„И васцели ваш дух и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа“
(1. Сол. 5, 23)
 
Из Светог Писма знамо да живот душе има три периода:
1) живот душе у телу човека;
2) живот душе изван тела до општег васкрсења;
3) живот душе сједињене с васкрслим телом у вечности.

Одвојивши се од тела у тренутку смрти, душа ступа у нови облик свога постојања. Она има способност да све види (наравно, не физичким очима) већ новим осећањем, као и да види себе саму. Покреће се снагом воље, и прелеће огромна пространства тренутно, јер је природне препреке више не задржавају. Она у загробном свету налази своје место, оно место до којег је духовно дорасла у свом земаљском животу, а где ће боравити до Страшнога суда.

Налазећи се ван тела, душа са увећаном лакоћом продужава да развија у себи оне особине које је стекла на земљи. Праведници се утврђују у добродетељи и преданости светој вољи Божијој, а непокајани грешници у бешчашћу и противљењу вољи Божијој. Добро се расцветава у свој сили у пуноти, у свој слободи коју није имало на земљи, те видљиво испољава раскошно богатство и достојанство свог унутрашњег света. Душа је заувек утврђена у добру и никакво је зло не може поколебати, изменити или повредити њено блаженство. Душа је пуна благодати и просвећеним умом созерцава тајне Божије, створени свет, саму себе и вечни живот.

Прониче у смисао нашега искупљења које је извршено од Сина Божијег, славно и величанствено дело у које анђели желе да завире – а којим је наша људска природа у Лицу Богочовека узвишена на престо Божанства. Смрћу тела не умире сећање, осећање, мисао, воља, него душа која је са собом у вечност понела сва та света чувства, као што је: љубав према Богу, добрим делима, смирење, душевну и телесну чистоту, – наћи ће их у себи као изворе непојамне и узвишене радости, многоструко умножене.

Душе светих који су Богу угодили праведним животом на земљи, не само да живе блаженством светих, него имају смелост да се Богу моле за нас и помажу нам у делу спасења.

Душа после смрти продужава да живи резервом јелеја који је прикупила у време земног живота, и који јој даје могућност да ступи у блиско општење са Богом свим својим силама и склоностима. И што је више јелеја у њеном кандилу, тј. благодати Светога Духа, то је она блаженија и радоснија у општењу с Богом.

Свети Серафим Саровски је говорио да је циљ хришћанског живота – стицање благодати Светога Духа – тј. јелеја који се код мудрих девојака, тј. душа, показао довољним, а код лудих није. То је оно духовно богатство које душа стиче за земног живота, а по разлучењу душе од тела не може га задобити. Код светих душа овај капитал је велики, и даје им већу слободу у молитвама у заузимању за спасење ближњих.
Старац Зосима из Тројице-Сергијеве лавре, говорио је својим духовним чедима: „После смрти ћу бити живљи него сад“. Оптински старац Варсануфије сматра да је молитва после телесне смрти савршенија.

Ко је на земљи био удаљен од Господа, он је удаљен и на Небу.

Последњи период душе јесте живи живот у свом новом преображеном телу, после Страшнога суда. За Христове следбенике ово је период најблискијег односа с Богом на „новој земљи“ под „новим небом“, где душе уместо сунца обасјава сам Господ Бог својом светлошћу.

Време трајања ових периода душе мери се:
1) десетинама година;
2) простире се до општег васкрсења;
3) траје вечно.

Он је награда за врлинско-благодатни живот, или казна за богоборни живот проживљен у непокајаним гресима. Први период је најкраћи, али пресудан, јер свецело утиче на опредељење душе у другом и трећем периоду.

Нажалост, ми немамо јасну свест о важности овог периода, јер само у њему душа има могућност да твори подвиге, да се моли, да пости, да се уздржава, да чини милосрђе, да трпи болести без роптања, да страда са смирењем и надом у Бога.

Ради бољег разумевања, у природи можемо наћи адекватно поређење слике духовног света у физичком: живот лептира започиње у облику непривлачне гусенице која пузи по земљи; временом, гусеница као да умире, и уместо ње имамо беживотну лутку умотану у пелене, или гробић, а то је ларва; и догађа се чудо! Опна пуца и на свет се рађа лептир необичне лепоте, с дивним цветним крилима боје дуге, који слободно лети с цвета на цвет хранећи се поленом.

Слично се догађа с душом човечијом: у почетку, по телесном рођењу, због првородног греха, душа као да пуже по земљи; кад тело умре душа се тајанствено преображава, ако је за живота задобила љубав за Бога и ближње; и на крају, после другог Христовог доласка, сједињена с телом преображеним блистајући свим раскошним красотама стечених врлина, иде у сусрет љубљеном Христу.

