На Светој Гори Атонској, у Карејском манастиру, који је 335. године основао Константин Велики, налази се ова чудотворна икона у саборном храму манастира, у олтару на горњем месту; посебно се поштује због догађаја који су се поводом ње збили.

Прославља се 24. јуна.

 Чуда

Један старац, свештеник живео је отшелнички са својим послушником недалеко од Кареје. Ретко су остављали своју келију, осим услед преке потребе. Деси се да старац оде да служи свеноћно бденије уочи недеље у Карејској цркви. Његов ученик остаде да чува келију добивши наредбу од старца да службу врши у келији. Када је наступила ноћ, чуо је куцање на вратимa; отворивши видео је непознатог монаха, кога је љубазно примио. У време савршавања свеноћне службе, обојица су почели молитвено пјеније. Када је дошло време да се велича Пресвета Богородица, обојица су стали пред њену икону и почели појати древну песму Светог Козме, епископа мајумског: Честњејшују херувим и славњејшују Серафим…  и остало до краја… Но прекрасни гост рече: Код нас, тако не величају Божију Матер, ми певамо прво: Заиста је достојно да блаженом зовемо Тебе Богородицу, увек блажену и непорочну и Матер Бога нашега и после тој песми додајемо: Чеснија си од херувима и славнија од серафима… 

Умну молитву врши само онај ко је задобио благодат Божију. Њу не треба вршити уз размишљање ове врсте: “Хајде да је научим, да је освојим, да је достигнем”, јер нас то може одвести у егоизам и гордост. Потребно је искуство, духовна чежња, али не мање и разборитост, пажња и трезвеност, да би молитва била чиста и богоугодна. Довољна је једна помисао: “Узнапредовао сам”, па да све пропадне. Што да се гордимо? Немамо ништа што је наше. Ово су осетљиве ствари.

Молите се, но при том не уобличавајте у свом уму слике. Не замишљајте Христа! Свети Оци су наглашавали како молитва треба да буде без икаквих слика. Стварањем слике, уз помоћ уобразиље, ступа се на клизав терен јер се отвара могућност да се у слику убаци неки други призор. Могуће је, такође, да се умеша нечастиви, па да изгубимо благодат.

Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-овамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”. Не мисли ни на шта осим на речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христу. Изговарајте молитву благо, лагано, неусиљено. При том је не изговарајте непрестано, него када сте за њу расположени и кад у вама влада атмосфера умиљења, која је дар божанске благодати. Без благодати подвргаваш себе аутохипнози, а можеш и да доспеш до виђења лажних светлости, до прелести, односно самообмане и душевне поремећености.

Након што смо прошли кроз свету Четрдесетницу Великог Поста, ушли смо у нову четрдесетницу, која има потпуно другачији смисао. Тамо смо оплакивали своје грехове, исповедали своје немоћи, смиривали себе постом и уздржањем – у свему себе сматрали кривим и молили за милост и отпуштење грехова.

Нова четрдесетница, која почиње славним васкрсењем Исуса Христа, увела нас је у ново, светло и радосно стање хришћанина, ослобођеног осуде, васкрслог за нови свештени живот, увереног у даровано му већноблажено бесмрће.

Тамо смо у нашем Господу видели образац за себе, како Он, ступајући на дело спасења људскога рода, провео 40 дана у најстрожем посту, у усамљеној молитви у борби са невидљивим непријатељем.

   Данас у читавом хришћанском свету постоје многе заједнице које себе називају црквом, иако међу њима постоје мање или веће разлике. Међутим, права Црква може бити само она која историјски потиче од Господа Исуса Христа и апостола, која има неизмењено Христово и апостолско учење. Таква Црква има своју јерархију, свете Тајне и благодат Светога Духа. Осим тога, она има у себи светост и светитеље. Једном речју: Црква Христова је једна, света, саборна и апостолска. Дакле, то је и таква је наша Православна Црква као организација и установа, “стуб и тврђава истине” (Тим. 3, 15), живи и животворни божански организам, као што и каже у светом Јеванђељу Сам Господ Исус Христос апостолу Петру…”Сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати” (Мат. 16, 13-19). Неће је надвладати, јер је она по апостолу Павлу Тело Христово и благодатно Царство Божје овде на земљи (Еф. 1, 22-23). Црква је, фигуративно речено, богочовечански организам – има своје удове и чланове од којих се састоји, и има једну главу која командује свим удовима, тако се и обезглављено човечанство вером кроз Цркву овозглави Господом Исусом Христом. Јер, удови и чланови Цркве као Тела Христовог јесу сви верујући крштени у Господа Христа хришћани, који као богочовечански организам имају једну главу – Господа Христа. Дакле, сви покајани и вером и крштењем сједињени чланови целе Цркве, “као избор Господњи” заједно са Главом својом стајаће с десне стране Свете Тројице – јер где је глава ту је и тело.

