Био је четвртак. Дан – тмуран. Земљу је био прекрио снег дебљине четврт аршина, а одозго су и даље ситно сипиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са мном на оном свом пропланку близу келије, према речици Саровки, на стрмени близу речне обале. Мене је био посадио на пањ од дрвета које тек што беше посекао, а сам је присео према мени.

Господ ми је открио“ – рече велики Старац – „да сте ви у своме детињству усрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе распитивали код многих великих духовника не једанпут…“

Овде треба да кажем да је мене, уистину, још од моје дванаесте године живота та мисао упорно копкала и да сам се с тим питањем заиста обраћао многим духовним лицима, али да ме њихови одговори нису задовољили. Старцу је ово било непознато (тј. старац Серафим то ни од кога није могао сазнати, него је Духом Светим прозирао – прим. прев.).

Затим о. Серафим настави: „Но, нико вам није рекао о томе ништа одређено. Говорили су вам: ‘Идите у цркву, молите се Богу, вршите заповести Божије, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота!’ А неки су чак и негодовали на вас што се одајете небогоугодној радозналости, говорећи вам: ‘Не испитуј оно што је више од тебе!’ Али, није требало тако да говоре. Ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сада у чему се уистину састоји тај циљ…

– Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. Зато је Господ Исус Христос и рекао: „Свак ко не сабира са Мном, тај расипа“. Добро дело не може се ни назвати друкчије него – сабирањем, јер макар се оно и не чинило Христа ради, ипак је добро. Свето Писмо говори: „У сваком народу онај ко се Бога боји и чини правду, угодан је Богу“. И, као што видимо из свештене повести, такав човек „који чини правду“, у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: “ Пошљи у Јопу, к Симону кожару, тамо ћеш наћи Петра и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“. И тако, Господ употребљава сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, ово је потребно за почетак поставити овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијега, Који је дошао у свет, да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога Који уводи Царство Божије у срца наша и отвара нам пут за блаженство будућег живота. Но, тиме се и ограничава та богоугодност добрих дела која нису ради Христа учињена: Створитељ наш пружа нам средства за њихово остварење, а од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – ‘видимо’, тако ваш грех остаје“. Ако човек слично Корнилију, ту богоугодност свога дела које није ради Христа учинио, искористи и поверује у Сина Његовог, то ће му се и дело те врсте урачунати као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек нема право да се жали, што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра Христа ради. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога и то – безмерно, како је речено: „Јер, Бог Духа Светога не даје на мјеру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку“.

– Тако је то, ваше богољубље! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док су молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи (врлине) ради Христа – само средства за задобијање Духа Божијега.

– Како то задобијање? – упитах ја баћушку Серафима – ја то некако не схватам.

– Задобијање је исто што и стицање (течење) – одговори ми он и настави – Вама је, на пример, јасно шта значи стицати новце? Исто то значи и – стицати Дух Божији. Та, ви ваше богољубље, схватате шта је течење у световном смислу речи? Циљ је животни обичних људи у свету – стицање или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога и добијање почасти,одличја и других награда за државне заслуге. И течевина Духа Божијега јесте капитал само што је то „капитал“ благодатни и вечни. И он се као и капитал новчани, почасни и пролазни тече на једне те исте начине, који су међусобно врло слични.

Бог Слово, Господ наш, Богочовек, Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. користите време за получење небеских блага помоћу земаљске робе. Земаљска роба то су добродетељи (врлине) Христа ради, које нам „прибављају“ благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и неразумним девојкама, пошто је неразумнима понестало уља, њима је речено: „Идите на тржницу и купите!“ Али, када су оне уље купиле, врата од брачне Одаје већ су била затворена, те нису могле ући унутра. Неки тврде, да недостатак уља код неразумних девојака означава недостатак добрих дела у њиховом животу. Такво схватање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак добрих дела, када се оне – ако и неразумним – ипак девојкама називају? А девственост је заиста највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би сама по себи бити замена за све остале добродетељи. Ја убоги, мислим да је њима управо недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељ, те деве су сматрале, по свом духовном неразуму, да је једино у томе дело хришћанско – само „творити“ добродетељи. Гле, творили смо добродетељи, и тиме као да смо дело Божије извршили!? Мећутим, неразумних се девојака није тицало да ли су притом задобиле и благодат Духа Божијег, да ли су је достигле! Баш за такав начин живота, којим се човек ослања само на творење добродетељи, без брижљивог испитивања да ли њима и колико то благодати Духа Божијега задобија – за такав начин живота и говори се у књигама Отаца: „Постоји и други један пут који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну адовом“. Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве девственице: „Многи монаси и девственице немају никакве представе о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго – сопствена човекова, људска воља, ако не пагубна а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, за душу његову потпуно пагубна“. И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас да све творимо ради насладе наших похота, то јест, као што и ђаво учи – да творимо добро ради добра, без обзира на благодат која се добром стиче. Само прва – воља Божја и свеспасоносна, у томе се једино и састоји да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, коме ништа не недостаје, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Гле, то стицање и течевина Духа Светога управо и јесте оно уље, које је недостајало неразумним девојкама. Због тога су оне и назване лудим, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га може бити, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се према томе да ли на све могуће начине задобијамо Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по неизмењивој речи Божијој: „Уселићу се у њих и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“. Ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло сјајно и стално горети. Девојке с таквим пламсавим светиљкама могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ и ући са Њим у Одају радости. Оне неразумне, пак, видевши да им светиљке гасну, пожуриле су, истина, на тржницу, да купе уља, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш; затворена врата брачне Одаје која су спречила приступ к Женику – смрт је човекова; мудре и неразумне девојке – душе су хришћанске, а уље нису добра дела него – благодат Свесветога Духа Божијег, коју кроз њих задобија природа наша изнутра, благодат која претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших.