Када наступа пунота времена неопходног за излазак душе из тела, јесте тајна, коју нам само делимично открива Свето Писмо. Достигавши одређену меру духовног раста душа више не може да живи земни живот. Што је већа љубав за Бога, то души теже пада одвојеност од Њега, то она све више жели да прекрати земаљске дане. Многи свети људи су желели да што пре умру, и збаце са себе телесне окове, како би се душом што више приближили Богу.

О смрти једног подвижника која се ближњима чинила превременом, један старац је рекао: „Он је достигао такву меру да се више није могао бринути о земаљским стварима, а налазећи се међу људима није се могао избавити од њих, и зато га је Господ узео. “
Телесна смрт не долази пре него што сазри плод, тј. душа хришћанска буде спремна за прелазак у други свет. Смрт долази у најбољем тренутку за пресељење у Царство Небеско. Ако се живот не прекине благовремено, душа би била у опасности да изгуби стечено духовно богатство новим гресима, и зато милостиви Бог пресеца земаљски живот у најпогоднијем времену за његово спасење. И обрнуто: често се време живота продужава ради узрастања у молитви и покајању.

У историји Цркве имамо много примера када је Господ вратио на земљу душе преминулих, које још нису биле спремне за сусрет са њим. Вративши се из загробног света причале су о својим доживљајима, у којима се понављају следеће ситуације:
1) по напуштању тела душа наставља да мисли и осећа исто као и у телу;
2) по смрти тела душа долази у додир са анђелима и демонима;
3) душа доспева на суд за своје поступке;
4) сећање на смрт је сачувано, и по њеном враћању у тело оставља силан и неизбрисив утисак.

Обично се догађа да све доживљено доводи до духовног преображаја, те многе душе настављају да живе богоугодно, примају монашки постриг, или се на други начин осамљују, ради што боље припреме за поновни сусрет с Господом у другом свету.
Земаљски живот губи своју привлачност, и душа непрестано размишља о новој реалности коју је искусила. Неверујући људи долазе до познања Бога, и стичу јаку и непоколебиву веру, јер из личног искуства знају да постоји живот после смрти, анђели и демони и Врховно Божанско Биће (како Га зову нехришћани), тј. Господ Бог, или Христос.

Свима је заједничко искуство доживљаја светлости, благе и меке, светлости Бића из кога исијава љубав, радост, милост, доброта, благост – стање духа које је речима немогуће описати. Одвија се разговор мислима, без речи, а многи свој живот сагледају у трену, као на филмском платну.

Опис посмртних искустава код верујућих и неверујућих људи су слични, и слажу се са описом Светих Отаца и подвижника у вери. Многе душе, по нарочитом Промислу Божијем, имају искуство превремене смрти, или ради исправке свога живота, или за сведочанство другима. Свето Писмо (Прича о богаташу и убогом Лазару) сведочи о судбини праведника и неправедника у загробном свету.
Смрт тела је неопходна и корисна за пали род људски. Она је средство спасења од духовне погибли. Ми под смрћу подразумевамо само смрт тела, које је постало смртно после грехопада првих људи, а у овом животу је главна смрт свагда живе душе. Смрт тела спречава погибао душе која живи грешним животом.

Одвојивши се од тела на кратко време, душа наставља загробни живот у измењеном облику са свим личним особинама дотичног човека. Карактер и личне особине припадају души а не телу. Свака душа има своја суштинска својства која је разликују од других душа, и по којима је и на земљи и на небу препознајемо.

После другог Христовог доласка, и сједињења преображеног тела с душом, после свеопштег васкрсења мртвих, на звук анђелске трубе, све ће се изменити трену, а како? – ми то не знамо, јер је промислом Божијим скривено од нас. После Страшнога Суда над душом и телом наступа коначан и прави период у животу душе – или у вечном блаженству, или у вечним мукама. Бог је у душу положио чежњу за вечним животом, блаженством, срећом, светошћу и савршенством. Вечни живот започиње на земљи, рођењем у телу, а темељ вечности постављен је у пролазности. Благочестива душа је камен који се уграђује у божанствено здање Цркве Христове.

Душа често на земљи заспи сном греховним, а Господ јој се обраћа речима: „Душо, душо, устани што спаваш!“, или: „Устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“ (Еф. 5, 14). Као што је тело за време сна раслабљено, тако и душа заспала сном греховним, постаје раслабљена у вери, нади, љубави… спава, и не види, не чује, не слуша, не осећа, не зна, не може… Душа је подложна утицају духа злобе, и од деловања на њу злих духова штити је духовни разум сједињен с духовном вољом. Као што је Царство Небеско унутра у нама, тако је и царство ђаволско унутра у нама, и делује кроз различите страсти. Зато се молимо Оцу Небеском да дође Царство Његово на земљу као што је и на небу, јер земљом влада царство различитих страсти којим ђаво, као неким својим оруђем, влада у душама људи.

