И ми, богоносни и свети родоначелниче наш, несравњено грешнији од светог сина твог – Првовенчаног краља српског, сва осећања своја, све мисли своје, све душе своје, сва срца своја, све савести своје, покајнички простиремо пред свете ноге твоје, и ниневљански вапијемо: молећи се, моли се непрестано за нас, да нас светим молитвама твојим свеблаги Господ милостиво изведе из пакла наших самољубља и безакоња и уведе у рај Својих вечних божанских истина и лучезариих светиња. Амин! амин! амин!

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: „Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан.“ Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.

Охридски пролог, 2 фебруар по јулијанском календару

Љубав Божја према нашем грешном роду људском особито се показује у томе што Премудрост Божја у сваком роду и нараштају налази међу нама недостојнима достојне служитеље и пријатеље своје: Пророке, Апостоле, Светитеље, Исповеднике и Мученике, и кроз њих брани и очувава веру Еванђелску и Православну, ту једину животворну и спасоносну Истину Божју, којом се род људски може спасавати; и стварно се спасава у сваком времену и нараштају. О томе нам говори премудри Соломон овако: „Премудрост Божја све обнавља и прелазећи из нараштаја у нараштај у свете душе, она припрема пријатеље Божје и пророке. Јер Бог никога не љуби тако, као онога који живи с премудрошћу“ (Прем. Сол. 7, 27-28). Таквих пријатеља Божјих, кроз које нас Бог поучава и спасава у тешка времена, испуњена је сва историја народа Божјег од Аврама и Мојсија до светих Апостола и светих Отаца, и до данас. Свети Григорије Ниски, у похвалном слову своме брату св. Василију Великом, том изабраном од Премудрости пријатељу Божјем и спасиоцу Православне Цркве у тешким временима у којима је живео, говори такође о томе овако: „Бог, који све и сва зна још пре постанка њихова, као што вели пророк (Дан. 13,42), и предухитрује злобу ђавољу која се протеже заједно са људским нараштајима. Он сам припрема и даје и одговарајућег способног лекара за зло и болести сваког нараштаја; да не би, због недостатка исцелитеља и исправитеља, болест код људи остала неисцељена, и тако потпуно овладала родом људским“. Такав управо богомудри и богодани лекар и спасилац народа и Цркве Православне у новија времена ове тешке историје беше и светитељ и пријатељ Божји-Марко Митрополит Ефески, кога зато с правом његов брат Јован Евгеник назива „новим Василијем Великим“ и „Новим Богословом“. Овај његов брат Јаван, који беше ђакон Велике Цркве Св. Софије у Цариграду ,написа службу и житије овога Светог Марка, које ћемо ми овде даље изложити[1].

Налазимо се на гробу нашег духовног оца, учитеља и просветитеља, Светог Саве, у месту где је Он завршио свој земаљски живот и ушао у непролазно Царство Божије. У светој Цркви православној празновање кога било од Светих је дан његовог рођења за небо и уласка у блажени живот царства Небескога. Само трију личности Црква Православна празнује у дане њиховог рођења по телу – Рождество Господа Исуса – Божић, Рождество Његове Преблажене Матере, Свете Богородице, Марије, и највећег међу рођеним од жене, Светог Јована Крститеља.

