Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

************************************************************************************************************

У BPEME византијског цара Теодосија Великог[1] живљаше у Антиохији неки човек Андроник, златар по занату. Андроник се ожени ћерком златара Јована, којој беше име Атанасија; a то име значи бесмртност.[2] И стварно, својим светим животом Атанасија стече себи бесмртну славу, што и крај њеног живота показује. Ови супрузи Андроник и Атанасија, живећи чесно и богоугодно, украшаваху себе сваком врлином. Своје обилно богатство они дељаху на три дела: један део трошаху на сиротињу, други – на црквено благољепије, трећи – на своје домаће потребе. Због њихове кротости и добрих дела, Андроника и Атанасију поштоваху и љубљаху сви грађани. Пошто им се родише двоје деце, син Јован и ћерка Марија, они се договорише, те отада живљаху као брат и сестра. Њихова пак брига и старање о сиротињи беху усрдни и велики: служећи им, они на својим рукама ношаху болеснике, измиваху их, храњаху их и одеваху, и о свом трошку на све могуће начине збрињаваху и утешаваху странце и просјаке. Они сваку среду и петак провоћаху у посту и молитвама.
Пошто тако провођаху живот у врлинама, Богу би угодно да их призове ка још савршенијем животу, да би они, оставивши све, пошли за Јединим Господом својим Исусом Христом, који нам остави пример, да идемо стопама Његовим.
Једнога дана, након дванаестогодишњег брачног живота њиховог, Атанасија, вративши се из цркве после јутарњег богослужења, затече децу своју где од ватре јече, и узнемирена седе крај постеље њихове. Андроник, вративши се мало касније из цркве, стаде дозивати жену своју држећи да је заспала. Атанасија одговори: He срди се на мене, господине мој, пошто деца наша имају велику ватру. Андроник обиђе децу, и сам се увери у то, па уздахнувши рече: Нека буде воља Господња!
После тога Андроник оде у цркву светог мученика Јулијана, која се налажаше изван града и где беху сахрањени његови родитељи. Ту он проведе на молитви до подне. Али за то време док он бејаше у цркви, умреше оба детета његова: син Јован коме беше дванаест година, и кћи Марија којој беше десет година. Враћајући се са молитве Андроник чу у свом дому плач и кукање, и узнемирен дође брже. И у дворишту свом затече врло много света, и угледа оба своја детета мртва. Онда уђе у своју домаћу црквицу, паде ничице пред иконом Спаситеља нашег, изговарајући речи праведнога Јова: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се вратити. Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господа (Јов. 1, 21). – Атанасија ипак, плачући за децом својом, толико изнеможе од силне жалости да је и сама желела да умре, и говораше: О, када би и ја умрла са мојом децом!
На сахрану Андроникове и Атанасијине деце стекоше се сви грађани, а дође и сам патријарх са свим клиром својим. И сахранише децу у цркви светог Јулијана, где и претци њихови почиваху. По свршеној сахрани Атанасија не хте да се враћа дома, већ сеђаше крај гроба своје деце и плакаше. У поноћи пак њој се јави свети мученик Јулијан у обличју монаха и рече јој: Жено, што не оставиш на миру оне који овде почивају? – Атанасија одговори: He љути се на мене, господине, страшно сам уцвељена: имађах двоје деце, и данас их обоје сахраних овде заједно. – Свети мученик упита Атанасију: А којих година беху твоја деца? – Атанасија одговори: Једно дванаест година, a друго десет. – Тада јој свети Јулијан рече: Зашто плачеш због њих? боље би ти било када би тако плакала због грехова својих. Уверавам те: као што људска природа захтева храну, и немогуће је не дати јој, тако се и преминула деца хране у Христа небеским благом. Она Га моле, говорећи: Праведни Судијо, лишио си нас земних блага, немој нас онда лишити небеских!
Чувши ово, Атанасија се испуни миљем и претвори жалост у радост, говорећи: Када су деца моја жива на небу, зашто онда ја плачем? – Рекавши то, Атанасија се осврну желећи да настави разговор са јавившим јој се, али њега не беше. Она га онда стаде тражити по целој цркви, али никога не нађе. Упита она и црквеног вратара који је чувао црквена врата: Где је онај монах који сада разговараше са мном? – Вратар одговори: Зар не видиш да су врата затворена и да овуда нико ушао није; што онда говориш као да је неко разговарао с тобом? – Тада се Атанасија увери да је то било виђење, уплаши се, па оде кући својој и исприча мужу своме што виде и чу. И обоје се утешише у тузи својој. И Атанасија рече Андронику: Господине мој, још за живота деце наше хтела сам ти рећи једну ствар, али сам се прибојавала. Али сада, после њихове смрти, ја ћу ти је рећи: пусти ме у манастир, да оплакујем грехе своје. Јер, гле, Господ, узевши од нас децу нашу, учиниће нас погоднијима за служење Њему. – Андроник јој одговори: Иди, недељу дана испитај ту своју намеру, па ако чврсто останеш при њој, онда ћемо се заједно посаветовати о томе.