О како је велико састрадање Божије са нама у нашој несрећи, због нашег нехаја(ња) за Његово старање за нас, када Сам Бог вели „ево, стојим пред вратима и куцам!“, разумевајући под вратима ток нашег живота, још незатворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше богољубље, да ви у овом животу пребивате свагда у Духу Божјем! „У чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“, каже Господ. О тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и печалима животним, јер ко ће отрпети гњев Његов, и пред лицем гњева Његовог ко ће се одржати! Ето зашто је речено: „Бдите и молите се да не уђете у напаст…“, тј. да се не лишите Духа Божијега, јер бдење и молитва доносе нам благодат Његову. Наравно, свака добродетељ Христа ради даје благодат Духа Светога, но више од свих њу даје молитва, зато што је она такорећи свагда у нашим рукама, као оруђе за задобијање благодати Духа. Хтели бисте, на пример, да одете у цркву, но или цркве нема, или је служба завршена; хтели бисте да уделите просјаку, но или нема просјака, или ви немате шта дати; хтели бисте девичанство сачувати, но немате снаге да то испуните или због свога састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима се не можете супротставити по немоћи људској; захтели бисте и какву било другу добродетељ ради Христа извршити, но такође или немате снаге или је тешко увребати прилику. Али ово се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и неугледном, и силном, и слабом, и здравом, и болесном, и праведном, и грешном. Како је велика моћ молитве чак и грешна човека, када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из Светог Предања.

Једној очајној мајци умре јединац син. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Та несрећница, тронута очајном жалошћу мајке, завапи ка Господу: „Не ради мене, клете грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим, која тврдо верује у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже Господе, васкрсни сина њенога!“ И – Господ га васкрсне! Тако је велика сила молитве, ваше богољубље! Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама, ако нас Господ Бог (у часу смртном) затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима Духа Његовог Светога! Тада се ми можемо веома смело надати да ћемо бити узнесени на облаке, у ваздух, у сретење Господу, Који долази са славом и силом многом, да суди живима и мртвима, и пода свакоме према делима његовим.

Ето, ви, ваше богољубље, волите сматрати за велику срећу то што разговарате са убогим Серафимом, уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да речем о Самом Господу, нигда непресушном Источнику сваке доброте и добра, и небеског и земног?! А, међутим, кроз молитву ми бивамо удостојени да разговарамо са Самим Сведобрим и Животворним Богом и Спасом нашим. Но, и ту, опет, знајте да се треба молити само до онога тренутка док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоизволи да нас посети, тада са молитвом треба престати… Јер, зашто да се Богу молимо и тада – „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“, када је Он већ дошао к нама, који Му се надамо и призивамо Име Његово истински, тј. с намером да Га сусретнемо, Утешитеља, смирено и са љубављу, унутра у одајама душа својих, гладних и жедних Његовог доласка? Рецимо, ви мене позовете к себи у госте, и ја по позиву вашем дођем и хоћу да с вама поразговарам. Међутим, ви и даље наставите да ме позивате: ‘Само изволите, изволите к мени!’ Ја бих по невољи морао рећи: ‘Шта је то с њим? да није с ума сишао? Ја му дошао, а он свеједнако наставља да ме зове!’ Тако је исто и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено: „Испразните се (поништите се) и разумејте да сам Ја Бог! Усправићу се међу народима, усправићу се на земљи“, тј. јављам се и јављаћу се свакоме ко у Мене верује и Мене призива, и разговараћу с њим као што сам некада разговарао са Адамом у Рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, с Мојсејем, Јовом и њима сличнима. Многи тумаче да се то „испражњење“ односи само на светске ствари и послове, тј. да се при молитвеном разговору с Богом треба испразнити од светских ствари и послова. Но, ја ћу вам рећи по Богу да је не само нужно при молитви испразнити се од света него чак и од – молитве, у часу када, по свемоћној сили вере и молитве, Господ Бог Дух Свети саизволи да нас посети и да дође к нама у пуноћи неисказане Своје доброте. Немирна је душа и у немиру се находи док молитву врши, али при наиласку Духа Светога треба да стоји у потпуном тиховању (безмолвију), и слуша јасно и разговетно све речи живота вечнога, које Он тада саизволи да јој објави. Притом треба бивати у потпуном трезвењу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код брда Хорива, када је Израилцима било речено да се, пре јављања Бога на Синају, три дана не дотичу жена, јер је Бог наш “ Огањ који прождире све нечисто“, и у општење (заједницу) неће моћи ући нико ко је телом и духом оскврњен.

Стицање и раздавање благодати

– Ну, а како бива, баћушка, с другим добродетељима Христа ради, у погледу задобијања благодати Духа Светога. Ви мени волите само о молитви да говорите?

– Стичите благодат Духа Светога и свим другим добродетељима (врлинама и добрим делима) Христа ради. Тргујте њима духовно и то тргујте оним добродетељима које вам највећи добитак духовни доносе. Сабирајте „капитал“ благодатног преоизобиља доброте Божије и дајте га у вечну Божију „штедионицу“, у којој се прима невештаствена (нематеријална) камата, и то не четири или шест одсто, но сто одсто на једну „рубљу“ духовну, па чак и неизбројни број пута више од тога. Ако вам, на пример, молитва и бдење доносе више благодати Божије, то бдите и молите се! Ако вам пост доноси много Духа Божијега, онда постите! Ако ли вам више привлачи милостиња, онда милостињу творите. И тако расуђујте о свакој добродетељи, коју творите Христа ради.

