На Светој Гори Атонској, у Карејском манастиру, који је 335. године основао Константин Велики, налази се ова чудотворна икона у саборном храму манастира, у олтару на горњем месту; посебно се поштује због догађаја који су се поводом ње збили.

Прославља се 24. јуна.

 Чуда

Један старац, свештеник живео је отшелнички са својим послушником недалеко од Кареје. Ретко су остављали своју келију, осим услед преке потребе. Деси се да старац оде да служи свеноћно бденије уочи недеље у Карејској цркви. Његов ученик остаде да чува келију добивши наредбу од старца да службу врши у келији. Када је наступила ноћ, чуо је куцање на вратимa; отворивши видео је непознатог монаха, кога је љубазно примио. У време савршавања свеноћне службе, обојица су почели молитвено пјеније. Када је дошло време да се велича Пресвета Богородица, обојица су стали пред њену икону и почели појати древну песму Светог Козме, епископа мајумског: Честњејшују херувим и славњејшују Серафим…  и остало до краја… Но прекрасни гост рече: Код нас, тако не величају Божију Матер, ми певамо прво: Заиста је достојно да блаженом зовемо Тебе Богородицу, увек блажену и непорочну и Матер Бога нашега и после тој песми додајемо: Чеснија си од херувима и славнија од серафима… 

Млади монах је задобио умиљење до суза, слушајући певање непознате му песме, и стаде молити госта да му је напише, како би је научио и на тај начин величао Богородицу. Како у келији није било ни мастила ни хартије гост рече: Овако ћу ти написати за успомену ову песму, ево на овом камену, а ти је научи и сам је тако пој, и све хришћане научи да би тако прослављали Пресвету Богородицу.

Камен се као восак умекша под руком дивног госта, и слова се дубоко урезаше. Написавши на камену ту песму, гост је предаде послушнику и рече за себе да је Гаврило и постаде невидљив. Сву ноћ послушник је провео у славословљу пред иконом Богородице, а већ ујутру је певао ту божанствену песму наизуст. Старац га је на повратку из Кареје затекао како пева нову чудесну песму. Послушник му је показао камену плочу и рекао му све како је било. Старац је објавио то сабору Светогораца и сви су једним устима и једним срцем прославили Господа и Матер Божију, певајући нову песму.

Из тог разлога Црква пева анђелску песму Достојно јест, а икона пред којом је Архангел певао дотичну песму је пренесена у Карејску цркву. Плоча са написаном песмом била је послана у Константинопољ, за време царовања Василија и Константина, синова Романа – млађег, патријарха Светог Николаја Хризоверха (983-996). Келија је и до данас позната на Атосу под именом Достојно јест.

У Петрограду, у Галерној луци, направљен је у част Богородице Достојно јест величанствени петокуполни храм где се налази копија благодатне иконе, послане са Атоса.

Пред овом иконом моле се при душевним и телесним болестима, за очување брака, при несрећним случајевима за помоћ у муци и беди.

 Тропар, глас 4

Сви оци Атонске обитељи, сабирају се, верно празнујући дан радујући се и светло ускликујући у весељу, Божијој Матери од Ангела преславно певајући. Тако и ми Богородицу, сви славимо.

Други тропар, глас 2

Притецимо, верни, с дерзновенијем к милујућој Царици Богородици и умилно зовимо к Њој: Низпошљи на нас милости Твоје богато, град овај избави од сваке невоље, мир даруј свету за спасење душа наших.