Шта се десило то са родом људским?

Васкрсењем Својим Господ је из пакла извео род људски и узнео у Рај. Господ је из смрти ишчупао род људски и узнео га у Бесмртност. Господ је из ништавила, из небића, васкрсао људско биће у Живот Вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Ускрс! То је Васкрс! Највећа, заиста, револуција у свима световима. Једина савршена и довршена револуција, савршена и довршена, јер њоме – шта се даје човеку? Живот Вечни! Живот Вечни у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну, кроз Радост Вечну.

Свети Јустин Ћелијски
Део беседе на Други Васкрс, 1966. године у манастиру Ћелије.

Ви знате како се људи припремају на особени начин за сваки радосни дан: за српску крсну славу, или за свадбу, за рођендан или за крштење, за прославу неког фамилијарног или државног празновања. Купује се ново одело, уређује се кућа, чисти се и пере, спремају се дарови. И што год је радоснија очекивана свечаност, то су и припреме веће. Што се више трудимо и знојимо у припремању, то веселији бива онај дан. Што се више штедило или жртвовало ради оног дана, то нам је он драгоценији и светлији.

Васкрс је свеопшти и највећи хришћански празник. Природно, да је потребна и најдужа припрема за дочек тога празника. Зато је и пост пред Васкрс, Часни пост, најдужи и најстрожи од свих осталих постова у години.

Данас је последњи дан Часнога поста, Велика Субота. Ја позивам свакога од вас да сам о себи положи рачун, то јест да промисли, како се припремао у току минулих седам недеља.

А када у свануће доће онај час када је анђел Господњи показао женама мироносицама празан Христов гроб и рекао им: Што тражите живога међу мртвима? тада ћемо се и ми сви хришћани на земљи придружити громогласном појању и клицању небеских хорова од анђела и праведника у славу и част васкрслога Господа нашег и Спаса Исуса Христа.

Свети владика Николај – Део беседе на навечерје Васкрса
Српски радио час, Чикаго, уочи Васкрса 1949.

Извесно је да нас чека још тежа година и још више изазова, на које већ утичу постојећи ратни сукоби, а постоји опасност да се они и прошире. Какву поруку шаље Српска Православна Црква нашем православном народу и свим нашим грађанима, као и свету, на Православни Божић?

Да бисмо могли да градимо мир са суседима, морамо да очувамо мир у нашем народу. Као да многима смета то што смо се у недавним, ионако несрећним ратовима, сачували од братоубилаштва, какво је било у Другом светском рату и првим потоњим деценијама. Стога позивам све, прво на молитву Богу да нам помогне да наставимо да градимо мир. Наша Црква ће наставити да гради мир, међу нама, с нама најближим народима, али да се молимо и за мир у свету, свуда где људи страдају. Молимо се и да Бог помогне да наша миротворачка настојања препознају наши суседи, али и они у свету од којих много шта у вези с ратом и миром зависи.

У сваком случају, одговорност коју имам пред Богом обавезује ме да наш народ позовем да на сва искушења и изазове одговара водећи се искуствима заснованим на нашој вери, историји и култури. Српски народ је вођен духом Јеванђеља увек знао да направи избор између добра и зла, правде и неправде, Христа и Антихриста. То је начин да поколења која долазе граде будућност на сигурном темељу који је Свети Сава поставио пре осам столећа, и тако давну прошлост повежу с годинама и столећима која долазе, и уз све недоумице и искушења очувају континуитет историјског бића нашег народа, његов вечни смисао и вечно назначење.

Из интервјуа са патријархом Порфиријем

Говорих ти о срећи твојој, а ти рече: нећу да слушам (Јерем. 22, 21)

Ову жалбу подиже Господ над војскама против Јоакима цара Јудиног и против народа јудејског. Но зар нису ове речи у пуној сили и данас, кад се искажу у лице нашег народа н безмало сваког од нас појединачно? Кад се осетимо срећни, ми остављамо Бога у сенци, и речи Његове предајемо забораву; но чим нас несрећа окружи својим тамним крилима, ми се окрећемо к Богу и вапијемо за помоћ. У несрећи заповести Господње чине нам се слатке као мед, а у срећи горке као лек. Није ли онда боља несрећа од среће? Није ли спасоноснија несрећа, у којој тражимо Бога, него срећа, у којој заборављамо Бога?

О земљо, земљо, земљо! Чуј реч Господњу! вапије истинити пророк Божји. Човек је земља, реч је Господња живот усађен у ту земљу. Хоће ли земља радије да остане без животног усева, и да буде проклета, или ће да негује поверени јој усев, и да буде благословена? О како је ружна гола, вододерна, и јалова њива, а како је лепа њива обрађена и богатим усевом покривена! И једна и друга њива ти си, човече. Бирај: смрт или живот! Ниједан домаћин не цени земљу ништа, ако на њој не роди никакав усев. Зар ће Бог бити непаметнији од обичних домаћина, и ценити нешто њиву која изјалови свако семе што се на њу баци?

На Светој Гори Атонској, у Карејском манастиру, који је 335. године основао Константин Велики, налази се ова чудотворна икона у саборном храму манастира, у олтару на горњем месту; посебно се поштује због догађаја који су се поводом ње збили.

Прославља се 24. јуна.

