Кад би сви хришћани читали Стари и Нови завет Божји, више би се Бога бојали и чешће би у цркву ходили да чују реч Божју. Лакше би тада било и свештеницима да проповедају народу и да тумаче вољу Божју и закон Божји. И мене често мучи помисао да ме понеко од слушалаца неће разумети, јер никад није читао Свето писмо, нити има у кући, нити уме да каже шта је Стари завет a шта је Нови завет. Та мучећа помисао нагонила ме је да вам више пута говорим: узимајте Свето писмо. Као што држите икону у кући, тако држите Свето писмо. Икона је светиња у бојама, а Свето писмо светиња у речи. Свето писмо читајте, у икону гледајте. Свето писмо вас учи како треба да живите, а икона вам показује лик некога свеца који је живео по Светом писму. Као што се без сваке друге хране може, а без хлеба не може; тако се без сваке друге речи може, а без речи Божје не може. Поштен хлеб и света реч. Господ Исус говори о хлебу и о речи, па каже не живи човек само о хлебу него и о свакој речи што излази из уста Божјих.

Свети владика Николај

– Веома често и када радимо оно што волимо, некако се томе не радујемо онолико колико би требало. Па ко нам то краде радост? Ми се не радујемо толико успесима свога рада и то jе веома честа поjава.

– Мора се прихватити реч Христова да се величина пред Богом, пред Христом, мери величином служења, ничим другим. Разуме се, човек може да служи у сваком занимању којим се буде бавио. И научник може да оним што ради служи за добро људи. Уметник исто тако. У свим занимањима може да се ради у томе правцу. Ако тако буде схватио свој рад, он ће у њему увек имати блаженство, не само срећу. Нико му то неће моћи да одузме, без обзира колико га будете пањкали, колико га не признавали. Он ће у томе осећати блаженство да је достигао циљ због кога је и постао. А све дотле док будемо очекивали славу од овог света, да нас људи хвале, биће нам тешко. 

Људи често нису кадри из зависти и злобе. Постоји прича код Грка о Аристиду званом Праведни. Али нико не може бити тако праведан и честит и поготову на таквом положају да макар некоме (по његовом мишљењу) не учини криво. Де факто он је чинио правду. И дошло је до тога да Аристида протерују. И скупштина се састала, у позоришту. И дошао је Ликург, сео је између остале. Јавио се је и један прост човек. Поделили су оне парчећи ћерамиде на коме је требало да се забележи да ли да се протера или не се протера. Тај човек, не познавајући Аристида, будући неписмен, замоли га да му помогне да напише: Молим да се протера. А овај га упита: Познајеш ли ти тог Аристида? Он му одговори: Никад га нисам видео.- Да ли ти је он нешто нажао учинио, неку неправду? А овај рече: Није. Али ми је дојадило да стално слушам оно „Аристид праведни“, „Аристид праведни“… Често и такви људи има.

Из интервјуа са патријархом Павлом

Долазила сам код оца Порфирија и говорила: “Старче, имамо проблема са децом!” “Они ће бити решени, одговарао је он. Доћи ће време када ће сви ти проблеми нестати. Ти се само моли, а Бог ће беседити са душама твоје деце. Видећеш, они ће постати веома добри људи.”

“Како Вам је саветовао да се молите?”

“Моли се”, говорио ми је Старац, “тако што ћеш се Богу обраћати својим речима. Говори Му шта мислиш, а Он зна како ће поступити. Бог не заповеда да Му се обраћаш неким посебним речима”.

Када сам други пут допутовала код оца Порфирија, он ми је рекао: “Сада ћемо се молити”. “Шта да говорим, Старче, упитала сам, да изговарам Господе Исусе Христе, помилуј ме?” “Да, да. Спусти се на колена, молићемо се заједно.” Молили смо се заједно, али свако за себе. Молили смо се током неког времена, а ја сам очекивала да каже: “Добро, довољно је”. Старац се најзад усправио: “Добро, рекао је, сада пођи кући. Када дођеш следећи пут, поново ћемо се помолити”.