Ево, ја ћу вам испричати нешто о себи, убогоме Серафиму. Ја сам родом од курских трговаца. И тако, док још нисам био дошао у манастир, ми смо трговали робом, која нам је више прихода доносила. Тако и ви поступајте баћушка. Као што у трговачком послу није вештина у пуком трговању него у томе да се што више прихода добије, тако и у труду хришћанског живота није вештина у томе да се човек само моли, или да само чини какво било друго добро дело. Јер, иако нам Апостол каже „молите се непрестано“, он, ипак, као што се сећате, додаје. “Више волим пет речи умом својим рећи, него ли хиљаду језиком“. А Господ вели: „Неће свако ко ми говори – Господе, Господе, да се спасе, него онај ко твори вољу Оца Мога“, тј. онај ко врши дело Божје и то са страхопоштовањем, јер – „проклет је сваки ко твори дело Божије с небрижљивошћу“. А дело је Божије ово: „Да верујете у Бога и Онога Кога Он посла – Исуса Христа“. Ако се правилно расуди о заповестима Христовим и апостолским, биће јасно да се наше хришћанско дело састоји не у увећавању збира добрих дела, која служе само као средства за постизање циља нашег хришћанског живота, него у извлачењу из њих што веће користи – тј. у што већем задобијању преизобилних дарова Духа Светога.

И тако, ја бих желео, ваше богољубље, да и ви сами стекнете овај нигда непресушни Источник благодати Божије, и да свакад себе процењујете – да ли се у Духу Божијем налазите или не, па ако сте у Духу Божијем, нека је благословен Бог! Нема се због чега туговати, макар овога часа пошли на Страшни суд Христов! Јер „у чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“. Ако, пак, у Духу Божијем не стојите, треба сазнати зашто и због чега је Господ Бог Дух Свети изволео да нас остави, па Га онда поново искати и молити и не одустајати све док нам се Господ Бог Дух Свети, Пречезнути, не открије и поново не буде с нама Својом благодаћу. А душмане своје – демоне, који нас силом одвраћају од Њега, ваља да нападамо све док им се и сам прах не развеје, као што је рекао пророк Давид: „Вијам душмане своје и стижем их, и не враћам се док их не истријебим. Обарам их и они не могу устати, падају под ноге моје!“

Тако је то, баћушка! Тако, дакле, и изволите трговати духовном добродетељи. Раздајите даље и сами благодатне дарове Духа Светога потребитима, као год што запаљена свећа, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, да би на другим местима и ове светлеле свима. Па, када је тако у погледу земаљскога огња, шта тек да кажемо о благодатном огњу Свесветога Духа Божјега?! Јер, на пример, богатство се земаљско умањује од раздавања, а богатство небесне Божије благодати – што се више раздаје то се више умножава у онога ко га раздаје! Тако је и сам Господ казао Самарјанки: „Свако ко пије од ове воде (са извора), опет ће ожеднети, а ко пије од воде коју ћу му ја дати, биће у њему источник воде која вавек тече у живот вјечни!“

– Баћушка – рекох ја – ето, ви волите непрестано да говорите о задобијању благодати Духа Светога, као о циљу хришћанског живота. Али, како и где ја могу њу да видим? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може да се види? Како ћу, дакле, ја да знам да ли је Он са мном или није.

– У данашње време – одговори Старац због своје безмало свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његова Божанска Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, ми смо дошли дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудновате речи Светога Писма, када Дух Божији говори кроз уста Мојсеја: „И виде Адам Господа где ходи по рају“. Или кад читамо у апостола Павла: „Иђасмо у Ахају и Дух Божији иђаше с нама; окренусмо се у Македонију, а Дух Божији иђаше с нама.“ И на другим местима Светога Писма више пута говори се о јављању Бога људима.

А, ето, неки говоре: „Та места су несхватљива. Зар су збиља људи могли тако очигледно видети Бога?“ Ничега, пак, ту нема несхватљивог. До тога несхватања дошло је стога што смо се ми удаљили од простодушности духовног знања првих хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схватљивим чини оно што су стари у толикој мери јасно разумели, да им појам о јављању Бога људима није изгледао чудноват ни у обичним разговорима. Тако је праведни Јов, када су га пријатељи укоревали због тога што тобоже хули на Бога, овима одговорио: “ Како би могло то да буде када дах Сведржитељев осећам у ноздрвама својим?“ Или, другим речима: „Како бих ја могао хулити на Бога, када Дух Свети са мном пребива? Када бих на Бога хулио, Дух Свети одступио би од мене, а ја, гле, и дах његов осећам у ноздрвама својим“. Управо у томе смислу говори се и за Авраама и Јакова да су видели Господа и беседили са Њим, а Јаков се чак и борио са Богом. Мојсеј је видео Бога, а са њим и сав народ, када се био удостојио да прими од Бога плоче Закона на гори Синају. Стуб од облака и стуб огњени, који нису били ништа друго до видљива благодат Духа Светога, служили су као путовође народу Божијем у пустињи. Нису људи видели Бога и благодат Његовог Духа Светога у сну, нити у маштарији, нити у иступљењу (екстази), нити у уобразиљи растројеног духа, него уистину – на јави.

Ми смо постали већ сасвим непажљиви према делу свега спасења, откуда и долази да ми и многе друге речи Светога Писма не узимамо у ономе смислу, у коме би требало. А све је то отуд, што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо – по гордости ума свога – да се усели у душе наше, па стога ни немамо истинског просветљења од Господа, које се шаље у срца људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божије. Ево, на пример, када се у Библији каже „дуну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског“ – многи тумаче као да то значи да до тога тренутка није било у Адаму душе и духа човечијег, но да је постојало, само тело, створено од праха земнога у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: „Да буде свесавршен ваш дух, душа и тело, за долазак Господа нашега Исуса Христа“.

Сва три ова дела нашега бића, дакле, била су саздана од праха земнога, тако да Адам није створен као мртво но делотворно (дејствујуће) живо биће, слично осталим на земљи живећим и о/душе/вљеним Божијим створењима. Али, ево у чему је суштина човекова: да Господ Бог потом није духнуо у лице његово овај дах живота, тј. благодат Господа Бога Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, превасходећи сва остала Божија створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у нутрини без Духа Светога, Који га узводи до богоподобног достојанства. И био би као и сва остала створења, јер, мада би имао тело, и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је пак Господ Бог духнуо у лице Адаму дах живота, тада је тек, према речима Мојсејевим, „Адам постао душа жива“, тј. савршено подобна Богу, и као и Он, бесмртна у векове векова.

