Највећа опасност за Цркву је, како каже свети Теофан Затворник, када остане само спољашњост, односно очување система, на пример, очување поста или ма чега другог, свега спољашњег, у сваком случају драгоценог и нужног, ако се при том губи оно најважније. Ова спољашњост јесте, по речима светог Теофана, тајна безакоња унутар Цркве. Управо у таквој атмосфери унутар Цркве, у храму Божјем, јавиће се „човек безакоња“ и зацариће се у њему, издајући себе за Бога. И шта ће храмови, који су бесконачно драгоцени, значити, ако се одузме „Онај који задржава“, односно благодат Светога Духа…

Господ нас напушта тамо где се чува једино спољашњост. Благодаримо Господа за све предивно што примамо у нашој Цркви и не заборављајмо данашњу Спаситељеву опомену, опомену преподобног Серафима Саровског, да пост и молитва и сва добра дела сами по себи ништа не значе. И то да је све спољашње у Цркви само изванредан грађевински материјал, златне цигле од којих можемо сазидати тамницу за себе, за сопствену душу, али такође и царски небески дворац.

Ни кроз каква правила ми нећемо досегнути до спасења. Заносити се може, како је то потресно рекао свети Игњатије Брјанчанинов, било чиме, па чак и служењем свете Литургије – као још једним системом, и при томе изгубити оно главно.

Памтимо да нам Господ није оставио ниједан систем, осим Својих свештених заповести и страшне заповести о љубави, у коју спада и љубав према непријатељима, ка сваком човеку, без изузетка. И не заборављајмо да се смисао историје (или пре обесмишљавање) састоји у томе да што смо ближе њеном крају, то ће људи постајати хладнији и суровији, јер ће „због умножења безакоња охладнети љубав“.

Али најважније за хришћанина у сва времена јесте чување љубави. При томе, тамо где се умножава грех, тамо изобилује благодат и значи да тим више треба да се пројави наша љубав у окрутности и суровости овога света. Потрудимо се да схватимо да се једино тиме и ничим више хришћанин не разликује од света, чак иако се тај свет, како је говорио отац Серафим (Роуз) понекад назива хришћанским, па чак и православним.

Из беседе протојереја Александра Шаргунова