“Да ли сте осећали нешто необично и посебно док сте се молили са старцем Порфиријем?”

“Да! Увек! Често сам долазила сасвим пометена, а увек сам одлазила радосна, као да немам никаквих проблема”.

Из книге „Христова лепота спасиће свет”

Мисао! Каква се несхватљива тајна таји у природи човекове мисли! Једно знамо: она је толико несхватљива да човека језа подилази чим стане мислити о мисли. У трагању за постанком и природом људске мисли дух човечји залуди ако не прибегне Логосу, Богочовеку Христу, у коме је њена тајна једино слатка. Откинута од Бога Логоса, људска мисао нема свој смисао, свој Логос. Јер је мисао у прасуштини својој логосног карактера.

3а мене је мисао, свака мисао, највећа мука под небом, док се не извије у Богомисао, у Христомисао, тј. док се не ологоси, осмисли. Искрено: мисао је пакао ако се не преобрази у Христомисао. Без Логоса људска је мисао стално у алогосном делиријуму, у сатанском бесмисленом самопотврђивању, у сатанском: мисао ради мисли, слично оном: l’art pour l’art [уметност ради уметности].

Људска мисао луди грехом. Као и осећање. Једини лек и лекар од тог лудила јесте Богочовек, јер је Он очовечени Бог Логос. У Њему и Њиме је омогућено и загарантовано људској мисли бескрајно божанско усавршавање. Он је и постао човек да се ова планета, вођена голом, „чистом“ мишљу људском, не би коначно и неповратно претворила у свеопшту лудницу. Примећујете: чим се европски континент удаљи од оваплоћеног Логоса, тоне у нечовечност, у безумље, у културно људождерство, у свеубилачке ратове. Човек прождире човека, нација нацију, раса расу.

Преп. Јустин Ћелијски
Манастир Подмаине

Зашто пише у Јеванђељу да ће заплакати сва племена и сви народи када виде Христа?

Стајао сам једне вечери на тераси Патријаршије. Доле, у Карађорђевој улици, испод сијалице, стајала је на трамвајској станици само једна мајка са својом сасвим малом девојчицом. Иако нису пролазила возила, иако није пролазио свет, иако се ни оне нису кретале него су само стајале и чекале, мала се све време чврсто држала за мајчину руку. Премда није било никакве опасности, осећала се тако сигурнијом и било јој је пријатно да се чврсто држи оне коју воли и која је воли.

Пролазећи једног јутра кроз наш град, видео сам сличну сцену. Мајка је ишла с корпом на пијацу, а за руку јој се ухватила њена мала кћерчица и носила и она своју котарчицу. Било је доста рано, мала је слободно могла остати код куће да спава, или да се игра са својом лутком и својим играчкама. Не, она је више волела да се не одваја од маме и да стално буде с њом.

И ми, браћо и сестре, попут ове деце, не би требало да се одвајамо од Бога.
И ми би требало да се молитвеном мишљу чврсто држимо Божје руке. Обилна струја живота, стваралачке снаге и љубави преливала би се из Његовог у наше биће и давала нам сигурност, снагу и пуноћу живота.

Епископ Хризостом (Војиновић), Тихи глас
www.eparhija-zicka.rs

 Драга у Господу Т.!

Један од најважнијих и најпотребнијих дарова које добијамо од Бога јесте дар расућивања. Он је потребан и у житејским (овосветским) делима, а утолико више у духовном животу.

Заблагодарите Богу због милости задобијања вере, али то није исто, драга Т. Иако смо живели у греху, нисмо живели без Бога. Ви сте добили образовање, и зар није грех да заборавите на то?

Шта би се догодило кад бисмо сви прихватили крпе за под и почели спокојно да се спасавамо неодговорним прањем подова?

Не, тако не може да буде.

Ви нећете одговарати као неука жена која мало шта разуме, него као особа којој је много дато.

1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу.

2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља.

3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја.

4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу.

5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада.

6. Бог укорава људе да их добру научи.

7. Бог чека грешника на покајање све до смрти.