У име Оца и Сина и Светога Духа!

Брзо тече река времена и као снажна бујица јури у вечност. Једино света Црква и празници Божији на неки тренутак заустављају ово кретање и као да успоравају време. Сав наш живот, од рођења до изласка из њега, одражава се у овом годишњем кругу, подсећа и зове: “Спознај себе, загледај се у себе, човече, види ко си, како живиш и шта те очекује у будућности? И ти заједно са овом бујицом времена јуриш према вечности, када времена више неће бити.” Тако је свакога дана, сваке године.

Зар је одавно прошло време кад се по први пут у Цркви зачуо вапај људског срца, измученог гресима: “Отвори ми двери покајања, Животодавче!” Пренула су се срца, и почео је да допире дах поста. Међутим, већ су минуле припремне недеље за покајничко поприште.

Великог поста, кад су фарисеј и митар били огледало наших душа; кад смо гласом блудног сина вапили Небеском Оцу, размишљајући о свом отпадању од истине и одласку у далеку земљу: “Боже, сагреших небу и пред Тобом, учини ме једним од најамника Твојих”; кад смо се подсећали на Страшни и славни Суд Господњи, када ће се открити књиге и кад ће се јавно показати оно што је било тајно, позивајући да спознамо себе и да се покајемо.

И ево, данас је већ последњи дан у предворју Великог поста. Овог дана Црква се сећа страшне трагедије, која се догодила човечанству у зору његове историје то је његово изгнанство, представљено у изгнанству нашег заједничког праоца Адама, изгнанство од лица Божијег – изгнанство Адама из раја.

Долина плача и туге, тј. земља, примила је изгнаника, да би по заповести Божијој рађала преступнику чичак и трње, да би он у зноју лица јео хлеб свој, да би у болу, сузама и жалости родио и одгајао своју децу, како би пожњео све горке плодове свог непослушања Оцу Небеском.

Адам је плакао након свог изгнанства. Сео је “наспрам раја” и плакао, сећајући се ко је био, шта је поседовао и Кога се лишио. После првог Адама, читаво човечанство до дана данашњег плаче и уздише због сада неухватљивог привиђења среће. А свет, сав измучен и уморан, плаче због беспућа, због тога што је обнажена душа, што је бесциљан и тужан живот. Ништа не може да испуни наш живот тако, да човек у целости осети неоспорну пуноту стварне а не привидне среће, јер је она, ова пунота, само у Богу.

Ми смо изгнаници. Рај је далеко, и што се човечанство више удаљује од времена пада, предивна слика раја постаје у њему све магловитија. Све су дубљи бол и патња човечанства и у човековој души утолико више бледи образ и подобије Божије. Свет би одавно пропао да није другог Адама – Христа, Који је поново отворио закључани рај и дао човеку могућност да се врати у њега.

Сви ми носимо у себи тугу и тежину живота прогнаника. Ми, међутим, као они који живе животом Цркве, знамо и рајску радост отворених Царских двери и живототворних ликујућих речи “Христос васкрсе” и у њима – исконску блискост божанствене љубави према човеку. Овој рајској радости на земљи предстоји Велики пост, и Црква стално учи да оно, што смо изгубили грехом, можемо да нађемо, откријемо и вратимо једино покајањем, подвигом и трудом великог уздржања.
Проћи ће свега неколико часова и сви ми ћемо са запрепашћењем приметити како се у нама и око нас нешто променило. Догодиће се нешто, што ће на све нас ставити печат нарочите усредсређености и пажње: наступиће Велики пост. И ми ћемо, заједно са Црквом, од призива на покајање морати да пређемо на сам покајнички труд, на дело покајања.

Света Мати-Црква је примила заповест Господњу о спасоносном посту, која је народу Божијем одјекнула још у старозаветним временима, кроз пророка Јоила: Обратите се к Мени свим срцем својим и постећи се и плачући и тужећи… наредите пост, прогласите светковину, саберите… старце и све житеље у дом Господњи, нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека кажу: опрости, Господе, народу Свом и недај наследства Свога под срамоту…” (Јоил. 2,12,15, 17).

На попришту великог четрдесетодневног поста започео је пут Свог подвига други Адам – Исус Христос, како би Својом божанственом љубављу према палом човеку поново отворио закључани рај и указао на пут којим човек може да се врати у њега.

Свето Еванђеље сведочи: Тада Исуса одведе Дух у пустињу… и постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладне (Мт. 4,12). Затим Му је приступио ђаво, искушавајући Га. Велика је дрскост и слепило мрачне силе. Успевши да искуша човека у рају, она је усвојила богоборство до ослепљења, не препознавши у Христу Спаситељу Сина Божијег. Она Његовој кроткости, смирењу, трпљењу, чистоти и светости приступа мраком саблазних, исплетених од гордости, издаја, преузношења и лажи. Безгрешни Христос Бог, Којем није требало очишћење, супротставио се кушачу постом и молитвом, показујући свима нама који за Њим идемо пут борбе са грехом. Господ је речју и делом потврдио да се овај род (ђаво) изгони само молитвом и постом (Мт. 17, 21).

Хришћанин постом и молитвом прима од Господа силу Духа за борбу са непријатељем; постом и молитвом он добија дар расуђивања и ум Христов; пост и молитва пале светлост која разгони таму греховног живота, јер видело се свијетли у тами, и тама Га не обузе (Јн. 1, 5).

