Савремени поход против монаштва и аскетизма може се објаснити само поклоњењем и служењем телу или свесном мржњом према Цркви, свесном жељом да јој се нанесе штета, или на крају, злобном завишћу према љубави народа која се излива на манастире. Телесним људима је противан сваки облик монаштва, јер им он смета да загуше глас савести који им напомиње да су они блудни и скотоподобни. Они не могу ни да схвате такав подвиг; телесни човек не схвата оно што је од Духа Божијег, и не може да схвати; то је за њега – безумље (см. 1 Кор. 1;18). Што се тиче непријатеља Цркве, њима је јасно да су монаштво и љубав народа према њему, неразрушиви ослонац и тврђава мрске им Цркве, чега нема ни у једној секти која машта да замени Православље и лишеној силе да удовољи урођеној човековој тежњи за подвигом. Вреди ли, на крају, уопште говорити о завидљивцима? Они обично тврде да је међу монасима много лоших људи. Нека им. Али народ не воли и не тражи и не налази лоше монахе, већ добре. Али ови су монаси, говоре даље (они), лицемери и лицемерјем обмањују простодушне богомољце. Рецимо и то да, када богомољац увиди да је монах кога је он сматрао добрим (уствари) лош, он тражи и налази доброг.

Из беседе “ПОДВИЖНИШТВО И МОНАШТВО”, Свештеномученик Јован Восторгов
Источник: Манастир Подмаине

Разговор са митрополитом Амфилохијем о старцу Пајсију

Клитос Јоанидис: „Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски.

Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству.

Митрополит Амфилохије Радовић: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије.

К. Ј.: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца.

A. Р.: Да, изузетно значајно искуство.

Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку.

Сви су, браћа и сестре, лепи дани, немојте се збуните секуларним прогносама, шта че бити сутра и прекосутра…

Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним – световним мерилима за разликовање добра и зла.

Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон.

Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују.

Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Continue reading →

– Оче Рафаиле, проживели сте дуго, били сте сведоци различитих политичких епоха. Сваку од њих карактеришу посебне духовне немоћи. Шта је главна духовна немоћ нашег времена?

– За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност.

Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире.

Прекјуче је био наш Видовдан. По пропису наше св. Светосавске Цркве ми смо у нашим храмовима отслужили св. литургије и парастос за покој блажених душа косовских мученика.

Као што је познато, на Видовдан 15. јуна (ст. кал.) 1389. године на Косову код Лаба, над ушћем у Ситницу, близу цркве Самодреже и Приштине била је битка између Срба и Турака.

Послије смрти цара Душана и битке на Марици, српска држава због неслоге великаша и других узрока почела је нагло да слаби. Тада су се Турци све више приближавали границама српске земље. Кнез Лазар самодржавни господин Србљем и Подунављу, и по државничкој способности, и по угледу који је уживао у своме народу, био је најпозванији да спаси и обнови државу Немањића. Он се у том правцу трудио свом душом и свим срцем својим, имао и лијепих успјеха, али на томе родољубивом раду сукобио се је с Турцима.

Беседа на Светој Литургији у понедељак 11. по Духовима, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер вu не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени, Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што походите море и копно да бисте добили једног следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. Тешко вама вођи слепих који говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ко се куне златом храмовним, крив је. Безумници и слепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује? И ако се ко куне жртвеником, ништа је то, а који се куне даром на њему, крив је. Безумници и слепци! Јер шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником., куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божјим и Оним, који седи на њему“.

(Матеј 23, 13-22; Зач. 94)

Христос васкрсе! Ваистину васкресе!

То је, браћо и сестре, наука и свих светих па и свете Марије Магдалине, која је прва видела васкрслог Господа и у два маха га је видела: једанпут се Он јавио само њој, а други пут са осталим женама мироносицама, онима које су дошле да по обичају јеврејском помажу тело покајника. И кад се Господ васкрсли јавио, Он их је поздравио речима: „Радујте се!“ А кад се јавио апостолима Он им је рекао: „Мир вам!“

Свети Оци кажу да ова два поздрава имају дубоки смисао. Наиме, у рају је наша прамати убрала забрањени плод и на тај начин преступила заповест Божију и кад је Господ питао најпре Адама и Еву, па онда Еву, и онда им говорио да место они да се покају и да траже опроштење од Бога, они једно другом бацају кривицу, и на ђавола и на сваког другог, не осетивши да је то само оправдање свога греха за који су они били криви, као што и ми чинимо оправдавајући свој грех и бацајући на другог кривицу. На тај начин и они и ми хоћемо себе да ослободимо од исправке. Јер ако је други и крив нека се он исправља, а кад схватимо да смо уствари ми криви, ако нас неко и наговори и присиљава на оно то је зло, ја ако пристанем ја сам крив. Јесте да је он крив што је испровоцирао увредом или чиме било, али ја сам крив што сам пристао да се на недостојан, нељудски, нехришћански начин браним од злочинаца. То је кажем и понављам, наука Господа Исуса. Зато Он васкрсли најпре поздравља Марију Магдалину и све мироносице и све жене вешћу: „Радујте се!“ На тај начин Он ону реч Господњу у рају, ублажава и позива и жене и све на радост васкрсења Христовог и живота по Њему. А свете апостоле и све верне и све људе добре воље у свету Господ поздравља речима: „Мир вам!“ Јер су људи били и остали углавном ратоборни, углавном потичу од њих наредбе за рат и за несреће које рат и сукоби доносе. Ако будемо заиста слушали Господа Исуса, извршавали Његове заповести, ми ћемо унети у душу радост, ми ћемо унети и мир у своју душу, мир са Богом и мир који ће онда зрачити у друштву у коме се крећемо, у породицу и бити од користи своме народу.

Још мало и Господ ће доћи и устројити Вечеру Себи у вама. Припремајте се! Избаците из срца све што је противно Господу, отрите прашину усрдним уздасима, омијте сваку мрљу сузама скрушености, да би дошавши к вама Господ, нашао храмину вашег срца сређену, поспремљену, очишћену. Да не буде међу вама сличних Јуди. И Јуда је, као и други Апостоли, исто слушао: за два дана ће бити Пасха. Но, Апостоли су пришли Господу и рекли: Где хоћеш да Ти уготовимо да једеш Пасху? А шта је урадио Јуда? Отишао је и продао Господа. А на Вечеру је ипак дошао као и други. Зар ће и међу вама бити сутра таквих? О, да не буде! Има још времена. Пођите, и нека сваки у мери својих могућности узревнује да се покаже достојним примања Господа и Светих Његових Тајни. Увидите у чему сте криви, заплачите и реците: „Нећемо више, Господе! Помози нам да се одржимо у будућности!“ Ово је главно што хоће Господ. Равнодушних (безбрижних, лењивих) да не буде међу вама. Да не буде и таквих, који приступају Тајнама узгред и случајно, без мисли и осећања и без икакве бриге о припреми. А нарочито да не буде оних, који не одбацивши своју страст, не само да немају намеру да се уздржавају од њених дела, него им није ни туђе наслађивање њима и пристанак на њих. Такав је исти Јуда: телом је на Вечери, а срцем у издајничким помислима. И таквоме, када после причешћивања Христових Тајни он буде целивао Чашу, неће ли рећи у савести Његов Господ: зар целивом издајеш Сина Човечијега?

Беседа на Велику Среду, Свети Теофан Затворник, 1865 г.