Проведите вријеме својега живљења са страхом.

Ово су речи великог апостола Петра, речи које имају двојну потврду: небесно надахнуће и сопствено искуство.

По небесном надахнућу прости рибар Петар постао је учитељ народа, стуб вере, силан чудотворац.

По сопственом искуству он је сазнао, да је сва његова мудрост и сила од Бога, и да отуда треба имати у себи страх Божји.

Никакав други страх него страх Божји.

Данашња Света Недеља је посвећена Свима Светима. И данашње Свето Еванђеље казује нам тајну Светитеља, али у исто време тајну и моју и твоју као хришћана. Једно исто Еванђеље важи и за Анђеле и за људе, и за Небо и за Земљу. Данашња Блага вест код Господа Христа изгледа путем горчина …„Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан, вели Спаситељ. И који љуби и цени сина више него мене није мене достојан“. Који је то од људи икада смео да каже роду људском? Који философ, који научник, који мудрац, који цар, који краљ? – Нико! Све муком ћути и мучи се.

С каквим правом Спаситељ од нас тражи, и од мене и од тебе и од свакога од нас, да Њега више љубимо него родитеље, него своју браћу и сестре? Каква је то тајна? Јасно је, браћо моја, јасно доласком Господа Христа у овај свет. Јер Он, Он је дошао у овај наш земаљски свет, у ову тамницу смрти, да нам дарује Живот Вечни.

1. Онај ко од срца ничице пада пред Богом не бива заборављен.

2. Лажу да једноличност (чак и у молитви, и, на пример, у одласцима на службе Божије) доводи до равнодушности и хлађења. Свет своје преноси и на Божије. У земаљским стварима једноличност заиста досади … У односу на Бога уопште није тако …

Запитајте се: како то да оцу Серафиму Саровском и оцу Партенију Кијевском није досадно такав једноличан и чак најједноличнији живот? Црква – келија, црква – келија … па још и затворништво! Господе помилуј! Како је могуће тако се уништавати? Но, они нису ни помишљали да је то мучење, напротив – осећали су се блаженима …

Уживајући велики углед и славу, Арсеније је веома патио и туговао срцем, јер су му мрски били и слава и богатство и врева овога света, а силно је желео да служи Богу у молитвеном тиховању, сиромаштву и смирењу монашком. Зато је усрдно молио Бога да га ослободи живљења у царским палатама и удостоји усамљеничког живота пустињачког.

Једном приликом Аркадије учини неку погрешку. Арсеније се расрди на њега, и тако га силно изби прутом, да се Аркадије све до своје смрти сећао те казне, пошто му на телу беху остали трагови од тога. А то се догоди по Божјем промислу, да би се тиме Арсеније ослободио света и повукао се у пустињачки живот за којим је чезнуо.

Аркадије пак, зато што је тако бијен, заче у срцу свом велику злобу на учитеља свог, и кад постаде пунолетан стаде смишљати како да убије Арсенија. Ту своју намеру он повери једном оданом маченосцу свом, и мољаше га да на неки начин потајно убије Арсенија. Али овај маченосац, бојећи се Бога и цара Теодосија и не желећи учинити такво зло, усто и волећи и поштујући Арсенија због многих врлина његових, каза кришом Арсенију насамо злу намеру Аркадијеву, и саветоваше му да чува свој живот како зна. Растужен и уплашен, Арсеније се стаде са сузама молити Богу, да га Он упути на пут спасења. И ноћу када се мољаше, би к Арсенију глас с неба који говораше: Арсеније, бегај од људи и спашћеш се!

Свети Анастасије Синајски учи: „свакоме хришћанину даје се од Бога ангел да га чува целога живота (осим ако га неко злим делима не прогна). Но као што дим прогони пчеле, и зли смрад голубове, тако и чувара живота нашега, ангела, удаљују од нас греси наши: пијанство, блуђење, гнев и остало…

Сваког верног човека ангел наставља сваком добром делу, док демони упињу се да саблазне верне и лише их царства небеског…“ Да су ангели близу људи и да се старају за људе, о томе сведочи цело Свето Писмо, а нарочито Нови Завет. Осим тога постоје у Православној Цркви безбројна предања светих људи и жена, која сведоче ово што свети Анастасије тврди на име: да свакога од нас у овом животу прати благи и моћни весник Божји, војник Цара небеског, ангел светлости. Ко, осим луда, одгони доброг пријатеља од себе? Ваистину, само лудаци и крајње незналице, одгоне греховима својим своје најбоље пријатеље, своје ангеле хранитеље.

Свети Владика Николај Охридски и Жички

Игуманија манастира Грачанице мати Ефросинија уснула је у Господу 5. марта 2018. године. У овом филму, снимљеном 2010. године у продукцији РТРС-а, мати Ефросинија присећа се свог детињства и прича о свом путу ка Богу. Године 1948. она долази у манастир Грачаница у коме је 1957. године тадашњи епископ рашко-призренски, потоњи патријарх српски, Павле монаши. О патријарху Павлу и верном народу, који није одступио под притиском комунизма и НАТО бомбардобању прича мати Ефросинија. Послушајмо поруку мати Ефросиније о спасоносној православној вери, смирењу и молитви.

Пазите, браћо – говори Апостол – да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу. (Кол. 2, 8). Овде велики Апостол исказује не само жељу већ и опомену да се тврдо и непоколебиво држимо Православне вере и не падамо ни у какве јереси.

Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: „Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан.“

Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи.

У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.

Свети владика Николај Охридски и Жички

На дан Богојављења на делу је показано да се домострој нашег спасења врши Господом Исусом Христом, по благовољењу Оца, при садејству Светога Духа. Сада нам реч апостола указује на то да и спасење свакога понаособ не бива друкчије него дејством Пресвете Тројице – Оца и Сина и Светога Духа: По предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљењем крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2).

Видећи онога који је спреман да поверује, Бог Отац га сусреће својим благовољењем и призива спасењу благодаћу Светога Духа. Призвавши вери оног ко је поверовао и укрепивши га у њој, Дух Свети га у тајни крштења окропљује Крвљу Господа Спаситеља. Стекавши тако улаз у њега, Он га испуњава и у свему му помаже на путу његовог спасења.

Због тога треба да хвалимо, појемо и величамо Пресвету Тројицу, благог Саустројитеља нашег спасења, и, са своје стране, да уложимо сву ревност, журећи да украсимо себе свим врлинама, по образу Онога који нас је саздао, и обновио, како се не бисмо показали неплодним за познање Господа и како себи не бисмо затворили улазак у вечно Царство Његово, у које смо позвани (2.Пт.1,5; 8; 11).

Свети ТЕОФАН Затворник