“Попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед лица Његовог другачији, и одело Његово бело и блистајуће” (Лк. 9, 28-29).

Још много пре стварања света у времену, у предвечном савету Божанском био је предвиђен грехопад рода човечијег. И зато је заједно са стварањем света и човека било предодређено и спасење човека посредством искупљујућих страдања Богочовека.

А када је наступила предодређена пунота времена, Син Божији се стварно и оваплотио и пострадао за род човечији. Али да би се ова страдања не само испунила, него да би и на одговарајући начин била усвојена, најпре од ученика, а затим и од свега човечанства, Спаситељ је за време земаљског Свог живота постепено припремао Своје изабране ученике, а преко њих и сво човечанство, за одговарајуће прихватање ових страдања. Ради овога се Он више пута молио Своме Оцу Небескоме о Својим страдањима и ради овога је често беседио са Својим ученицима. Ради овога и сада усходи Он на гору Таворску. Пење се зато да се помоли и да за време молитве покаже ученицима славу Своју, да би када Га угледају распетог, разумели да је Његово страдање вољно, и да је Он Сам, иако страда као човек, по Божанској природи Својој Очево блистање.

И гледајте, како је силна и дејствена Његова молитва! Он се моли поводом Својих страдања, и за време молитве Његово човечанство бива обасјано Његовим Божанством. И то је природна последица Његове молитве. Дух молитве, сливајући се са Духом Божијим, испуњава светлошћу душу Исуса. Преобиље ове светлости, не задржавајући се у души, излива се на тело, и просијава на лицу. Не налазећи места ни овде, обасјава и преображава саму одећу. Ширећи се још даље, прожима душе Апостола и одражава се у Петровом усклику: “Добро нам је овде бити” (Мт. 17,4). Прелази у област невидљивог света, привлачи оданде Мојсеја и Илију, стиже до самих недара Оца Небеског и покреће Његову љубав на величанствено сведочење о Љубљеном: “Ово је Син мој љубљени” (Мт. 17, 5).

О чудо молитве, које једним дејством обухвата небо и земљу и Само Божанство! Заиста величанствен пример, о браћо, представља нам ова молитва Богочовека, пример који нас позива да му и ми следујемо и да га учинимо сталним правилом свога живота. Нека нико од вас не помисли да се овај пример не односи на нас, као дело Богочовека. Он се односи и на нас. Јер и у нама, мада не у таквој мери, ипак треба да се испуни оно исто што и у Христу. “Нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу” (Фил. 2, 5).

Спаситељу Богочовеку била је потребна молитва. Зар ти, човече, немаш потребе за њом? Ако распознајеш себе као твар, као створење Божије, шта значиш ти изван Божијег стварања и старања. Ти постојиш само по благости Божијој, и само по милосрђу Божијем можеш бити блажен. И не само то. Ти ниси просто син првозданог Адама, ти си син Адама који је сагрешио и зато био осуђен Божанским Правосуђем. Ти си један од његових потомака, који се сви рађају у гресима, по речи праведнога Јова: “Ко ће се чист родити од нечистога! Нико. Ако и један дан живи на земљи” (Јов. 14, 4-5). И зато је теби потребна не милост Божија, као Његовом створењу, него помиловање Његово, као грешном створењу Његовом.

Знам, – кажеш ти, – да не могу да приморам себе на молитву, јер немам за то неопходно настројење (расположење). Истину говориш, човече, само из своје истине изводиш погрешан закључак. Заиста, у природи човечијој постоји чудна двојност и противречност усмерења. С једне стране, осећање потребе за Божанским и жеља за заједничењем (општењем) са Богом. А са друге, – некаква потајна мрзовоља (нерадост) за бављење Божанским и склоност да се избегава разговор са Богом. И није тешко схватити због чега је то тако. Прво од ових усмерења припада природи првоствореној, а последње природи повређеној грехом. То је настављање до сада оног кретања, које се појавило код прародитеља пошто су први пут нарушили заповест Божију. “И чуше глас Господа Бога који иђаше по рају предвече, и сакрише се Адам и жена његова од лица Господа Бога” (Пост. 3, 8). Ако ти, слично прародитељима твојим хоћеш да побегнеш од Господа, бежи. Али знај, да ћеш због тог бекства од Господа бити изгнан од пламеног Херувима из ложнице рајског блаженства. А ако хоћеш да будеш блажен са Господом, немој Га избегавати, већ напротив – прибегавај Њему, савлађујући у себи греховно отуђење од Њега.

Молим се, – кажеш ти, – али молитва моја је без учинка и плода. Заиста, наша молитва бива и таква, али не по суштини својој, већ по немоћи нашој. Молитва твоја бива немоћна и бесплодна, или зато што се ти не молиш о ономе о чему се треба молити, или се не молиш онако како ваља. “Буди мудар у својој молитви, – говори Св. Исаак Сиријски, – Не ишти у њој ништа пролазно и сујетно, сети се заповести Спаситеља: “Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све, – то јест, све што је потребно за привремени живот, – додати” (Мт. 6, 33). А ако желиш да се молиш за земаљско, ишти оно што сматраш потребним и корисним за себе. Но испуњење или неиспуњење твога прошења препуштај вољи Божијој са вером и уздањем у свемоћ, премудрост и благост воље Божије. Овај преузвишени начин молења даровао нам је Онај Ко се молио у врту Гетсиманском, да Га мимоиђе чаша која Му је одређена. “Али не моја воља, – закључио је Он молитву своју Оцу, – но твоја нека буде” (Лк. 22,42).

Немој користити у молитви својој препаметне изразе. Једноставно тепање деце, лишено препредености, Небеском Оцу је благоугодније од красноречивости мудраца овога века. Избегавај много речи у молитви, сећајући се да је једна реч цариника умилостивила Бога и да је једна изрека, испуњена вером, спасла разбојника на крсту, и да је блудни син једном речју умилостивио оца свога. Немој бити дрзак у молитви, макар задобио чистоту. Напротив, ступај пред Бога са најдубљим смиреноумљем. Макар узишао на врх лествице врлина, ипак, и тада се моли као грешник. Јер сви смо ми грешници, иако у различитом степену.

Моли се са вером, јер вера даје крила молитви, а без вере молитва не може да узлети на небо. Најзад, кад дуго пребиваш у молитви и не видиш плода од ње, не говори: ништа нисам задобио. Јер само пребивање у молитви већ је задобијање. А које је добро веће од тога него да се прилепимо уз Господа и да пребивамо непрестано сједињени с Њим? (“Лествица”, слово 28).

Ако се будеш молио, неће те одбацити Господ. Моли се испрва како можеш, молитвом несавршеном, и Господ ће ти подати молитву савршену. А ова последња не само да ће те вазнети на Тавор, него и на само Небо! Амин.

Архиепископ Теофан Полтавски, Нови Затворник
Изговорено 6./19. августа 1928 г. у Варни