Атанасија много дана испитиваше себе, и не промени своју намеру. Напротив, она се испуни силном жељом за монашким животом, и поново стаде молити свога мужа да је пусти у манастир. Тада Андроник позва Атанасијиног оца и рече му: Ево, ми желимо да идемо и поклонимо се светим местима. Зато теби поверавамо дом наш и сву имовину нашу, и молимо те: ако нам се на путу догоди кава несрећа, ти раздај наше имање невољнима, а наш дом претвори у болницу за сиромахе и у свратиште за путнике.
Поверивши своме тасту дом свој и имовину своју, Андроник пусти на слободу све своје робове и робиње. А једне ноћи Андроник и Атанасија се спремише, узеше за пут нешто од своје имовине и изађоше из дома свог да нико знао није. Предавши себе Богу, они узеше на себе подвиг туђиновања. Обревши се изјутра изван града, блажена Атанасија се окрену, угледа издалека дом свој, па погледавши на небо рече: Боже који си рекао Авраму и Сари: Иди из земље своје и од рода свога у земљу коју ћу ти ја показати (1. Мој. 12, 1), погледај и на нас и води нас у страху Твом. Ето, Тебе ради ми остависмо дом наш отвореним, зато нам немој затворити врата царства Твога. – И пошто плакаше обоје, наставише пут свој.
Стигавши у Јерусалим, Андроник и Атанасија се поклонише светим местима; и разговараху са многим оцима и примаху благослов од њих. Затим отпутоваше у Александрију да се поклоне светом мученику Мини. Путем они наиђоше на неког световњака који се свађао са једним монахом, и Андроник упита световњака: Зашто се свађаш са монахом? – Световњак одговори: Овај монах узе под кирију мога магарца да иде у Скит, и ја му предложих да путујемо ноћу, еда бисмо избегли дневну жегу, и сутра изјутра стигли би у Скит. Али монах не пристаје на мој предлог. – Андроник упита световњака: Имаш ли другога магарца? – Човек одговори: Имам. – Андроник рече: Иди и доведи га, и ја ћу га узети под кирију, пошто и ја желим да идем у Скит. – Супрузи пак својој Атанасији Андроник рече: Причекај ти овде док ја отидем у Скит да добијем благослов од тамошњих отаца. – Поведи и мене са собом, замоли га Атанасија. – Женама није дозвољено да посећују Скит, одговори Андроник. – Тада Атанасија са плачем рече мужу: Ако ме ти оставиш, не давши ме у женски манастир, даћеш одговор светом мученику Мини. – Андроник јој обећа да је неће оставити док не испуни њену жељу.
После тога Андроник отпутова у Скит, и у свакој лаври[3] доби благослов од отаца Скитских. Чувши пак за оца Данила,[4] Андроник са великим напором дође к њему, и поклони му се. После молитве, у разговору Андроник му исприча све о себи и о својој супрузи Атанасији. Преподобни Данил рече Андронику: Иди, доведи своју жену, и ја ћу вам дати писмо за Тиваиду,[5] да би је ти слободно одвео и сместио у женски манастир Тавенисиота.[6] – Андроник оде и блажену Атанасију доведе ноћу к светом старцу Данилу. Свети старац дуго разговара с њима о путевима спасења, и учини им тиме велику духовну корист. Онда им даде писмо, благослови их и посла у Тавенисиотски манастир.
Када стигоше тамо, блажени Андроник смести свету супругу своју Атанасију у женски манастир. Обукавши се ту у ангелски лик монашки, Атанасија вођаше ангелски живот. Андроник пак врати се код преподобног оца Данила. Овај га замонаши, и упути у врлински живот, па му даде засебну келију, да у њој сам молитвено самује и тихује. И проведе блажени Андроник дванаест година у молитвеном самовању и тиховању, добро се подвизавајући. После тога он замоли оца Данила да га пусти у Јерусалим да се поклони светим местима. Отац Данил сатвори молитву и отпусти га с благословом.

Путујући по Египту, Андроник једном седе под смрчом да се мало одмори. И гле, по промислу Божијем он угледа своју жену блажену Атанасију где иде у мушком оделу; и поздравише се. Атанасија познаде свога мужа Андроника, али он не познаде њу. А и како је било могуће познати је, када лице њено беше увенуло од уздржања, и она поцрнела као Арапин! Усто мушко одело беше изменило Атанасијин изглед. Атанасија упита Андроника: Ниси ли ти ученик оца Данила Андроник – Да, ја сам, одговори Андроник. – Онда га она опет упита: Куда идеш, аво Андрониче? – Андроник одговори: Идем да се поклоним светим местима. А ти, упита он Атанасију, куда идеш и како се зовеш? – Она одговори: И ја идем ка светим местима, и зовем се Атанасије. (Јер она беше тако променила своје име: место Атанасија звала се Атанасије). – Андроник јој рече: Онда идемо заједно. – Атанасија одговори: Ако желиш да идеш са мном, онда затвори ћутањем уста своја (Пс. 140, 3), да бисмо путовали у молчанију. – Андроник одговори: Добро, нека буде тако како ти желиш. – Атанасија додаде: Хајдемо! и нека молитве твог светог старца путују с нама.
