– Веома често и када радимо оно што волимо, некако се томе не радујемо онолико колико би требало. Па ко нам то краде радост? Ми се не радујемо толико успесима свога рада и то jе веома честа поjава.

– Мора се прихватити реч Христова да се величина пред Богом, пред Христом, мери величином служења, ничим другим. Разуме се, човек може да служи у сваком занимању којим се буде бавио. И научник може да оним што ради служи за добро људи. Уметник исто тако. У свим занимањима може да се ради у томе правцу. Ако тако буде схватио свој рад, он ће у њему увек имати блаженство, не само срећу. Нико му то неће моћи да одузме, без обзира колико га будете пањкали, колико га не признавали. Он ће у томе осећати блаженство да је достигао циљ због кога је и постао. А све дотле док будемо очекивали славу од овог света, да нас људи хвале, биће нам тешко. 

Људи често нису кадри из зависти и злобе. Постоји прича код Грка о Аристиду званом Праведни. Али нико не може бити тако праведан и честит и поготову на таквом положају да макар некоме (по његовом мишљењу) не учини криво. Де факто он је чинио правду. И дошло је до тога да Аристида протерују. И скупштина се састала, у позоришту. И дошао је Ликург, сео је између остале. Јавио се је и један прост човек. Поделили су оне парчећи ћерамиде на коме је требало да се забележи да ли да се протера или не се протера. Тај човек, не познавајући Аристида, будући неписмен, замоли га да му помогне да напише: Молим да се протера. А овај га упита: Познајеш ли ти тог Аристида? Он му одговори: Никад га нисам видео.- Да ли ти је он нешто нажао учинио, неку неправду? А овај рече: Није. Али ми је дојадило да стално слушам оно „Аристид праведни“, „Аристид праведни“… Често и такви људи има.

Из интервјуа са патријархом Павлом