Стигао је Божић. Зазвониће сва звона. Сабраћемо се да прославимо Рођење  нашег Господа Исуса Христа. Сви очекују тај дан. Међутим како га очекају? Некада су са сузама пратили свету Литургију, слушали су дивне химне, причешћивали се са страхом Божијим. А када су се враћали својим кућама нису стављали залогај у своја уста, ако нису сви заједно појали «Рођење Твоје…».

Данас  хришћани очекују Божић као један светски празник. Данас влада: шта ћемо јести, шта ћемо пити, шта ћемо обући или на коју чајанку ћемо отићи да плешемо. Славимо Божић далеко од Бога. Када би устао из гроба неки идолопоклоник и када би видео како ми то прослављамо Божић, не би приметио никакву разлику од својих некадашњих прослава. Мало је оних, који и даље верују у Христа, треба да му се приближимо, да га заволимо.

― Али, где је Христос?, неко ће нас запитати. Да ли требамо путовати у Витлејем, да се поклонимо месту где се Христос родио? То није потребно. Витлејем је близу нас. Отвори, Господе, наше очи да га видимо. Само један поглед на Свету трпезу, у свету чашу и ту се налази вечни Христос!

 Божић – не забава, раскалашност, разврат. Божић = причешће. Онај ко припремљен прими у себе Христа, он ће осетити Христово присуство, он ће славити Божић. Према припреми за причешће, хришћани се данас деле у четири категорије. Навешћу вам их све, а ви ставите руку на срце и преиспитајте се којој врсти припадате.

1. Непричешћени. Много их је. За њих имају велику одговорност свештеници. Многи се нису причестили још од детињства. Уче слова од неверујућих учитеља. Одрасли су у нечистом друштву, изгубили су све свето и преподобно. Коса им је побелела, чека их ашов гробара. Долазе велики празници, а ти људи остају непричешћени. Езоп има један мит који би овде одговарао. Један петао, каже, тражио је црве у земљи, и док је тражио, пронашао је један дијамант. Одбацио га је бесно са својом ногом и рекао «Шта ће ми ово смеће, тражим црвиће?». Да ли сте разумели причу? Тако и ми тражећи по отпаду земаљском, тражимо ништавне ствари, док је пред нама дијамант, Христос. Наше баке су нам говориле: «Хајде дете моје, да се причестиш, да примиш дијамант, Христа!». Када би неки богаташ са једним кофером дијаманата у Божићној ноћи рекао: «Ко се попне на снежни врх Олимпа, добиће један дијамант», сви бисмо постали планинари. Тако и ми пожуримо радосно у цркву да примимо Христа, причешће.

― Рећи ћеш ми, дијамант је дијамант. Када се причешћујем ја видим само хлеб и вино. Не гледај на Свету Тајну телесним оком. Упитајте неког професора физике да вам каже како настаје дијамант. Пре хиљаду година је био угаљ, сакривен у унутрашњости земље, и тамо је претрпео разне промене и обраде у тој великој лабараторији природе. Бог који је створио од угља дијамант, може да претвори и хлеб у Тело Христово и вино у Крв Христову.

2. Друга категорија су равнодушни људи. Они нису неверници, него су немарни. Они сличе са људима који су били позвани на вечеру из Христове приче (види Лука. 14,16-24 и Мат. 22,14). Један је отишао на њиву, други за својим волом, трећи за женом – нису прихватили позив, рекли су да немају времена. Тако и многи данашњи хришћани не примају позив нашег Христа, који им говори: «Узмите, једите, ово је тело моје…» (Мат. 26,26). Питам их: Да ли верујете у речи Христове? (Јован. 6,55,54)  који је рекао: «Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни», и   «Ја ћу га васкрснути у последњи дан»; Зашто одлазите далеко од причешћа? Када бисте ви некога позвали на ручак, очекујете га и он не дође, не бисте ли то сматрали презиром и не бисте ли се забринули? Тако и Христос жали када се та велика Тајна презире.