Адам је био створен у толикој мери неподложан утицају иједне Богом створене стихије, да га вода није топила, ни огањ жегао, нити га је земља могла прогутати безданима својим, нити ваздух повредити ма каквим својим дејством. Све је било покорно Адаму као љубимцу Божијем и цару и сопственику Његове творевине. И све је на њега гледало са удивљењем као на свесавршену круну Божијих твари. Од онога даха животнога, удахнутога му у лице из свестварајућих уста Бога Светворца и Сведржитеља, Адам се био толико испунио премудрошћу, да никада од памтивека није било и тешко да ће икада бити на земљи човека премудријег и многозналијег од њега. Кад му је Господ заповедио да нарече име свакој твари, он је свакој твари дао такво назвање, које у потпуности означава све одлике (квалитете) те твари, сву силу и сва својства, која она има по дару који јој је Бог даровао приликом стварања. И, ето, баш помоћу тога дара натприродне Божије благодати, који му је ниспослан дахом животним, Адам је могао да види Господа где хода по рају и да Га позива, могао је да разуме речи Његове и разговоре светих Анђела, као и језик свих твари – и звериња и птица и гмизаваца који живе на земљи и уопште све оно што је сада за нас, пале и грешне, сакривено, а што је за Адама до његовог пада било сасвим разумљиво. Такву исту премудрост, и силу, и свемоћ, и сва остала добра и одлике светости даровао је био Господ Бог и Еви, коју је створио не од праха земнога него од ребра Адамова у Едему сладости, у Рају, који је засадио посред земље. А да би Адам и Ева могли лако и стално да одржавају у себи та бесмртна, богоблагодатна и савршена својства онога животног даха, Бог је посадио посред раја Дрво Живота, у чије је плодове похранио срж и сву пуноћу дарова Свога божанственог даха. Да Адам и Ева нису сагрешили и они сами и све њихово потомство могли су свагда једењем од плодова Дрвета Живота одржавати у себи вечно животворну Силу Божије благодати и бесмртну, вечито младу пуноћу телесних, душевних и духовних својих моћи као и трајну младоликост свога бесконачног, бесмртног и свеблаженог стања, што је све тешко замисливо у садашње време чак и уобразиљи нашој.

Но, пошто су, Адам и Ева, једењем од Дрвета Познања добра и зла – превремено и противно заповести Божијој – упознали разлику између добра и зла и изложили се свим невољама, које су следовале преступљењу заповести Божије, они су се лишили тога бесцендара благодати Духа Божијега, тако да до самога доласка у свет Богочовека Исуса Христа Дух Божији „не беше у свету, јер Исус још не беше прослављен.“

Ипак, то не значи да у свету уопште није било Духа Божијега, него да Његово присуство није било тако пуномерно као у Адаму, или у нама православним хришћанима. То присуство, пак, пројављивало се само споља, а знаци пребивања Духа Божијега у свету били су познати роду човечјем. Тако, на пример, Адаму после пада, а исто тако и Еви, биле су откривене многе тајне, које су се односиле на будуће спасење рода људског. Чак и Каину, без обзира на његову безбожност и његов преступ, био је лако разумљив благодатни глас Божји, чак и карајући, када је Бог са њиме разговарао. Ноје је беседио с Богом. Авраам виде Бога, и дан Његов, и зарадова се. Благодат Светога Духа, дејствујући споља, деловала је и на све старозаветне пророке и светитеље Израилове. Код Јевреја су доцније биле заведене нарочите пророчке школе, где су се полазници учили да распознају знаке Божијих или анђелских јављања, и разликују дејства Духа Светога од обичних јављања, која се дешавају у природи безблагодатног земаљског живота. Симеон Богопримац, родитељи Богородичини Јоаким и Ана и друге безбројне слуге Божије стално су били удостојавани разноврсних божанских виђења, гласова и откривења, који су се потврћивали очевидним чудесним догаћајима.

Иако не с таквом силом као у народу изабраном, до пројављивања Духа Божијега долазило је и међу незнабошцима, који нису познавали Бога Истинитога, зато што је Бог и мећу њима налазио Своје изабранике. Такве су, на пример, биле девственице пророчице Сибиле, које су, истина, своју девственост посвећивале Богу Незнаноме, но ипак Богу, Творцу васељене, Сведржитељу и Промислитељу, за каквога су Га и незнабошци сматрали. Такође и философи незнабожачки, који су, истина, блудели по тами непознавања Бога, али су тражили Богу омиљену истину, могли су само због тога богоугодног тражења истине постати судеоници Духа Божијег, јер је речено: „Народи који не знају Бога по природи творе што је по Закону и угодно Богу“. А истину Господ тако милује да сам о њој Духом Светим објављује: „Истина са земље засија и правда се проли са небеса“.

Тако се, дакле, ваше богољубље, и у јеврејском народу, свештеном и Богу миломе, и међу незнабошцима који Бога не знађаху, ипак сачувало знање о Њему, баћушка. Сачувало се јасно и разумно поимање како Господ Бог Дух Свети дејствује на човека и како је то, по каквим спољашњим осећајима и унутарњим осећањима могуће уверити се да је у питању дејство Господа Бога Духа Светог а не вражија прелест (обмана). И тако је то било све од пада Адамова до доласка у свет Господа нашег Исуса Христа у телу (плоти).

Без овога поимања дејстава Духа Светога које се, ваше богољубље, сачувало у чувству рода људскога, људи не би никако имали могућности да тачно познаду да им је заиста дошао у свет Онај Који је обећан Адаму и Еви – Пород Женин, који је имао сатрти главу змије.

