26. фебруара 2024. године, на дан светог Симеона Мироточивог, навршава се 10 година од усељења у новој цркви. Срећан празник!

Више слика можете пронаћи овде

Дводневна прослава десете годишњице освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици крунисана је свечаном академијом која је отпочела у 20 часова у недјељу, 15. окотобра, на платоу испред Храма. Свачаној академији присустовали су преосвећена господа епископи: жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован и захумско-херцеговачки Димитрије, свештенство и верни народ. Свечану бесједу је изговорио високопреподобни игуман хиландарски Методије.

Ваша преосвештенства, драги оци, у Христу саслужитељи, сестре монахиње, драга браћо и сестре и драга децо, ове године Подгорица и манастир Хиландар славе своје јубилеје. Манастир Хиландар 825 година од свог оснивања, а данас смо сведоци и учесници овог великог духовног догађаја када обележавамо славећи Бога и благодарећи му на томе, 30 година од постављања камена темељца и десет година од освећења овог велелепног Храма Васкрсења Христовог.

Митрополиту Јовану саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити: преспанско-пелагонијски и администратор аустралијско-новозеландски Петар, црногорско-приморски Јоаникије и кумановско-осоговски Григориј; Преосвећена господа Епископи: врањски Пахомије, дељадровско-илинденски Јоаким, делчевско-каменички Марко, дремвитски Давид, хераклејски Климент и стобијски Јаков; свештеномонаштво и свештенство.

На крају свете Литургије, Митрополит преспанско-пелагонијски и администратор аустралијско-новозеландски Петар извршио је чин интронизације Митрополита крушевског и демирхисарског Јована.

Једна од великих светиња данашње Русије јесте управо чудотворна икона Пресвете Богородице „Умекшање злих срца“, која је у ствари „Семистрељнаја“ (седам стријела) икона, чији се мироточиви лик налази у подмосковском селу Бачурино гдје је за њу по благослову схиархимандрита Илије изграђена капела.

Када јој приђете, одмах осјетите њежан и благочестив мирис, а на површини видите мале капљице „небеске росе“, расуте по лицу, попут ситних провидних бисера. Икона мироточи већ 24 године и с правом се назива „жива“, јер на одређене догађаје у друштву тренутно реагује мироточењем или крвоточењем. Ријетко ју је наћи у капели, у којој мироточе још двије иконе, јер „путује“ по свијету и лијечи страдале и немоћне.

Данас смо се молили за Украјинску Православну Цркву и за свету Кијево-печерску лавру, посебно за Митрополита Онуфрија коме су јуче забранили улазак у његове просторије у Лаври. Који је избачен и свога сједишта. А игуман Лавре Владика Павле заточен је већ преко два мјесеца. Врши се најстрашнији прогон. Никада такав прогон хришћана православних није био од Октобарске револуције па до дана данашњега. Ужасан прогон православних хришћана, ужасан удар на православље! И то, нажалост, пред очима цијелога свијета који ћути на ту вапијућу неправду гажења људских и вјерских права. Ко највише ћути, ко данас, да тако кажемо, громогласно ћути? Управо они који највише причају да се залажу за поштовање људских и вјерских права. Цио западни свијет рекло би се да се радује и саглашава са отимањем светиња, да се радује скрнављењу светиња. А то је веома опасно. Тешко га томе ко се радује таквим злочинствима! Вјерујте, то је знак пропасти свима онима који то чине. Говорио је један ђед наших дана. када је видио како су наше власти биле удариле на Светињу: Ближи им се крај. А тада су изгледали најмоћнији. Неко га је питао: Откуд ти то знаш и како то то мислиш? А он каже: Богме, причао ми је покојни ђед, кад је Аустроугарска монархија почела да скида звона са цркава и да их одвози у своје ливнице да их претапа, неки побожни ђед из њиховога села јењ рекао: А, дош’о им је крај чим овако чине!

Током свог заседања Свети Архијерејски Сабор је детаљно саслушао извештај о стању Цркве на Косову и Метохији, и тим поводом издао посебно саопштење. И овом приликом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве наглашава да је Косово и Метохија заветна српска земља и неотуђиви саставни део Србије и да самопроглашена независност те покрајне нема упориште ни у праву, ни у моралу, ни у историји (а о правди Божјој и људској да и не говоримо). Да није тако, не би из познатих центара моћи био вршен притисак без преседана на Србију да призна илегалну насилну сецесију тог интегралног дела своје територије и да га се тако сама заувек добровољно одрекне. Стога Сабор упућује апел надлежним међународним инстанцама за заштиту светиња, народа и имовине православних Срба на њиховим вековним огњиштима, као и позив косовским Албанцима за саживот у миру и међусобно поштовање, следујући притом јеванђелском позвању Цркве да тражи мир и да га сведочи свима, без обзира на веру и нацију.

Из саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве

Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао св. Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео св. Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. год.

***

Светитељи су живи, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се св. Јанићије у сну и рече му да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му светитељ, да идеш у Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота…

Православни верници Кијева изашли су у недељу да се помоле и покажу љубав и подршку светом Православљу

Хиљаде људи испунило је Свето-Успенско-Кијевопечерску лавру у недељу Светог Григорија Паламе, када се прослављају и сви светитељи Лавре, молитвено пратећи свог вољеног архијереја Његово Блаженство Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија.

Благословени сабор догодио се само два дана након што се сазнало да држава намерава да до краја месеца потпуно протера свето Православље из Лавре. Црква је крајем прошле године већ избачена из саборних храмова Горње лавре и од тада богослужења врши у црквама Доње лавре. Оба дела манастира су била под државном контролом још од совјетских времена.

Прослава је почела Свеноћним бденијем у суботу увече у цркви Светог Агапита у Доњој лаври. Следећег јутра, Митрополит Онуфрије је са још 29 архијереја началствовао Светом Литургијом у Цркви Светог Крста.

Првобитно је било планирано да се служба одржи напољу на тргу испред цркве како би се боље примиле хиљаде ходочасника који су се очекивали, али је због лошег времена служба одржана унутра. Ипак, православни кијевски верници испунили су територију Лавре, суочивши се са стихијом.

Видео испод приказује хиљаде верника како заједно певају Никејски Символ вере на тргу испред цркве:

После читања светог Јеванђеља, Његово Блаженство се обратио верном народу архипастирском беседом у којој се осврнуо на зловољу државе према Цркви и братству Лавре:

“Данас, драга браћо и сестре, надвили су се облаци над овим светим манастиром…

Из изабраних беседа Патријарха Павла издвајамо беседу о бесконачној љубави Божијој:

“Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!”