Наш отац, Свети Јустин Ћелијски је говорио да се у његовом крају каже како се на ово вече опрашта и птица од птице у гори а камоли човјек од човјека. Основно својство човјека јесте управо тај дар праштања, јер је то основно својство самога Бога, који прашта своме створењу. Човјек који хоће да по божанском начину постоји овдје на земљи призван је да опрашта ближњему своме (а сваки човјек је наш ближњи) и да се моли да и њему буде опроштено за оно што је учинио. Има једна дивна пјесма владике Николаја, у којој он моли и камен да му опрости, јер се ми људи огријешимо не само једни о друге него се огријешимо и о камен и о воду и о свако створење, огријешимо се својим нечистим, нездравим односом према Божијој творевини. Зато моли Свети владика Николај и творевину и сва створења да му опросте – да опросте људској души за оно што је сагријешила, а поготову ближњи да опрости.

Mитрополит Амфилохије