А ето, свети Симеон Богопримац, који је био чуван Духом Светим, пошто му је била унапред јављена, у шездесет и петој години живота, тајна свагдадевственог зачећа и Рођења Спаситељевог од Пречисте свагдаДјеве Марије, проживео је по благодати Свесветога Духа Божијег потом још три стотине година, а онда је у тристашездесет и петој години јасно објавио у храму Господњем да је по дару Духа Светога опипљиво препознао да је то баш Он Сам, Христос, Спаситељ света, о чијем му је натприродном зачећу и рођењу Дух Свети унапред јавио пре три стотине година преко Анђела!

Па и света пророчица Ана, кћер Фануилова, која је служила осамдесет година од обудовљења свога Господу богу у храму Божијем и била позната по нарочитим даровима благодати Божије, као удовица праведна и чиста слушкиња Господња, огласила је да је то управо Он, свету обећани Месија, истинити Христос, Бог и човек, Цар Израилов, који је дошао да спасе Адама и сав род људски.

А када је Господ наш, Исус Христос, изволео да изврши свеколико дело спасења, Он је по Своме Васкрсењу, духнуо на апостоле, обновивши у човеку дах живота који је Адам изгубио, и даровао им исту ону адамовску благодат Свесветога Духа Божијега. Али, то није све. Господ Христос је говорио Апостолима да је за њих боље да Он оде к Оцу, јер ако не оде, Дух Божији неће доћи у свет. Ако пак Он, Христос, оде Оцу, послаће им Га у свет и Дух Утешитељ научиће и њих и све следбенике њихове свакој истини и напоменуће им све што им је Он рекао, док је још био у свету. Овим је већ била Христом обећана благодат на благодат. И, заиста, у дан Педесетнице Он им је победоносно ниспослао Духа Светога у даху бурном ветра, у виду огњених језика, који су сишли на сваког од њих и у њих ушли, и испунили их силом огњелике божанствене Благодати, која росоносно дише и радостотворно делује у душама оних који су судеоници Њене силе и дејстава. И, ето, сама та огњем дишућа благодат Духа Светога даје се свима нама, Христовим вернима, у Тајни светога Крштења и свештено запечаћује миропомазањем по најглавнијим местима нашега тела, како је то указано светом Црквом као вековечном чуварком те благодати. Каже се: „Печат дара Духа Светога“. А на шта, баћушка, ваше богољубље, ми убоги стављамо своје печате, ако не на сасуде, у којима се чува нека наша велика драгоценост? А шта на свету може бити веће и шта драгоценије од дарова Духа Светога, ниспосланих нам одозго у Тајни Крштења? Јер, та благодат, која се човеку дарује на Крштењу, тако је велика, тако неопходна, за њега тако живоносна, да се не одузима чак ни од јеретика до саме смрти његове, тј. до рока, одређеног свише по Промислу Божијем за доживотну пробу човека на земљи – за шта је способан, и шта је у стању да учини у томе Богом дарованом року уз помоћ силе благодати дароване му с неба. И да ми после крштења грех не чинимо, занавек бисмо остали свети и непорочни угодници Божији, сачувани од сваке скврни тела и духа. Но, баш у томе и јесте несрећа што ми, напредујући у годинама живота, не напредујемо у благодати и разуму Божијем, као што је у њему напредовао Господ наш Христос Исус, него напротив – развраћајући се малопомало, лишавамо се благодати Свесветога Духа Божјега и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи. Но, када се неко, будући побуђен на то Премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши да ради ње (ове Божје премудрости) јутрењује Богу и бдије ради достизања вечнога свога спасења, онда такав, послушан њеном гласу, мора прибећи истинитом покајању за све грехе своје, покајању и творењу добродетељи супротних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и – задобијању Духа Светога, Који дејствује унутра у нама, и унутра у нама ствара Царство Божије.

Не говори забадава Реч Божија: „Царство је Божије унутра у вама и с напором се узима и само подвижници га задобијају“. То јест: они људи који, не обазирући се на узе греховне, које су их сапеле и својом принудом и навођењем на нове грехе не допуштају им да приђу к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем, да би са Њим пострадали, презиру јачину тих греховних уза, и силе се да их раскину – такви људи јављају се потом пред лицем Божјим бељи од снега, убељени благодаћу Његовом. „Дођите“ – каже Господ – „Ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег“.

Тако је негда и свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у хаљинама белим, тј. у хаљинама оправдања, „са палмовим гранчицама у рукама“, као знамењем победе, како певају Богу дивну песму „Алилуја“ и красоту песмопоја њихових нико на свету не могаше подражавати. За њих је Анђео Божији рекао: „Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише их у Крви Јагњетовој“, тј. опраше их страдањима и убелише кроз причешће Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Агнеца, Непорочног и Пречистог Христа, закланог по Његовој сопственој вољи за спасење света пре свију векова, Који свагда и до данас трпи заклање и раздељује се (вернима), а остаје нимало нетрошив, дајући нам попутнину живота вечног за вечно и бескрајно спасење, ради благопријатног одговора на страшном судилишту Његовом. Своју Пречисту Крв и Тело, Христос нам даје и као најскупоценију и сваки ум превасходећу замену за плод са Дрвета Живота, којега је наш људски род хтео да лиши непријатељ човеков (Луцифер) ниспавши с небеса. Премда је наш непријатељ ђаво најпре преластио Еву, па је са овом пао и Адам, Господ, ипак, не само да им је даровао Искупитеља у Породу Женином, него је и свима нама у Жени и свагдаДјеви, Богородици Марији, дао заступницу пред Сином Њеним и Богом нашим. Она је сатрла у самој себи и сатире (и сада) главу змијињу у своме роду људском. Она је непостидна и непобедна Заступница чак и најочајнијих грешника. Баш због тога се Божија Мајка и назива „Бич за демоне“, пошто демон нема моћи да погуби човека, само ако овај не одступи од прибегавања к Мајци Божијој за помоћ.

Дејства Духа Светога и дејства таме греховне

– Још морам ја, убоги Серафим, да Вам објасним, ваше богољубље, у чему је разлика измећу дејстава Духа Светога, Који се свештенотајно усељава у срца верујућих у Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, и дејстава таме греховне која на нас делује лупешки, на помамни подстрек демона. Дух Божији опомиње нас на речи Господа нашег Исуса Христа, и дејствује заједно с Њиме, увек победоносно, радостећи срца наша и управљајући стопе наше на путу мира, док бесовски (демонски) преварни дух мудрује супротно Христу, и дејства су његова у нама метежна, бунтовничка и пуна „похоте телесне, похота очију и надмености живљења“. „Заиста, заиста вам кажем, да нико ко живи и верује у Мене, неће умрети вавек“, вели Господ. То значи – онај ко има благодат Светога Духа као праву веру у Христа, ако по слабости људској и умре душевно од ма каквога греха, неће умрети занавек, но ће бити васкрснут благодаћу Господа нашег Исуса Христа, Који узима грехе света и бесплатно дарује благодат на благодат (преобилну). Баш за ову благодат, јављену свему свету и роду нашем човечјем кроз Богочовека, и речено је у Јеванћељу: „У Њему беше Живот и Живот беше Светлост људима!“

И још додато: „И Светлост светли у тами и тама је не обузе „. Ово значи да благодат Духа Светога, дарована нам на Крштењу у име Оца и Сина и Светога Духа, без обзира на грехопадове људске, без обзира на таму око душе наше, светли, ипак, у срцу нашем божанственом Светлошћу бесцених заслуга Христових, Која је вечно јестајућа. Ова Светлост Христова, док грешник остаје у непокајању, говори Оцу: “ Авва, Оче!“ и нигда се не прогневљује на непокајање његово! А доцније, када се грешник обрати на пут покајања, савршено изглађује трагове учињених преступљења, и поново одева бившег преступника у одећу нетрулежну, изаткану од благодати Духа Светога, о задобијању које као о циљу хришћанског живота ја и говорим оволико дуго вашем богољубљу!

Још ћу да вам кажем, да бисте још јасније схватили шта треба разумети под благодаћу Божјом, како исту распознати, и у чему се нарочито пројављује њено дејство у људима, њоме просветљенима. Благодат Духа Светога је Светлост што просветљује човека. О томе говори цело Свето Писмо. Тако је, богоотац Давид рекао: „Жижак ногама мојим и свјетлост стазама мојим Твој је Закон и да Закон Твој за наук немам, погинуо бих у клонућу своме!“ То значи да је благодат Духа Светога, Која се изражава у Закону речима заповести Господњих, светиљка моја и светлост моја! И када та благодат Духа Светога, Коју тако брижљиво и усрдно течем и седам пута на дан задобијам, учећи се судовима Правде Твоје – када та благодат не би просветљивала мене у тами брига, скопчаних са високим звањем мога царског чина, откуда бих могао да узмем ма и једну искру Светлости, да осветлим ход свој по стази животној, помраченој злобом непријатеља мојих? И у самој ствари Господ је неретко пројављивао пред многим сведоцима дејство благодати Духа Светога на људима, које је освећивао и просветљивао величанственим силасцима Својим. Сетите се Мојсеја после беседе његове с Богом на гори Синајској. Људи нису могли гледати у њега, – толико је сијао необичном светлошћу, којом се обливало лице његово! Мојсеј је, чак, потом био принуђен да се јавља пред народом не другачије него под покривалом (на лицу). Сетите се Преображења Господњег на гори Тавору. Велика светлост била је преплавила Њега, и „хаљине Његове посташе блештаве као снег“, а ученици Његови од страха падоше ничице. А кад су се Мојсеј и Илија јавили уза Њ у истој тој светлости, да би се скрило сијање светлости божанствене благодати, која је ученицима заслепљивала очи, „појави се облак и заклони их“, вели се. Ето на који се начин јавља благодат Свесветога Духа у неисказаној светлости пред свима оним, којима Бог јавља њено дејство.

У благодати Духа Светога

– Али на који начин – упитах ја баћушку о. Серафима, могу ја сазнати да се находим у благодати Духа Светога?

– То је, ваше богољубље, врло просто! одговори он мени – Због тога и говори Господ да је „све просто за оне који прибављају разум“. А сва наша несрећа је у томе што сами ми не иштемо тај божанствени разум, који се не кочопери и не боде очи, јер није од овога света. Тај разум, испуњен љубављу према Богу и ближњем, изграђује свакога човека на његово спасење. За разум је Господ рекао: „Бог хоће да се сви спасу и да дођу до разума истине“. А поводом недостатка тога разума Он је рекао Својим Апостолима: „Зар сте безразумни и зар нисте читали Писмо, и причу ову зар не разумете?… “ И још се у Јеванђељу о томе разуму каже за Апостоле да им Господ „отвори ум да разумеју Писма“. Находећи се у томе (раз)уму и Апостоли су свагда видели да ли Дух Божији пребива на њима или не, па видећи сапребивање Духа Божијег на себи, и бивајући прожети Њиме, уверено су говорили да је дело њихово свето и потпуно угодно Господу Богу. Тиме се и објашњава зашто су они у својим посланицама писали „Угодно би Светоме Духу и нама…“ .

Апостоли само на томе основу и нуде своје посланице (као истину непролазну, на корист свима вернима), јер су као Свети опипљиво осећали присуство Духа Божијега у себи… Ето, дакле, ваше богољубље, видите ли како је то једноставно?

Ја одговорих:

– Ипак, ја не схватам како могу да се поуздано уверим да сам у Духу Божијем? Како да у самоме себи препознам Његово истинско пројављење (појаву)?

