СПОМЕН СВЕТИХ 26 ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗОГРАФСКИХ, пострадалих од Латина
Када цар Михаил Палеолог склопи с папом злогласну Лионску унију, да би од папе добио помоћ против Бугара и Срба, тада Светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Св. Гору и почини таква варварства, каква Турци не починише никада за 500 година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду, Иверу и по другим манастирима, латини нападоше на Зограф. Блажени игуман Тома објави претходно братији, да ко жели да се спасе од латина нека се склони из манастира, а ко жели мученичку смрт нека остане. И тако оста 26 људи, и то 22 монаха, са игуманом својим, и 4 световњака, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг (кулу) манастирску. Када латини дођоше, поджегоше кулу, те у огњу нађоше мученичку смрт њих 26 Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1283. год. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил, против кога, а у заштиту Православља, беше се дигао српски краљ Милутин.
Зографски јунаци, витези истине,
Православној вери жртву принесоше,
Посрамише горде, безочне латине
У царство се Божје душом уздигоше.
У пламену кула, пламен к небу греди,
У огњу монаси Богу хвалу дижу,
Небо с ангелима у тај призор гледи,
Под кулом крвници као црви гмижу.
Ту игуман Тома, к’о родитељ прави,
Своју браћу храбри и псалме почиње.
Смрти се не боји ко Господа слави,
Погинути не ће ко за Бога гине.
Жртва се принесе, а жртвеник оста,
Одлетеше душе, сагореше тела,
Због те жртве Зограф још славнији поста.
Остаде му слава вечита и цела.
Свети Ђорђе витез витезе негује
И Божија Мајка – небесне грађане –
Витезима правде Црква се радује,
То су њена деца, њене плодне гране.
РАСУЂИВАЊЕ
По Промислу Божјем највише чудеса и небеских јављања бива у време мучења слугу Божјих. У онај дан када су латини пошли на манастир Зограф, неки старац монах имао је послушаније у винограду на пола сата далеко од манастира, и у своје одређено време читао је акатист пред иконом Божје Матере. Но када је он почео произносити реч “ радуйсја!“ на једанпут од иконе дође му глас: „радуј се и ти старче! Бежи одавде што пре, да те не задеси несрећа; или извести братију манастира, да се закључају, јер су богопротивни латини напали на ову Гору, коју ја изабрах, и већ се находе близу“. Устрашени старац падне ничице на земљу, и у страху узвикне: „како ћу ја Тебе, Царице, моју заступницу оставити овде?“ На то опет дође глас: „не брини о мени, но иди журно!“ Старац одмах оде у манастир. Но када стиже пред врата манастира, погледа и виде пред вратима ону исту своју икону Божје Матере. Икона чудесним начином беше стигла у манастир пре њега. Удивљени старац исприча игуману и братији све шта му се јави, и сви чувши то прославише Бога и Матер Божју. – Једном у време празновања 26 мученика у Зографу, 10. октобра 1873. год, беше велико ноћно бденије. Ноћ беше без месечине. У пола ноћи, док монаси појаху, и читаху житије св. Мученика у храму, наједанпут се чу неки шум у храму, а над храмом појави се огњени стуб од земље до неба, тако светао, да се на пољу све видело на далеко као у подне. Та чудесна појава трајала је око четврт сата, и после ишчезла.