Какав је за нас духовни доживљај долазак у град Трново, у цркву Светих 40 мученика на гроб Светог Саве. Пред нашим духовним очима искрсава цео његов живот, рођење у граду Расу и крштење у цркви Светих апостола Петра и Павла, његов младићки живот, постављење за кнеза у Захумљу, па бекство у Свету Гору већ замонашеног му оца Симеона, негдашњег великог жупана Стевана Немање, подизање манастира Хиландара и упокојење у њему Светог Симеона, преношење његових моштију из Хиландара у манастир Студеницу, његовог измирења браће, Стевана и Вукана, па добијање аутокефалности Српске цркве, постављање за првог архиепископа, и труд око њеног уређења, путовање у Свету земљу у служби мира међу црквама, признања источних патријаршија за обнову бугарске Патријаршије, његове журбе да успехом у тој ствари обрадује бугарску цркву и народ, његова смрт и сахрана овде у братској православној земљи.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Празник Обрезања Господњег, осми дан по Божићу, када је Богомладенац добио име Исус, име које је је Архангел Гаврил објавио Приснодјеви Марији на дан Благовести. Име Исус значи „Спаситељ“ и ово је почетак служења спасењу људскога рода, које се открива кроз крајње смирење, слично томе како се Оваплоћени Бог родио у животињским јаслама, јер му се није нашло места у људским становима. У обреду обрезања видимо добровољно примање Христа на Себе све оно што човек треба да испуни. Господ истовремено овим показује да су све уредбе Божије свете и Он – Бог који је постао човек, их са смирењем и послушањем прихвата као свети Закон Божији оно што је неопходно за спасење свију, премда Он и нема потребе за тим. Овде је и праобраз тајне Крштења за које се припремамо ових дана, када треба да се изврши, како говори апостол, нерукотворено обрезање греховног тела плоти, односно духовно обрезање као символ нашег завета са Богом и посвећивања Њему читавог живота.

Свети краљ Милутин – Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља”.

“Прије свега, гледајући на њен примјер да се ослободимо од једне велике заблуде савременог свијета, савременог човјека. Данашњи човјек мисли да му је живот вреднији ако је што више присутан у јавности, ако је ученик неких великих догађања, митинга, богатих трпеза, ако се што више обукао у славу овога свијета, ако има домове и куће као дворце и сав остали луксуз. Тако мисли савремени човјек. Та пошаст је потпуно отуђила савременог човјека од правих истинских вриједности. Ево, Света Петка свега се тога одрекла ради нечега много узвишенијега, јер је све на овоме свијету и пролазно и трулежно. А славу овога свијета носи вријеме и вјетар као лишће када се сасуши.”

Онај који се као Света Петка посвети ономе што је најважније, казао је он, што је најдрагоцјеније, да служи Господу, да се сједињује са Господом, извором вјечнога живота, вјечне радости и вјечне славе Божије, тај се заиста облачи у славу Божију већ овдје у овоме животу.

“Та слава није спољашња, нити је та љепота спољашња него, као што говори Свети цар Давид за царску кћи – сва је љепота кћери цареве унутра. А та кћер царева, то је душа. И треба гледати да украшавамо унутрашњу љепоту, своју унутрашњост, своје биће духовно да оно сија, а да не обраћамо исувуише пажње на спољашњост, више него што је потребно”, поручио је Митрополит Јоаникије.

Казао је да је савремени свијет све окренуо наопако: оно што је најмање вриједно ставио је на прво мјесто. “А оно што је највише вриједно потиснуо је до задњега мјеста и скоро до ишћезнућа. Драга браћо и сестре, да обратимо своју пажњу на праве вриједности! Томе нас учи Света Петка!”

Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

************************************************************************************************************

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Ова чудотворна икона Мајке Божије посвећена је једном од 12 великих празника Православне цркве – Покрову Пресвете Богородице; сам празник установљен је као спомен на дан када се Пресвета Дјева јавила у Влахернском храму у Константинопољу, као неодступна заштитница и покровитељка хришћана.

Наиме, у 10. веку житељима у овом древном граду претило је велико разарање од муслимана, а верујући да ће их заступништво Царице небеске заштитити, хришћани су се сабрали у Влахернској цркви, где се налазила Њена Риза и Покров (Омофор) – вапијући  Богу ватреном молитвом за спасење од непријатеља.

У току свеноћног бденија, Свети Андреј Христа ради јуродиви и његов ученик блажени Епифаније видели су под самим сводом храма – Пресвету Дјеву, окружену Анђелима, Светитељима и Пророцима како се моли, осењујући хришћане. Пресвета је тада распрострла над свим молитвеницима свој Омофор, штитећи их тако од видљивих и невидљивих непријатеља.

Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.
Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.
То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.
Пре њих изневерише крст многи Бугари, Грци и Јелини, и уврстише се у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.
Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божје силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.

Владика Николај Велимировић
ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА