Основно својство човјека: дар праштања

Наш отац, Свети Јустин Ћелијски је говорио да се у његовом крају каже како се на ово вече опрашта и птица од птице у гори а камоли човјек од човјека. Основно својство човјека јесте управо тај дар праштања, јер је то основно својство самога Бога, који прашта своме створењу. Човјек који хоће да по божанском начину постоји овдје на земљи призван је да опрашта ближњему своме (а сваки човјек је наш ближњи) и да се моли да и њему буде опроштено за оно што је учинио. Има једна дивна пјесма владике Николаја, у којој он моли и камен да му опрости, јер се ми људи огријешимо не само једни о друге него се огријешимо и о камен и о воду и о свако створење, огријешимо се својим нечистим, нездравим односом према Божијој творевини. Зато моли Свети владика Николај и творевину и сва створења да му опросте – да опросте људској души за оно што је сагријешила, а поготову ближњи да опрости.

Mитрополит Амфилохије

Олако мислимо да приступимо

Постимо, браћо, тјелесно, али на првом мјесту постимо духовно, духовни унутарњи пост, јер оно што је најбитније је пост у дјелима нашим, нашим помислима и у начину живљења. Не може онај који живи нехришћански и нејеванђељски да приступа светињи Божијој. Нажалост, ми у наше вријеме смо веома раслабљени па нам се чини да можемо тако олако да приступамо светињи Божијој. Не може онај који је у завади са било неким да приђе, не смије прићи светињи Господњој, не може онај који је псовао, који се гневио претходног дана, а није тражио опроштај и од Бога и од ближњега, да прими светињу. Гњеви се, лако се увриједи и повреди, а онда хоће де се причести! Опасно, велика опасност за душу таква врста Причешћа!

Мора да се припреми и да се помири, прије свега са Господом да се помири у срцу, што значи да буде у сагласности са вољом Божијом. То значи сваки његов поступак, његово дјело, знамо у Јеванђељу како треба да се понашамо и у исто вријеме да будемо у миру и помирењу са ближњима својим, без обзира да ли су нас увриједили, јер не зна се ко кога вријеђа. Али морамо са миром Божијим, са опроштајем једни другима да приступамо светињи и да би нам Бог опростио.

И зато је неопходно, поготово за вријеме постова… да се исповједимо! Немој без исповјести ови који се чешће причешћујете. Вама је дао благослов Његова светост и то је за поштовање, али није вама Његова светост дала да се причешћујете без исповјести. Ви то добро знате! Према томе, поготово сад за вријеме поста, да се исповједимо, да се опростимо за вријеме поста са Господом, са ближњима својим, да имамо у себе тога духа мира Божијега помирења, узајамне љубави, праштања и чистог живота. И онај који је у браку чистога живота и онај који је ван брака да буде чистога живота пред Господом. Не смије блудник прићи светињи Господњој!

Митрополит Амфилохије
Источник: Радио Светигора

Мој Господе, чини шта год хоћеш

Када живот крене укриво, када се очекивања не испуне по нашим замислима, када су везе у нашој породици тешке, када наша деца не напредују, када болест и неисцељива обољења наступе, када не знамо шта да радимо, када не можемо да нађемо спокој, када нисмо у стању да учимо, када не можемо да се молимо и осећамо се потпуно изгубљеним – немојмо наду да изгубимо. Рецимо само: „Мој Господе, чини шта год хоћеш. Ја не знам; Ти знаш: Ти ме волиш. Ако желиш да мене и моје домаћинство разјединиш – нека се то деси, ако је то воља Твоја “. Када ово изговоримо, тада Бог, Који воли своје створење, долази и даје нам снагу, благодат, и утеху која су изван разумевања било чега што долази споља. Тада заиста разумемо шта значи да je „Јона завапио из утробе кита, и био спасен“ и да је „Христос васкрсао из мртвих“. (Архимандрит Василије Ивиронски)

Ако осећаш да си нејак, али си крштен у Име Оца и Сина, и Светога Духа, тада си спокојан. И решења (тешкоћа), неће доћи од твог сопственог расуђивања и логике: мораш све са поверењем предати Богу: Ако, тако, покушам да очувам свој живот својим сопственим напорима, на крају ћу га изгубити. Али, ако кажем У руке твоје предајем дух свој (Лк. 23, 46), тада сам већ почео да живим у вечности, зато што схватам да сам себе предао Сили која је постојала пре мене и постојаће после мене. Из Љубави, Он је призвао, нас, који нисмо постојали, у живот. После нашег пада, Он нас је подигао и даровао Њeгово Будуће Царство. Према томе, ја се у себе не уздам, већ имам поверење у Њега, Чија су дела постојала пре мене, и постојаће после мене. (Архимандрит Василије Гондикакис)

Извор: Манастир Подмаине

Бог види и најмањи труд

Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтајнију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима и обављање ситних домаћих послова.

Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку…

Будимо му верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да оваквим преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у његовом великом делу и служимо њему, Највишем и Највеличанственијем.

Епископ Хризостом Војиновић, извод из беседе “Верни у малом“

Да што више прикрију Христа у Светоме Сави

У сваком светитељу Господ Христос је све и сва и у његовој души, и у његовој савести, и у његовом срцу, и у његовом животу, и у његовом раду. То је и психологија и онтологија светитељства уопште, и сваког светитеља посебно. То je, нема сумње, психологија и онтологија и Светога Саве. Али од те онтологије и те психологије нема ни трага код наших историчара, те њихов Свети Сава у ствари и није историјски Света Сава, већ Свети Сава пресаздан и прерађен према њиховим рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за – Господа Христа.

Ма колико трагали код наших историчара, ви нећете наћи у њих оног дивног кнежевића Растка, који је као монах Сава даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских, вођен и руковођен светим начелима непогрешиве православне педагогике и методике. У наших историчара нема ни помена о оној савршеној духовној архитектоници, вековима разрађиваној и примењиваној од стране свих православних подвижника, по којој је и христољубиви монах Сава прерађивао и преображавао себе даноноћним христочежњивим подвизима у христоносног праведника и христоликог светитеља. И тужно сазнање ври у нама: нашим историчарима као да је главни циљ – да што више прикрију Христа у Светоме Сави, да Га потисну и истисну из њега, и чудесног христоносца светитеља Саву прикажу великаном без Христа.

Свети ЈУСТИН Поповић
Из Житија Светих за 14. јануар

Удри непријатеља силом Исусовом

Преподобни Јован Лествичник је изузетно лепо рекао: «Удри непријатеља силом Исусовом», То јест не треба планирати, шта купити или саградити, него предати све у руке Божије.

Ја, например, будући да сам игуманија, спознала сам своју силну немоћ, и у тој немоћи открила ми се сила Божија. Ево један од примера. На том месту где се налази света Канавка пролазила је канализација. Нисам могла ни замислити како да решим овај проблем да би се пренела канализација на неко друго место, али душа ме болела, јер се на тај начин оскврњавала светиња. Године 1992. су нам израдили пројекат уклањања канализационе мреже из Канавке, али на томе је све стало. После неког времена, изненада се појавио човек, који ми је пружио 5 хиљада долара и рекао: «Мати, ја хоћу да се овај новац употреби за ослобађање Канавке од канализације». И за месец и по дана по оном истом пројекту од раније канализација је уклоњена са територије Канавке.

Тако да ће Господ све уредити, ако ми спознамо своју немоћ и ако се Њему обраћамо за помоћ. Како је говорио баћушка Серафим: «Ја овде нисам ни један каменчић померио без воље Царице Небеске». Тако да је основа монаштва – његов темељ – одсецање своје воље. А ако чиниш супротно, Тада Господ уразумљује.

Господ нас са нашим високоумним гордим расуђивањем на сваком кораку проверава, а ми стално добијамо двојке. Господ не чини зло, али некада попушта ради нашег добра. Није просто тако написано у Светом Писму: «Немојте се противити злу». За нас је «непротивљење», наравно, – још сасвим далеко, али у стварности, то је духовни ниво хришћанина, који ми тешко можемо досегнути. Не може свако ако га ударе по десном образу, окренути и леви. То нам казује да немамо довољно вере.

Continue reading

Не уздајте се у кнезове

Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. “То је само почетак!” – рећи ће песимиста.

Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало.

Сетимо се шта нам о томе говори Свето писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт, поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово?

Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано.

Continue reading

Други Свети Сава

Мален је Српски народ на земљи, за човека на Небу; али оно што је за нас земаљске Србе данас најважније то је да, поред свих Српских Светитеља, чудесног Владику нашег Светог Владику славе сви Свети Пророци небески, сви Свети Пророци, јер Српска земља није имала већега Пророка од Светога Саве до њега. Њега слави и сав род Светих Апостола, јер нема већег Апостола у Српскоме роду после Светога Саве од њега.

Требало је да прође седамстотина година, па да се јави други Свети Сава. И он се јавио у личности, у лику Светог Владике Николаја. Данас све Небеске Силе славе најславнијег Србина после Светог Саве – Владику Николаја. Данас Свети Мученици Небески славе њега као Великомученика земље Српске, Мученика који је отстрадао сваку патњу, сваки бол. То Љубостиња најбоље зна, и Жича. Његове сузе за Српски народ, то је читав поток. Свети Владика имао је срце огромно, небески огромно срце. Зато њега данас славе сва света бића у ономе свету, славе сви Светитељи. Данас је, на петнаести рођендан небески његов, сав небески свет окренут к њему, велича њега уистини Равноапостолног Владику Српског. Реците: која је то његова реч усмена или писмена која није Блага вест, која није Еванђеље, мало Еванђеље? Није било тако ретког човека на земљи Српској. Уистини Златоуст Српски, ништа мање, Златоуст Српски.

Свети Јустин Ћелијски –
Део беседе 4. на парастосу владици Николају (о 15. годишњици упокојења)
1971. године у Лелићу

www.svetosavlje.org

Поход против монаштва

Савремени поход против монаштва и аскетизма може се објаснити само поклоњењем и служењем телу или свесном мржњом према Цркви, свесном жељом да јој се нанесе штета, или на крају, злобном завишћу према љубави народа која се излива на манастире. Телесним људима је противан сваки облик монаштва, јер им он смета да загуше глас савести који им напомиње да су они блудни и скотоподобни. Они не могу ни да схвате такав подвиг; телесни човек не схвата оно што је од Духа Божијег, и не може да схвати; то је за њега – безумље (см. 1 Кор. 1;18). Што се тиче непријатеља Цркве, њима је јасно да су монаштво и љубав народа према њему, неразрушиви ослонац и тврђава мрске им Цркве, чега нема ни у једној секти која машта да замени Православље и лишеној силе да удовољи урођеној човековој тежњи за подвигом. Вреди ли, на крају, уопште говорити о завидљивцима? Они обично тврде да је међу монасима много лоших људи. Нека им. Али народ не воли и не тражи и не налази лоше монахе, већ добре. Али ови су монаси, говоре даље (они), лицемери и лицемерјем обмањују простодушне богомољце. Рецимо и то да, када богомољац увиди да је монах кога је он сматрао добрим (уствари) лош, он тражи и налази доброг.

Из беседе “ПОДВИЖНИШТВО И МОНАШТВО”, Свештеномученик Јован Восторгов
Источник: Манастир Подмаине

Мој Бајум jе послушнији од тебе

Разговор са митрополитом Амфилохијем о старцу Пајсију

Клитос Јоанидис„Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски.

Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству.

Митрополит Амфилохије Радовић: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије.

К. Ј.: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца.

A. Р.: Да, изузетно значајно искуство.

Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку.

Continue reading