Човек по својој жељи бира пут између трулежности и нетрулежности, бира добро или зло. И ако су кроз грех непослушања према Богу у живот ушли несрећа, страдање и смрт, онда се само послушањем, постом и молитвом – овом нашом живом жртвом љубави према Богу – враћа у живот светлост највише правде, мир и радост. То је драги моји, већ рај на земљи. Према заповести Божијој, на земљи се љубав према Богу показује само љубављу према људима. Срце хришћанина може да се греје и да пламти само двоструком љубављу према Богу и према људима истовремено. Ако је наше срце камено и сурово према брату – човеку, онда оно, помрачено нељубазношћу, хладноћом и суровошћу, остаје равнодушно или лицемерно и према Богу. И рај, који би могао да буде тако близу – у нашем срцу, одлази, бледи, и грех немања љубави рађа непослушање, себичност и самољубље.

Међутим, како волети грешника, како волети онога ко нас не воли, како волети непријатеља? Господ нам притиче у помоћ. Он нам даје молитву Господњу, и ми свакога дана чујемо: И остави нам дугове наше, као што и мк остављамо дужницима нашим…

Овом молитвом нам Господ говори:
– погледај на себе,
– јер си управо ти онај дужник, којем треба опростити дуг;
– управо у теби нема љубави – ти волиш по избору;
– управо си ти нечији непријатељ: ти си некога увредио, некога презрео, некога понизио.
Теби самом је потребан опроштај, теби самом је потребна снисходљива љубав.

И чују се речи данашњег Јеванђеља: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6,1415). Опростите свима и све и биће вам опроштено. Опростите и бићете спасени, и наследићете рај.

За овим речима Господа о опраштању непосредно одјекују и друге речи: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1). И у овим речима Господ указује на најкраћи и најпоузданији пут ка спасењу, који пред нама отвара врата Царства Небеског. Господ указује на оно без чега ће сви наши подвизи и напори у животу уопште, а на попришту Великог поста посебно, бити узалудни. И овај пут је један – пут љубави према људима, који почиње од неосуђивања.

Не судите да вам се не суди. У Свом првом доласку, Господ није дошао да суди свету, него да спасе свет. Он је дошао да свету отвори рај, који је за њега био затворен. Сав суд је Бог дао Свом Сину у Другом доласку. За сада пак милост слави победу над судом (Јак. 2,13).

Сада је још увек време милости Божије. Бог је још увек милостив према нама, а ми судимо, ми осуђујемо. Нимало не сумњајући, ми доносимо своје мишљење и суд над ближњима и над далекима, и над малима и над великима. Ми судимо када знамо много; судимо и онда када ништа не знамо; судимо и на основу речи других.

Замислите се драги моји, јер се наш суд, као и суд ђаволски, распростире и на Самог Спаситеља. Човек је згрешио пред Богом и пред људима, ми смо томе сведоци. Ми, међутим, нисмо видели како се он кајао, и нисмо чули како су над главом грешника зазвучале утешне речи јереја: “Влашћу која ми је дата опраштам и разрешавам све грехове твоје, у име Оца и Сина и Светога Духа.” Милост Божија је већ избрисала запис грехова, а ми и даље памтимо и судимо. То, међутим, није више суд над човеком, него суд над Богом, Који се смиловао и опростио.

Ми, дакле, пропадамо због суда, јер тамо где је суд нема љубави. Само је љубав способна да у свако време оправда, и само љубав скрива наготу свога брата.

Ми, међутим, судимо! Овај суд се претвара у нашу осуду и одјекује: Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милост (Јак. 2, 13)! И рај не може да нас прими, јер у нама нема љубави. Где нема љубави нема ни спасења.

Почињући данас подвиг Великог поста, почнимо, пријатељи моји, да решавамо два најважнија задатка: да не судимо и да не саблажњавамо! Да бисмо се утврдили у спасоносном и блаженом неосуђивању, да бисмо поставили темељ за овај подвиг, од првих великопосних дана треба да учимо да видимо, да судимо и осуђујемо једино себе самог – оног јединог човека, којег заиста познајемо дубоко и са свих страна. Ето где ће суд без милости бити на спасење! То је једини суд који ће нас довести до разумевања истине. Он нам дарује да видимо ону провалију на чијој ивици стојимо и коју копамо својим гресима, својим дуговима према Богу и људима, својим осуђивањем других.

Овај наш суд над собом ће из нашег срца отргнути живи спасоносни вапај, који стиже до неба: “Господе! Помилуј ме, Боже, милостив буди мени грешном!” Тиме ће почети чудо нашег спасења. Миром, тишином и љубављу утешиће Господ наше покајничке душе и срца. По речима свима нама драгог старца, преподобног Серафима Саровског, “задобиј смирен дух и хиљаде њих око тебе ће се спасти”, почеће преображај живота око нас.

“Данас је пролеће душама!” Свети Велики пост је пред вратима. Нека њиме никне семе нашег покајања и молитве и нека донесе спасоносни плод васкрсења душа у Богу.

Чедо Божије!

“Нека твој ум пости од од сујетних помисли; нека твоја воља пости од зле жеље; нека очи твоје посте да не виде лоше;
нека посте твоје уши од нечистих песама и клеветничких дошаптавања;
нека твој језик пости од клевете, осуђивања, лажи, ласкања и псовки;
нека твоје руке посте од удараца и отимања туђег добра;
нека твоје ноге посте тиме што неће ићи на зло дело.”

Управо је ово хришћански пост, који од нас очекује Господ.

Ступимо, пријатељи моји, у Велики пост, станимо на поприште његових подвига – покајања, уздржања и смирења – и утврдимо се у њима, како бисмо добивши опроштај дочекали Васкрсење Христово, свету Пасху – рајско блистање на земљи. Амин.

АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН), “ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА”
28. фебруар (13. март) 1994. године