3. Постоје неке љубазне душе, које желе да се причесте али оклевају. Ту неодлучност осећају сви светитељи. «Да ли сам достојан светих Тајни?…».  Ови  недлучни људи сличе капетану из приче,  који је рекао понизно Христу: «Учитељу, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи.» Христос је одговорио:  «Доћи ћу твојој кући.» Капетан рече: «Нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравиће слуга мој»  (види. Матеј. 8,5-13). «Нисам достојан» то и ми говоримо, али то нема толику вредност. То није нека чувена новчана валута, као реч капетанова. Капетан је то рекао побожно, а ми то говоримо из лажне побожности. Кажеш да ниси достојан? Покушај бити достојан. Познајем у Флорини једног љубазног дечака, који је добијао слабе оцене у школи. Када је приметио да се због тога његови родитељи брину, рекао је себи:  «Потрудићу се и поправити моје оцене».  Оставио је игре, бацио се на учење и стигао је до одличног успеха.Тако и ти – потруди се од недостојног да постанеш достојан. Када сам био у Месолонгу, догодило се следеће. Један младић је заволео једну девојку. Отац је рекао да, девојка је рекла да, али под једним условом, у једној години да узме диплому лекара. Овај студент немаран и распеван, бацио се на учење, престао је да иде по кафићима и по разним фештама, пре него што је година прошла, узео је диплому. Постао је достојан љубави своје изабранице, тада су се и венчали. А ти, ако волиш Христа са божанском љубављу, покушаћеш да будеш достојан Његове љубави, и сачуваћеш је у дубини свога срца. О жене, о мушкарци, не осуђујем чисту љубав, од Бога је дата, али грешна љубав је лоша. Изнад свих љубави треба да нам буде једна. Велика, непобедива, неизрецива и узвишена љубав је да волиш Христа свим својим срцем. Ако заволиш Христа, учинићеш све да постанеш достојан уједињења са Њим кроз причест.

4.Овде сам вам рекао о непричешћеним, о немарним и о неодлучним. Сада вам наводим последњу категорију, а то је она категорија који се причешћују достојно светим Тајнама. Ко су они? У стара, благословена вемена нико није одлазио из цркве без Светог Причешћа, као што данас раде са нафором. Сви, када се чуло: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите», прилазили су да се причесте. Страх Христов, вера неклонула, бескрајна љубав, то су три предуслова за богоугодно учешће у причешћу. Да ли данас хришћани имају страх Божији? Сви се скупљају и гурају да се први причесте. Свештеник је у непријатној сигуацији, дрхте његове руке, претвара се Причешће. Када бисмо имали бар један молекул страха Божијег, стајали бисмо у једном ћошку и чекали бисмо да се причестимо последњи. Рекли бисмо – Христе мој, нисам достојан да те узмем, нека се прво причесте недужна деца, после млади, затим старци, и ја, као грешник што сам, причестићу се последњи… Где је страх Божији? Где је вера у бесмртне тајне? Где је бескрајна љубав? Како се приближавамо да се причестимо Телом и Крвљу нашег Христа?

                                                                         * * *

Када је Мојсије чувао овце на планини Хорив, која се у подножју грејала без да изгори, чуо је: «Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља» (Изл. 3,5· Дела. 7,33). То и ми чујемо из свете чаше. Божанско причешће је ватра, која сагорева све оне који се причешћују недостојни. Ако си слама, изгорећеш. Ако си дијамант, очистићеш се и засијати. Ко буде желео за Божић да се приближи светим тајнама са нечистом душом, нека припази.

Хришћанине, не остављаш прљавом своју кошуљу, а кошуљу своје душе ниси дуго времена прао, и усуђујеш се приближити светим тајнама? Иди своме духовном оцу и очисти се. Клекни, исповеди своје грехове. А твоје срце, колико и да је нечисто, постаће бело као снег на недодирнутим, снежним планинама. «Умиј ме, и бићу бељи од снега» (Псалм. 50,9). Господе, много сам грешан. Опери ме, Христе, у машини Голготе, у тајни покајања и исповести, и удостој ме да се причестим говорећи; «Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме»» (Лука. 23,42). Амин.

† Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота у селу Мелити, Флорина 21.12.1975