Марија је добар део изабрала (Лк.10,42). Успење Мајке Божије представља добар крај тога избора. Сам Спаситељ је при Њеном успењу у своје руке примио Њену душу. Тога су се удостојили и многи свети.

У разним облицима и степенима, исто доживљавају и сви који изабирају добар део. У тренутку избора надом се назире крај. Он се у извесном степену предосећа. Након тога, труд, борбе и самопринуђавања делимично помрачују изабрани пут. Ипак, као звезда водиља – остаје добри крај доброг дела. Он личи на ватру која у даљини светлуца путнику кога је на путу задесио мрак. Нада је подстицај снаге и поткрепљење трпљења и постојаности у започетом. Она сама јача вером. Вером се прави избор, надом се истрајава у избору, а трпљењем се долази до доброг краја.

Свети Теофан Затворник, „Мисли за сваки дан у години“

Много премного може се сваки верни поучити из живота Деве Богородице. Но да напоменемо овде само две ствари. Онаје имала обичај да често ходи на Голготу, на гору Јелеонску, у врт Гетсимански, у Витлејем и на друга места знаменита због Сина њеног. На свима тим местима, а нарочито на Голготи, она се коленопреклоно Богу молила. Тиме је она дала први пример и подстрек вернима, да посећују света места из љубави према Ономе који их присуством Својим, страдањем и славом Својом учини светим и знаменитим.

Друго, ми сазнајемо, како се Oна у молитви својој за што скорији исход из овог живота молила, да душа Њена, при одлучењу од тела, не види књаза таме и његова страшилишта, и да скривена од области тамне не сретне се са сатанском силом. Видиш, како је страшно души проћи кроз митарства! Кад је се тако молила Она, која је родила Разоритеља Ада, и која и сама има устрашавајућу силу над демонима, шта је онда остало за нас? Из превелике смирености она се сва полагала на Бога и није хтела поуздавати се на дела своја. Још мање смели би ми уздати се у дела своја, и још више требали би ми да се положимо у руке Божје вапијући за милост Његову, нарочито за милост при исходу душе из тела.

Успеније Пресвете Богородице – Расуђивање, Свети владика Николај Охридски и Жички