Не малакши никада хришћанине, ни ти хришћанко! Гле, Пресвете Мироносице испред тебе и око тебе, све су оне (ту) да ти помогну, да те ослободе сваке зиме греха, да те ослободе сваког смрада греха. Поведи се за њима, пођи са њима, и знај, ти ћеш идући за њима, ићи за Васкрслим Господом Христом. А Он, Он води у Небеско Царство, води где је вечно пролеће бесмртности и вечности, вечно пролеће Вечне Истине Божје, вечно пролеће Вечне Радости Божје, вечно пролеће Вечне Љубави Божје. Тамо оне воде, а наше је да употребимо сву душу своју, да идемо за њима еванђелском вером, еванђелском љубављу, еванђелском молитвом, еванђелском животом. Тада, тада ће са свих страна брујати ускршњи поздрав, који непрекидно бруји из свих хришћанских душа, у свима срцима:

„Христос воскресе! Ваистину воскресе“!

Свети Јустин Ћелијски

Како је епископ Варнава (Настић) био излечен светом водом с Острога

Јула 1964. године, неколико месеци пред своју смрт, викарни епископ хвостански Варнава (Настић) приступио је моштима Светог Василија. После поклоњења светитељу, испричао је случај свог исцељења светом водицом из манастира Острог.

Kада је испричао овај истинити догађај исцељења, епископ Варнава умољен је да га и писмено изложи, што је он учинио. Ево тог његовог записа:

Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха.

А било је и на пар дана пред Светог оца Николаја, наше крсне славе. У кући се ужурбано спремало за славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да омрси на Светог Николаја.

И тада је гром ударио из ведра неба.

Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али већ сутра ујутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу.

Христе мој, даруј милосрђе Онима
који Ти сада поју Велики канон.

Овим речима почиње синаксар четвртка пете седмице поста, јер на јутрењу четвртка пете седмице поста по стародревном предању, певамо чин Великог Канона. 

Овај уистину највећи од свих канона, изврсно и вешто сачини и написа Свети отац наш Андреј, архиепископ Критски, који се назива и Јерусалимски. Он се крете, дакле, из Дамаска у четрнаестој години свога живота, одаде се изучавању граматике, и завршивши изучавање, остаде у Јерусалиму да проводи монашки живот, живећи преподобно и богољубиво у молитвеном тиховању и безметежном животу. И многе друге списе, корисне за живот, остави Цркви Божјој, речи и каноне, будући и показујући се обилан, особито у похвалним саставима. Поред многих других, сачини и овај Велики Канон, који садржи безгранично умилење. Јер пронашавши и скупивши све повести Старог и Новог Завета, он сачини ово слаткопјеније, од Адама, дакле, па чак до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди. Подстрекава, елем, овим сваку душу да ревносно и по сили подражава добрима из повести, а зле да избегава, и да увек притиче к Богу покајањем, сузама и исповедањем и другим познатим богоугодним делима. Осим тога, он је толико широк и пријатан, да је довољан да и најтврђу душу омекша и на добру будност покрене, ако се само са скрушеним срцем и великом пажњом пева. А написа га, када и велики патријарх Јерусалимски Софроније написа житије Марије Египћанке. И ово Житије предлаже нам безгранично умилење, и онима који су много грешили и греше даје утеху, само ако хоће да одступа од зла.

Пустиноје и безмолвноје житије возљубивши, и во сљед Христа Жениха Твојего усердно потекши, и Того благоје иго во јуности твојеј вземши, крестним знаменијем к мисленим врагом мужески вооружившисја, постническими подвиги постом и молитвами, и слезними капљами, угљије страстеј угасила јеси, достославнаја Параскево, и ниње в Небесњем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу, моли о нас почитајушчих честнују памјат твоју.

Тропар, глас 4.

“Ми данас мислимо да је прави живот кад можеш у једном дану да дођеш до што већег броја информација, да си што више видљив пред људима, да учествујеш што више у неким догађајима. Поставља се питање: Чему све то? Да ли то човјека нешто поправља? Да ли то нешто његову душу уљепшава? Врло често – не. А Света Петка је чинила оно што је најважније. Она је свакодневно, тудећи се на очишћењу своје душе, своје срце спремала за стан Бога живога. Припремала се за највећи догађај – за сусрет са Господом Исусом Христом.”

Митрополит Јоаникије, 27.10.2023

Петровдански сабор на Цетињу

Традиционалним Петровданским црквено-народним сабором на Цетињу торжествено је прослављен празник Светих апостола Петра и Павла, којима је био посвећен храм поред старога Цетињског манастира на Ћипуру, о чему свједоче и остаци темеља пронађени за вријеме археолошких ископавања 1986. године.

Сабор је почео Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру коју је служиo Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске, Епархије сремске и Румунске православне цркве, у молитвеном присуству многобројног вјерујућег народа.

И ми, богоносни и свети родоначелниче наш, несравњено грешнији од светог сина твог – Првовенчаног краља српског, сва осећања своја, све мисли своје, све душе своје, сва срца своја, све савести своје, покајнички простиремо пред свете ноге твоје, и ниневљански вапијемо: молећи се, моли се непрестано за нас, да нас светим молитвама твојим свеблаги Господ милостиво изведе из пакла наших самољубља и безакоња и уведе у рај Својих вечних божанских истина и лучезариих светиња. Амин! амин! амин!

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: „Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан.“ Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.

Охридски пролог, 2 фебруар по јулијанском календару

Љубав Божја према нашем грешном роду људском особито се показује у томе што Премудрост Божја у сваком роду и нараштају налази међу нама недостојнима достојне служитеље и пријатеље своје: Пророке, Апостоле, Светитеље, Исповеднике и Мученике, и кроз њих брани и очувава веру Еванђелску и Православну, ту једину животворну и спасоносну Истину Божју, којом се род људски може спасавати; и стварно се спасава у сваком времену и нараштају. О томе нам говори премудри Соломон овако: „Премудрост Божја све обнавља и прелазећи из нараштаја у нараштај у свете душе, она припрема пријатеље Божје и пророке. Јер Бог никога не љуби тако, као онога који живи с премудрошћу“ (Прем. Сол. 7, 27-28). Таквих пријатеља Божјих, кроз које нас Бог поучава и спасава у тешка времена, испуњена је сва историја народа Божјег од Аврама и Мојсија до светих Апостола и светих Отаца, и до данас. Свети Григорије Ниски, у похвалном слову своме брату св. Василију Великом, том изабраном од Премудрости пријатељу Божјем и спасиоцу Православне Цркве у тешким временима у којима је живео, говори такође о томе овако: „Бог, који све и сва зна још пре постанка њихова, као што вели пророк (Дан. 13,42), и предухитрује злобу ђавољу која се протеже заједно са људским нараштајима. Он сам припрема и даје и одговарајућег способног лекара за зло и болести сваког нараштаја; да не би, због недостатка исцелитеља и исправитеља, болест код људи остала неисцељена, и тако потпуно овладала родом људским“. Такав управо богомудри и богодани лекар и спасилац народа и Цркве Православне у новија времена ове тешке историје беше и светитељ и пријатељ Божји-Марко Митрополит Ефески, кога зато с правом његов брат Јован Евгеник назива „новим Василијем Великим“ и „Новим Богословом“. Овај његов брат Јаван, који беше ђакон Велике Цркве Св. Софије у Цариграду ,написа службу и житије овога Светог Марка, које ћемо ми овде даље изложити[1].