На то баћушка о. Серафим одговори:

– Ја сам већ рекао, ваше богољубље, како је то врло просто, и подробно сам вам испричао како људи бивају у Духу Божијем и како треба поимати Његово пројављење у нама… Шта вам је баћушка, још потребно?

– Потребно ми је – рекох ја – да то добро схватим!…

Тада ме о. Серафим веома снажно ухвати за рамена и рече ми:

– Ми смо обојица сада, баћушка, у Духу Божјем, и ја и ти… Зашто не гледаш у мене?

На то ја одговорих:

– Не могу, баћушка, да вас гледам, јер се из ваших очију муње лију. Ваше лице постало је светлије од сунца, а моје очи копне од бола.

О. Серафим рече:

– Немојте се плашити, ваше богољубље, и ви сте сами сада постали светли, као и ја. И ви сте сада у пуноћи Духа Божијега, иначе вам не би било могуће ни да мене видите таквим.

– И приклони к мени своју главу, па ми тихо на ухо каза:

– Благодарите Господу Богу за неизречену милост Његову према вама. Ви сте видели да се ја још нисам био ни прекрстио, него сам се само мислено у срцу своме помолио Господу Богу и унутра у себи изрекао: Господе, удостој га да јасно и телесним очима види силазак Духа Твојега, којега удостојаваш слуге Своје онда када благоволиш да се јавиш у светлости величанствене славе Своје! И, ето, баћушка, Господ је магновено испунио смирену молбу убогог Серафима!… Како, дакле, да Му обојица не благодаримо на овоме Његовом неизрецивом дару? Ни великим пустињацима, баћушка, Господ Бог не јавља тако милост Своју увек. Ова благодат Божија благоизволела је утешити скрушено срце ваше као чедољубива мајка, и то на заузимање саме Мајке Божије… Зашто ме, баћушка, не погледате у очи? Просто погледајте, не бојте се – Господ је с нама!

– После ових речи ја погледах у његово лице, и тада ме спопаде још већи страх и трепет дивотни! Замислите – у срцу сунца, у најсјактавијем блиставилу његових подневних луча лице човека, који са вама разговара! Ви видите покрете његових усана, израз његових очију који се мења, чујете његов глас, осећате да вас неко рукама држи за рамена, али не само да не видите те руке, него не видите ни сами себе, нити прилику саговорника свога – ништа осим заслепљујуће светлости, која се разлива на даљину од неколико хвати свуда око нас, и обасјава јарким блеском својим и снежну пољану, и снежне пахуљице, што су одозго засипале и мене и великога Старца. Може ли се уопште и замислити стање у коме сам се ја тада налазио?!…

– Шта, дакле, осећате сада? – упита ме о. Серафим.

– Нешто изванредно лепо – рекох ја.

– Но, како то лепо? Шта заправо осећате?

– Осећам такву тишину и мир у души својој да то никаквим речима не могу да изразим!

На то ће баћушка о. Серафим:

– То је, ваше богољубље, онај мир, за који је Господ рекао ученицима Својим: „Мир вам остављам, мир Свој дајем вам. Не дајем вам га као што свет даје… Кад бисте били од света,свет би своје љубио, а како нисте од света него вас Ја изабрах од света, зато вас свет мрзи…Али, не бојте се, јер Ја победих свет!…“ Ето таквим људима, омрзнутим од овога света а изабраним од Господа, Господ и даје тај мир који ви у себи осећате – „мир који сваки ум превазилази“, по речи Апостоловој. Таквим га, пак, Апостол назива зато што је немогуће икаквом речју изразити оно душевно благостање, које он производи у људима, у чија га срца Господ Бог укорењује. Христос Спаситељ назива га миром Свога сопственог милосрђа, а не миром овога света, јер никаква пролазна земаљска срећа (овога света) не може га пружити срцу људскоме. Тај мир се дарује одозго од Самога Господа Бога, због чега се и назива миром Божијим…

– Шта још осећате? – упита ме онда о.Серафим.

– Неку изванредну сладост! – одговорих ја.А он продужи:

– То је она сладост за коју се говори у Светом Писму: „Од изобиља Дома Твога хране се и потоцима сладости Своје појиш их!“ Та иста сладост преиспуњава сада срца наша и разлива се свим жилама нашим као наслећење неизрециво! Гле, од ове сладости наша срца као да се растапају, и ми смо обојица испуњени блаженством, које не може да се изразиникаквим језиком… И шта још осећате?

– Изванредну радост! – одговорих. И баћушка о. Серафим продужи:

Када Дух Божији низлази к човеку и осењује га пуноћом Свога надахнућа, тада се душа човекова преиспуњава неизрецивом радошћу, јер Дух Божији орадошћује све чега год да се дотакне… То је она иста радост, за коју Господ вели у Јеванђељу Своме: „Жена када рађа трпи муку, јер дође час њезин. А када роди дете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човек на свету. И ви, дакле, имате сада у свету жалост, али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше и радост вашу нико неће узети од вас!“ Али, ма колико да је утешна радост коју ви сада осећате у срцу своме, она је ипак ништавна у поређењу са оном за коју је Господ рекао устима Свога апостола да радост ту „ни око не виде ни ухо не чу“ и да „у срце човеку не дође то што Бог припреми онима који га љубе“. Сасвим далеки наговештаји те радости дају нам се сада, па кад је од њих тако слатко, добро и весело у душама нашим, шта да се каже о оној радости, која је тамо на небесима приготовљена онима који плачу овде на земљи? Ето, и ви сте се, баћушка, довољно исплакали у своме животу на земљи и гледајте каквом вас радошћу утешава Господ још у овдашњем жићу! Сада је на нама, баћушка, да, додајући напоре напорима – узрастамо из силе у силу и достигнемо „меру раста пуноте Христове“, да би се на нама испуниле речи Господње: „Они који чекају Господа добиће нову снагу, окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати, ходиће, и неће огладнети, ходиће из силе у силу, и јавиће им се Бог над боговима на Сиону разума и небеских виђења…“ Ето, тада ће се наша садашња радост, која нам се јавља помало и закратко, јавити у свој пуноћи својој, и њу нико неће узети од нас који ћемо бити преиспуњавани непојамним небеским наслађењима… Шта још осећате, ваше богољубље?