Стигао је Божић. Зазвониће сва звона. Сабраћемо се да прославимо Рођење  нашег Господа Исуса Христа. Сви очекују тај дан. Међутим како га очекају? Некада су са сузама пратили свету Литургију, слушали су дивне химне, причешћивали се са страхом Божијим. А када су се враћали својим кућама нису стављали залогај у своја уста, ако нису сви заједно појали «Рођење Твоје…».

Данас  хришћани очекују Божић као један светски празник. Данас влада: шта ћемо јести, шта ћемо пити, шта ћемо обући или на коју чајанку ћемо отићи да плешемо. Славимо Божић далеко од Бога. Када би устао из гроба неки идолопоклоник и када би видео како ми то прослављамо Божић, не би приметио никакву разлику од својих некадашњих прослава. Мало је оних, који и даље верују у Христа, треба да му се приближимо, да га заволимо.

Свети Никола, драги моји хришћани, епископ Мире и Ликије чији празник данас прослављамо, је један од највећих светитеља, звезда која сија на духовном небу наше Цркве. Веома је вољен у православном свету, посебно у нашој драгој домовини.

Три хиљаде острваца што има у нашој домовини, малих и великих, који као локвањи плутају у плавим водама нашег мора. Не постоји оток и најмањи, да нема храм посвећен светом Николи. То су црквице које су саградили наши морепловци, који се боре дан и ноћ са дивљим валовима океана, и спасавају се, да, спасавају се кроз молитве светог Николе. Не, само на тим нашим благословеним отоцима, али и у целој земљи, где и да одемо, постоје црквице светог Николе. И у свом Православљу, у Србији и у Бугарској и у Румунији и у Русији, свуда где постоје православни хришћани, име светог Николе је познато. У нашој домовини у овај дан хиљаде – шта то говорим – стотине хиљада хришћана прославља његов празник јер носе његово име.

Велики савремени подвижник, проигумaн светогорског манастира Филотеј, старац Јефрем Филотејски (у свету Јоанис Мораитис) се родио 24. јуна 1928. године у граду Волос (Грчка). Са 19 година се одрекао света и преселио на Свету Гору Атос, поставши послушник светог старца Јосифа Исихасте, безмолвника и пустињака.

Отац Јефрем (Мораитис) је први пут дошао у Канаду 1972.године на позив својих духовних чеда. После неколико година овакве посете у САД и Канаду су постале честе. Старац је разговарао са људима, учио их, тешио, проповедао… Постепено је све више постајала очигледна потреба Американаца за живу реч Јеванђеља и њихова потреба за правим духовним животом.

За основу своје мисионарске делатности старац Јефрем је поставио отварање мушких и женских манастира, који су постајали духовни центри, који су привлачили хиљаде неравнодушних људи, који су гледали на обитељ као на «делић Неба на земљи».

Ево Празника, браћо и сестре, који нам казује ради чега је створен овај свет, ради чега је створен човек, и какав је пут наш кроз овај свет. Ради чега стоји овај свет и постоји? Све то казује Пресвета Богомајка, како се вели у дивним песмама, чули сте: „Храм се Господњи уводи у Храм“. То јест, Она је сама била Храм. Шта то значи? То значи да се непрекидно молила Богу, да је срце своје претворила у олтар, и да је цео живот свој проводила као у Храму Господњем, и у Храму Господњем.

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.

Крст, који је пре Христа био оруђе погубљења и који је изазивао страх и одвратност, после Христове крсне смрти постао је оруђе и знамење нашег спасења. Њиме је Христос победио ђавола, с њега је сишао у пакао и ослободивши душе које су се у њему мучиле, увео их је у Царство Небеско. Изображење крста је страшно за демоне и хришћани га поштују као Христово знамење. Господ га је показао на небу цару Константину који је ишао на Рим да би ступио у борбу с мучитељем, који је освојио власт, и направивши барјак у облику крста, цар Константин је извојевао потпуну победу. Добивши помоћ преко Крста Господњег, цар Константин је умолио своју мајку царицу Јелену да нађе сам животворни Крст, и благочестива Јелена га је, отишавши у Јерусалим, нашла после дугог трагања.