 Чуда

Један старац, свештеник живео је отшелнички са својим послушником недалеко од Кареје. Ретко су остављали своју келију, осим услед преке потребе. Деси се да старац оде да служи свеноћно бденије уочи недеље у Карејској цркви. Његов ученик остаде да чува келију добивши наредбу од старца да службу врши у келији. Када је наступила ноћ, чуо је куцање на вратимa; отворивши видео је непознатог монаха, кога је љубазно примио. У време савршавања свеноћне службе, обојица су почели молитвено пјеније. Када је дошло време да се велича Пресвета Богородица, обојица су стали пред њену икону и почели појати древну песму Светог Козме, епископа мајумског: Честњејшују херувим и славњејшују Серафим…  и остало до краја… Но прекрасни гост рече: Код нас, тако не величају Божију Матер, ми певамо прво: Заиста је достојно да блаженом зовемо Тебе Богородицу, увек блажену и непорочну и Матер Бога нашега и после тој песми додајемо: Чеснија си од херувима и славнија од серафима… 

Умну молитву врши само онај ко је задобио благодат Божију. Њу не треба вршити уз размишљање ове врсте: “Хајде да је научим, да је освојим, да је достигнем”, јер нас то може одвести у егоизам и гордост. Потребно је искуство, духовна чежња, али не мање и разборитост, пажња и трезвеност, да би молитва била чиста и богоугодна. Довољна је једна помисао: “Узнапредовао сам”, па да све пропадне. Што да се гордимо? Немамо ништа што је наше. Ово су осетљиве ствари.

Молите се, но при том не уобличавајте у свом уму слике. Не замишљајте Христа! Свети Оци су наглашавали како молитва треба да буде без икаквих слика. Стварањем слике, уз помоћ уобразиље, ступа се на клизав терен јер се отвара могућност да се у слику убаци неки други призор. Могуће је, такође, да се умеша нечастиви, па да изгубимо благодат.

Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-овамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”. Не мисли ни на шта осим на речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христу. Изговарајте молитву благо, лагано, неусиљено. При том је не изговарајте непрестано, него када сте за њу расположени и кад у вама влада атмосфера умиљења, која је дар божанске благодати. Без благодати подвргаваш себе аутохипнози, а можеш и да доспеш до виђења лажних светлости, до прелести, односно самообмане и душевне поремећености.

Након што смо прошли кроз свету Четрдесетницу Великог Поста, ушли смо у нову четрдесетницу, која има потпуно другачији смисао. Тамо смо оплакивали своје грехове, исповедали своје немоћи, смиривали себе постом и уздржањем – у свему себе сматрали кривим и молили за милост и отпуштење грехова.

Нова четрдесетница, која почиње славним васкрсењем Исуса Христа, увела нас је у ново, светло и радосно стање хришћанина, ослобођеног осуде, васкрслог за нови свештени живот, увереног у даровано му већноблажено бесмрће.

Тамо смо у нашем Господу видели образац за себе, како Он, ступајући на дело спасења људскога рода, провео 40 дана у најстрожем посту, у усамљеној молитви у борби са невидљивим непријатељем.

   Данас у читавом хришћанском свету постоје многе заједнице које себе називају црквом, иако међу њима постоје мање или веће разлике. Међутим, права Црква може бити само она која историјски потиче од Господа Исуса Христа и апостола, која има неизмењено Христово и апостолско учење. Таква Црква има своју јерархију, свете Тајне и благодат Светога Духа. Осим тога, она има у себи светост и светитеље. Једном речју: Црква Христова је једна, света, саборна и апостолска. Дакле, то је и таква је наша Православна Црква као организација и установа, “стуб и тврђава истине” (Тим. 3, 15), живи и животворни божански организам, као што и каже у светом Јеванђељу Сам Господ Исус Христос апостолу Петру…”Сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати” (Мат. 16, 13-19). Неће је надвладати, јер је она по апостолу Павлу Тело Христово и благодатно Царство Божје овде на земљи (Еф. 1, 22-23). Црква је, фигуративно речено, богочовечански организам – има своје удове и чланове од којих се састоји, и има једну главу која командује свим удовима, тако се и обезглављено човечанство вером кроз Цркву овозглави Господом Исусом Христом. Јер, удови и чланови Цркве као Тела Христовог јесу сви верујући крштени у Господа Христа хришћани, који као богочовечански организам имају једну главу – Господа Христа. Дакле, сви покајани и вером и крштењем сједињени чланови целе Цркве, “као избор Господњи” заједно са Главом својом стајаће с десне стране Свете Тројице – јер где је глава ту је и тело.

Стигао је Божић. Зазвониће сва звона. Сабраћемо се да прославимо Рођење  нашег Господа Исуса Христа. Сви очекују тај дан. Међутим како га очекају? Некада су са сузама пратили свету Литургију, слушали су дивне химне, причешћивали се са страхом Божијим. А када су се враћали својим кућама нису стављали залогај у своја уста, ако нису сви заједно појали «Рођење Твоје…».

Данас  хришћани очекују Божић као један светски празник. Данас влада: шта ћемо јести, шта ћемо пити, шта ћемо обући или на коју чајанку ћемо отићи да плешемо. Славимо Божић далеко од Бога. Када би устао из гроба неки идолопоклоник и када би видео како ми то прослављамо Божић, не би приметио никакву разлику од својих некадашњих прослава. Мало је оних, који и даље верују у Христа, треба да му се приближимо, да га заволимо.