Освануо је спомен дан највећега злочина, што га је сунце видело на земљи. Дан страха и стида за савест људску до краја времена. Обичај је за поклонике, да тога дана прођу ногама и мислима Пут Бога. То је пут којим је Господ под крстом ходио на Голготу. Кренули смо из Гетсиманије па на више. Свратили смо у дом Јоакима и Ане, родитеља Родитељке. Мислили смо на њу, мајку великога бола. Да ли је она била у оној грозној поворци? Није. Видећемо доцније.

Палата Пилатова. Као да газимо по пепелу угашеног вулкана. Но огањ страсти и смрад неправде још се осећа. Ту је Учитељ Правде суђен и осуђен. Ту је Човек Невиности бичеван од безаконика. Није било на Њему ни једног кајиша здраве коже. Јевреји су се били потрудили претходне ноћи, да тога не буде. И римски војници су бичевима само удубљивали исте ране на истом телу. Они који уче римско право и римске законе треба да дођу на ово место, да би се за увек згнушали над том нечовечном трулежи.

Место где је Господ пао под крстом. Како да не падне? Тешко је било носити и ћутање кроз целу ноћ пуну лажних оптужаба, клевета и кривоклетника, а камоли сав смрад пљувачки на лицу и онолико рана колико је Он добрих дела учинио људима. О Господе, кам да смо ми били ту и тада: да прихватимо крст Твој, и Тебе да подигнемо на руке своје и понесемо! Тако смо ми мислили лијући сузе по овом Путу Бола, који би се претворио у Реку Бола, кад би све изливене хришћанске сузе провриле из њега. Благо Симону из Киринеје, кога је блага судба нанела ту тога дана, да узме крст Господњи на себе и олакша муке Ономе Који се мучио за све људе.

Пред кућом свете Веронике. Са прозора своје куће спазила је Вероника ужасни спровод. Унакажено лице Христово, изазвало је сажаљење у њеном девојачком срцу. То није више личило на лице човечје него пре на парче платна упрљаног од смешане крви, пљувачке, зноја и прашине. Сажали се девојка; истрча пред осуђеника и чистом марамом обриса му лице. Ћутљиви мученик не може да јој каже хвала, али јој на други начин награди ту услугу: на оној марами остаде слика лица Христова.

Ево нас сад на месту где се сусрела Богородица са Сином. Тражећи Га тамо амо Она је искрсла из једне споредне улице и наједанпут се нашла лицем у лице са Њим. Једва Га је познала. Зар је она родила То? Ту велику рану у величини човека? Но од те Ране исцели се затровани род човечји. Ништа јој није рекао. Ништа Му није рекла. Али су се душе њихове разумеле и поздравиле. Чедо моје, јецала је душа мајчина, пролеће моје красно, како ишчезе красота твоја!

Најзад, ту смо. Пред крвавом стеном. Пред Голготом. Подне је. Тачно време кад је дигнут на крст. Куцање чекића одјекује у душама нашим. Ту смо стајали до три сата по подне, душе наше у подножју крста Његовог; ах, нека их купа крв Његова! У три сата Он је издахнуо. У том часу природа се узбунила против злочина људског: земља се затресла, стене попуцале, сунце покрило црном марамом лице своје.

Само Васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити.

Владика Николај, Мисионарска писма