Душа у својој природи нема ништа зло, али ако по лењости и злој вољи да места злом демону да овлада њоме, онда она постаје оруђе зла. Духовно искусни старци саветују нам да не дајемо лакомислено и наивно души својој на вољу, него да је зауздавамо у мислима и осећањима, поготову лошим, на које нас наговара кнез овога света…

Никада души не треба давати слободу, него над њом треба стално бдети, као над несташним дететом, како она не би себе повредила а Господа разгневила. Зло се гнезди човеку дубоко у срцу и многобројни су његови корени, које треба пажљиво и ревносно одсецати.
По речима Преподобног Макарија Великог, душа која је доспела под власт духа злобе, не сједињује се с њим у једно, него му се потчињава творећи његову злу вољу. Дух злобе има своју природу, а душа своју (слично сунчаном а ветровитом дану: сунце има своју природу, а ветар своју; они дејствују истовремено, али не сједињено). Тако и душа у којој се грех наталожио, као речица бистре воде на чијем је дну талог муља; ако се вода заталаса, муљ ће замутити воду, и иако су измешани они нису исте природе.

Тако и душа узмућена од злога духа, ако и почне творити зла и грешна дела, она не постаје једно са њима, већ остаје самостална и одвојена од духа злобе. Зато јој је могуће да се дигне кад падне под утицај зла и да сузним и покајним молитвама измоли опроштај од Бога.
Срце сваког човека осећа наклоност ка гресима које је починио у младости, јер су они оскрнавили душу и тело. Грех је разбојник који убија душу, ако се она не покаје и не врати Богу. Грех је смртоносни отров од кога се разболева и душа и тело. Душа грехом бива паралисана и умртвљена, али, чудотворно васкрсава када се каје.

Света Црква познаје три стања душе, захваљујући којима је човек: врућ, хладан или млак. Врућ и хладан, иако су супротстављени, али су активни у свом домену, док је млак пасиван, неопредељен ни за један од ових полова. Хладна душа, иако је опредељена за зло, способна је да се преобрази у врућу, за шта је млака неспособна. Најупечатљивији еванђелски примери преображења су: Св. Ап. Павла, покајаног разбојника, жене блуднице.

Душа није створена за грех. Грех је стран души и противан њеној природи, а духовна суштина се бори с грехом, јер жели да сачува духовну чистоту и невиност, да не жалости љубљеног Оца Небеског. Наша духовна природа је тако устројена да су јој мисли, осећања, жеље, као и сви покрети духа, тесно испреплетани и повезани међу собом. Грех заразно делује у души на све њене активности. Грешно дело помрачава духовни вид и затвара пут ка добру. Зато морамо непрестано стражити над собом, пазити на себе, бдети неуморно – како би душу сачували од вечне погибли.

Сваки грех оставља траг на души; и задатак сваког човека је да сачува своју душу. Жива душа – жив човек! Душа умрла у греху – мртав човек! Зато без жаљења треба одсецати све што усмрћује нашу душу.

Душа умире кад је напусти Божија благодат. Тада наступа смрт и распадање душе. Помисли злобе, гнева, зависти, лукавства, мржње, свађе, злопамћења, блуда, и остале многобројне грешне помисли, морају уступити место у души супротним помислима: љубави, мудрости, мира, благости, опраштања, разумевања, чистоте, милосрђа, доброте – јер је душа бесцена ризница у којој треба сачувати само оно што је Бога и Анђела и Светих достојно.

Без милости Божије ми не можемо видети огољено унутрашње стање наше душе, јер су дубине нашег бића скривене од нас. Зато свети оци говоре да је већи онај који види своје грехе, него онај који види небо, анђеле и рај.

У великопосним стихирама чућеш следеће речи: „. . Храм наш телесни сав оскрнављен… „, што се односи и на душу и на тело наше који су предназначени да буду храм Божији, а ми смо их гресима оскрнавили, да Господ Бог не може у њему наћи достојног места.

Док живимо имамо могућност да обновимо нашу палу природу, тј. храм душе и тела који се чисте сузама покајања. Сталном бригом о својој бесмртној души можемо обновити свој унутрашњи храм, како би он изнова заблистао и постао светиња достојна Духа Светог. Тада се нећемо бојати телесне смрти, нити разорења трулежне грађевине састављене од пропадљиве плоти, јер смо, помоћу и благодаћу Божијом стекли небеску, духовну, нерукотворену Цркву Бога Живога.Ю

Бесмртној души људској је приправљено од Господа место у Небеској ложници, у коју могу ући само они који су одевени у духовно рухо светлости и све врлине духа, као у свадбене хаљине. Ко није одевен у светле и свечане свадбене хаљине, није достојан свадбе Сина Царевог, и може само издалека гледати, алу у брачну ложницу не може ући.

“ … чертог Твој видим, Спасе мој, украшен, али одежду немам да уђем у њ… “
Амин. Слава Богу.

Архимандрит ЈОВАН Крестјанкин