Умну молитву врши само онај ко је задобио благодат Божију. Њу не треба вршити уз размишљање ове врсте: “Хајде да је научим, да је освојим, да је достигнем”, јер нас то може одвести у егоизам и гордост. Потребно је искуство, духовна чежња, али не мање и разборитост, пажња и трезвеност, да би молитва била чиста и богоугодна. Довољна је једна помисао: “Узнапредовао сам”, па да све пропадне. Што да се гордимо? Немамо ништа што је наше. Ово су осетљиве ствари.
Молите се, но при том не уобличавајте у свом уму слике. Не замишљајте Христа! Свети Оци су наглашавали како молитва треба да буде без икаквих слика. Стварањем слике, уз помоћ уобразиље, ступа се на клизав терен јер се отвара могућност да се у слику убаци неки други призор. Могуће је, такође, да се умеша нечастиви, па да изгубимо благодат.
Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-овамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”. Не мисли ни на шта осим на речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христу. Изговарајте молитву благо, лагано, неусиљено. При том је не изговарајте непрестано, него када сте за њу расположени и кад у вама влада атмосфера умиљења, која је дар божанске благодати. Без благодати подвргаваш себе аутохипнози, а можеш и да доспеш до виђења лажних светлости, до прелести, односно самообмане и душевне поремећености.
Молитву не треба вршити на силу, као терет и обавезу. Приморавање на молитву може да у нама изазове отпор, да нам нанесе зло. Многи су се разболели вршећи молитву Исусову јер су вршили под таквим притиском, на силу. Нешто се збива свакако и онда кад молитву Исусову вршиш силом, али није то здраво. … Није потребан никакав напор кад у себи имаш божанствену љубав. Где год да се налазите, било да седите на столичици, било на столици, било у аутомобилу, било где, свуда, било да идете улицом, или сте у школи, или у канцеларији, на послу – свуда можете да изговарате молитву речима: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, и то благо, без притиска, без принуде.
Не везујте се за место! Све је у љубави према Христу! Ако ваша душа, са осећањем обожавања Личности Христове и са духовном жудњом за Њим, понавља ових пет речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, онда ће их она понављати незасито. То су речи којима се никада не можемо до краја заситити. Изговарајте их читавог свог живота! Оне крију у себи тако много духовних благодатних сокова!
Преузето из књиге “Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита”,
Беседа, 2005.