога дана даром Божијим, са именом Исуса Христа сјединило и наше име и да би наш живот био запечаћен сећањем на Господње име, поуком како достићи чудо изговарања имена, које нам дарује спасење. Амин.

Протојереј Александар Шаргунов
manastirpodmaine.org