Када Андроник и Атанасија стигоше у свети град Јерусалим, они обиђоше сва света места и поклонише им се. После тога они отпутоваше у Александрију да се поклоне чесним моштима светог мученика Мине. Ту, после молитве, Атанасија рече оцу Андронику: Хоћеш ли, оче, да оба живимо у једној келији?
– Андроник одговори: Добро, али ћу ја најпре упитати старца, да ли ће он дозволити да живимо у једној келији. – Атанасија на то рече: Онда иди, упитај, a ja ћу те причекати у скиту, званом Октодекатски.[7] Ако ти старац дозволи, онда дођи по мене, па ћемо у келији живети у молчанију онако као што и путовасмо у молчанију. А ако ниси у стању да живиш у молчанију, онда немој долазити к мени, пошто ја не желим да живим без подвига молчанија, па макар то и преподобни отац наредио.
Отишавши код аве Данила, Андроник му исприча све о своме сапутнику Атанасију. Тада Данил рече Андронику: Иди, заволи молчаније и остани с Атанасијем, јер је он савршен монах.
После тога Андроник узе Атанасија, уведе га у своју келију, и проживеше у страху Божјем и молитвеном тиховању и молчанију још других дванаест година. И Андроник не распознаде да је Атанасије његова супруга, пошто се она усрдно мољаше Богу да је њен муж не распозна. Ава пак Данил често им долажаше и поучаваше их. Тако једном приликом када ава Данил беше код њих и много им говораше о душекорисним стварима, па се враћаше у своју келију, сустиже га блажени Андроник и рече му: Оче Данило, отац Атанасије одлази ка Господу.
– Старац се врати и нађе Атанасија у силној ватри. Угледавши старца Атанасије стаде плакати, а старац му рече: Ти треба да се радујеш а не да плачеш, јер идеш у сусрет Господу. – Атанасије одговори: He плачем ја због себе већ због оца Андроника. Но ти, оче, учини ми ову љубав: по престављењу мом наћи ћеш под узглављем мојим писмо, прочитај га па дај оцу Андронику.
Затим, после молитве, Атанасије се причести Божанским Тајнама, и отиде ка Господу. Братија дођоше да погребу тело његово, и нађоше да је то жена. Ава пак Данил нађе под узглављем њеним писмо, прочита га, па даде Андронику. Тада Андроник дознаде да је то била његова жена Атанасија. И сви прославише Бога.
Глас о овоме брзо се пронесе по свима лаврама, и ава Данил посла те позва све Егапатске оце и оне из унутарње пустиње. И сабраше се житељи свих Александријских лаври, и скитани у белим оделима (у скитана беше обичај да носе бела одела), и чесно погребоше свето тело блажене Атанасије, славећи Бога који јој је дао такво трпљење.
После погреба Атанасија старац Данил остаде са Андроником седам дана; а у седми дан учинише помен преминулој Атанасији. И старац Данил хтеде да оца Андроника узме у своју келију. Међутим Андроник мољаше старца, говорећи: Оче, остави ме овде, да бих и ја био сахрањен где и госпођа моја Атанасија.
Старац га остави и оде; али још не беше ни дошао до своје келије, сустиже га други монах говорећи: Отац Андроник одлази ка Господу. – Старац одмах посла оцима, који већ беху отишли, оваку поруку: Вратите се са мном код оца Андроника. – Вративши се, они затекоше Андроника још жива, и узеше благослов од њега. А када отац Андроник сконча у миру,[8] настаде велика распра међу скитанима Октодекатског манастира и скитанима другог манастира где се подвизавала блажена Атанасија и чији монаси ношаху бело одело. Белоризци говораху: Покојник је наш брат, и ми желимо да га узмемо у наш скит, да нам помажу молитве његове. – Тако исто говораху и оци Октодекатског манастира: Овај брат је наш, и зато нека буде положен са сестром својом блаженом Атанасијом. – Тада бели скитани рекоше: Како архимандрит Октодекатског манастира буде рекао, тако ћемо поступити. – Старац нареди да Андроника сахране са Атанасијом. Међутим скитани белоризци успротивише се томе, јер их беше већина, и говораху: Старац је изнад страсти, и више се не боји искушења, а ми смо млади, па зато желимо да имамо поред себе брата нашег блаженог Андроника, да нам помаже молитвама својим. Од нас је доста то што смо вам оставили Атанасију.
Потом се скитани једва смирише и погребоше преподобног Андроника са блаженом Атанасијом, славећи Бога, дивног у светима својим. Њему слава кроза све векове. Амин.