Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа: Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова [1]. Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо – то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих.

Слично се десило и данас. Престарели мудрац и учењак, Благи Симеон, имао је око двеста седамдесет година. Шта се то десило? Кад се десило Сретење његово, његов сусрет, његово сретање са Богом? У оно време, цар је египатски наредио да се преведу јеврејске књиге на његов грчки језик. И зато су најученијих седамдесет људи преводили одломке и делове Светог Писма. А тај Симеон дошао је до дела Светог Исаије: Ето, девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил – с нама Бог [2]. Он је стао. Како може девојка родити сина?

Jер он је имао један животни идеал-свеидеал: животворним и светим Еванђељем Христа Бога осветити српску просвету и учинити је светом просветом.

Беседа на Светој Литургији после освећења воде на празник Богојављења, у цркви Рођења Пресвете Богородице у Земуну
 
„Тада дође Исус из Галије на Јордан Јовану да Га oвaj крсти. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада jep тако нам треба испунити сваку правду. Тада Га остави. И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божијег где силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са небеса који Говори: Oвo је Син мој љубљени који је по мојој вољи“.
 
(Матеј 3, 13-17; Зач. 6)
 
У име Оца и Сина и Светога Духа! Помолисмо се Богу, браћо и сестре, у данашњи велики празник Богојављења, празник који је првобитно у Цркви означавао јављање Божанства Сина Божијег у овом свету. Означавао је и Његово рођење и Његово крштење на Јордану и почетак Његове проповеди и Његовог чуда, ради нас и ради нашег спасења.

Проведите вријеме својега живљења са страхом.

Ово су речи великог апостола Петра, речи које имају двојну потврду: небесно надахнуће и сопствено искуство.

По небесном надахнућу прости рибар Петар постао је учитељ народа, стуб вере, силан чудотворац.

По сопственом искуству он је сазнао, да је сва његова мудрост и сила од Бога, и да отуда треба имати у себи страх Божји.

Никакав други страх него страх Божји.

Данашња Света Недеља је посвећена Свима Светима. И данашње Свето Еванђеље казује нам тајну Светитеља, али у исто време тајну и моју и твоју као хришћана. Једно исто Еванђеље важи и за Анђеле и за људе, и за Небо и за Земљу. Данашња Блага вест код Господа Христа изгледа путем горчина …„Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан, вели Спаситељ. И који љуби и цени сина више него мене није мене достојан“. Који је то од људи икада смео да каже роду људском? Који философ, који научник, који мудрац, који цар, који краљ? – Нико! Све муком ћути и мучи се.

С каквим правом Спаситељ од нас тражи, и од мене и од тебе и од свакога од нас, да Њега више љубимо него родитеље, него своју браћу и сестре? Каква је то тајна? Јасно је, браћо моја, јасно доласком Господа Христа у овај свет. Јер Он, Он је дошао у овај наш земаљски свет, у ову тамницу смрти, да нам дарује Живот Вечни.

1. Онај ко од срца ничице пада пред Богом не бива заборављен.

2. Лажу да једноличност (чак и у молитви, и, на пример, у одласцима на службе Божије) доводи до равнодушности и хлађења. Свет своје преноси и на Божије. У земаљским стварима једноличност заиста досади … У односу на Бога уопште није тако …

Запитајте се: како то да оцу Серафиму Саровском и оцу Партенију Кијевском није досадно такав једноличан и чак најједноличнији живот? Црква – келија, црква – келија … па још и затворништво! Господе помилуј! Како је могуће тако се уништавати? Но, они нису ни помишљали да је то мучење, напротив – осећали су се блаженима …

Уживајући велики углед и славу, Арсеније је веома патио и туговао срцем, јер су му мрски били и слава и богатство и врева овога света, а силно је желео да служи Богу у молитвеном тиховању, сиромаштву и смирењу монашком. Зато је усрдно молио Бога да га ослободи живљења у царским палатама и удостоји усамљеничког живота пустињачког.

Једном приликом Аркадије учини неку погрешку. Арсеније се расрди на њега, и тако га силно изби прутом, да се Аркадије све до своје смрти сећао те казне, пошто му на телу беху остали трагови од тога. А то се догоди по Божјем промислу, да би се тиме Арсеније ослободио света и повукао се у пустињачки живот за којим је чезнуо.

Аркадије пак, зато што је тако бијен, заче у срцу свом велику злобу на учитеља свог, и кад постаде пунолетан стаде смишљати како да убије Арсенија. Ту своју намеру он повери једном оданом маченосцу свом, и мољаше га да на неки начин потајно убије Арсенија. Али овај маченосац, бојећи се Бога и цара Теодосија и не желећи учинити такво зло, усто и волећи и поштујући Арсенија због многих врлина његових, каза кришом Арсенију насамо злу намеру Аркадијеву, и саветоваше му да чува свој живот како зна. Растужен и уплашен, Арсеније се стаде са сузама молити Богу, да га Он упути на пут спасења. И ноћу када се мољаше, би к Арсенију глас с неба који говораше: Арсеније, бегај од људи и спашћеш се!

Свети Анастасије Синајски учи: „свакоме хришћанину даје се од Бога ангел да га чува целога живота (осим ако га неко злим делима не прогна). Но као што дим прогони пчеле, и зли смрад голубове, тако и чувара живота нашега, ангела, удаљују од нас греси наши: пијанство, блуђење, гнев и остало…

Сваког верног човека ангел наставља сваком добром делу, док демони упињу се да саблазне верне и лише их царства небеског…“ Да су ангели близу људи и да се старају за људе, о томе сведочи цело Свето Писмо, а нарочито Нови Завет. Осим тога постоје у Православној Цркви безбројна предања светих људи и жена, која сведоче ово што свети Анастасије тврди на име: да свакога од нас у овом животу прати благи и моћни весник Божји, војник Цара небеског, ангел светлости. Ко, осим луда, одгони доброг пријатеља од себе? Ваистину, само лудаци и крајње незналице, одгоне греховима својим своје најбоље пријатеље, своје ангеле хранитеље.

Свети Владика Николај Охридски и Жички