Ја одговорих:

– Неку нарочиту топлоту.

– Како то, баћушка, топлоту? Та, ми у шуми седимо? Сада је напољу зима, под ногама нам снег, на нама неколико сантиметара снега, а одозго густо сипе пахуљице… Каква ту може бити топлота?!

Ја одговорих:

– Онаква управо каква би настајала у(старом руском) купатилу, када јаче подложе пећ и када из ње почне да стубом куља пара…

Он упита:

– Зар и онакав мирис какав је у купатилу? Не – одговорих ја – ништа на земљи није слично овоме благоухању (миомиру). Док сам за живота моје мајчице волео да играм и одлазим на балове, мајка би ме обично намирисала мирисима које је куповала у најотменијим трговинама Казана, али ни ти мириси не одају такав миомир.

Баћушка о. Серафим пријатно се осмеху и рече:

– И сам ја, баћушка, осећам исто што и ви, али вас намерно питам – да видим да ли то осећате и ви? Рекли сте сушту истину, ваше богољубље. Никаква пријатност земаљског мириса не може бити сравњена с благоухањем, које ми сада осећамо, а то је зато што нас сада облива благоухање Светога Духа Божијега. Шта земаљско може бити слично Њему?… Али, уочите нешто, ваше богољубље! Та, ви ми рекосте да је око нас топло као у купатилу, док међутим, погледајте – снег се не топи ни на вама ни на мени, нити пак под нама. Мора, дакле, да та топлота није у ваздуху него у нама самима! То је заправо она иста топлина, за коју нас Дух Свети нагони да вапијемо ка Господу молитвом: „Топлином Духа Светога згреј ме!“ Згревани њоме, пустињаци и пустинице нису се бојали зимскога мраза, будући покривени благодатном хаљином, изатканом од Духа Светога, као топлом бундом! А тако уствари и мора да буде стога што благодат Божија треба да обитава унутра у нама, у срцу нашем, јер је Господ рекао: „Царство је Божије унутра у вама“. Под Царством Божијим, Господ је разумевао благодат Духа Светога. Ово царство Божије, дакле, сада се и налази унутра у нама, а благодат Духа Светога обасјава нас и греје и споља и, преиспуњавајући многоразличним благоухањем и ваздух који нас окружује, наслађује наша чувства наднебесним наслађењем и напаја срца наша радошћу неисказаном. Наше садашње стање јесте баш оно исто, о коме Апостол говори: „Јер, Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светом“. Наша вера састоји се „не у убедљивим речима људске мудрости него у показивању духа и силе“. Ето, у таквом се стању ви и ја сада находимо. О овоме стању Господ је наш и рекао: „Има неких међу овима што стоје овде који неће окусити смрт док не виде Сина Човечијега где долази у Царству Своме!“

Ето, баћушка, ваше богољубље, какве нас неизрециве радости удостоји Господ Бог данас!… Ето, шта значи бити у пуноћи Духа Светога, о којој свети Макарије Египатски пише: „Ја сам био у пуноћи Духа Светога“… Том пунотом Духа Светога преиспунио је сада Господ и нас, убоге… Ну, сад изгледа ваше богољубље, да се нема шта више питати за начин на који људи бивају у благодати Духа Светога. Да ли ћете упамтити садашње јављење неисказане милости Божије која нас је посетила?

– Не знам баћушка – рекох ја – да ли ће ме Господ удостојити да занавек упамтим тако живо и јасно ову милост Божију, како је сада осећам.

– А ја мислим – одговори ми о. Серафим – да ће вам Господ помоћи да је вавек задржите у својој памети, јер иначе се Његова доброта не би магновено приклонила к смиреној молитви мојој, и не би пожурила тако брзо да послуша убогог Серафима, тим пре што ово није дано само ради вас – да само ви то схватите, него је преко вас дано читавоме свету, да и ви сами, утврдивши се у делу Божијем, узмогнете да другима будете од користи. Што се пак тиче тога, баћушка, што сам ја монах а ви човек који живи у свету, ништа не мари: Бог тражи праву веру у Њега и Сина Његовог Јединородног. За њу Он и даје изобилно одозго благодат Духа Светога. Господ иште срце, преиспуњено љубављу према Богу и ближњем, управо престо, на коме воли да седи, и на коме се јавља у пуноћи Своје наднебесне славе. „Сине, дај ми срце своје“, вели Он, „а све остало Сам ћу ти дати“, јер у срцу човековом може се сместити Царство Божије. Господ заповеда Својим ученицима: „Иштите пре свега Царство Божије, и правду његову, а све остало додаће вам се. Јер, зна ваш Отац небесни да вам је све то потребно“. Не прекорава нас Господ Бог за то што се користимо земаљским добрима, јер и Сам говори, да сходно својој смештености у земаљски живот, ми све то потребујемо, тј. потребујемо све оно што успокојава наш људски живот и што чини лакшим и удобнијим пут наш ка небесној отаџбини. Ослањајући се на ове речи, свети апостол Петар је рекао да, по његовом мишљењу, нема ничега бољег у свету од благочашћа (побожности) сједињеног са благостањем. И света Црква моли се за то, да нам буде даровано од Господа Бога. И, мада су болови, несреће и разнолике невоље нераздвојно скопчани са нашим животом на земљи, Господ Бог ипак није хтео, и не жели да будемо стално и само у жалостима и напастима, због чега нам преко Апостола заповеда да „носимо бремена један другога и тако испунимо закон Христов“. Господ Исус лично даје нам заповест да љубимо један другог да бисмо, тешећи се узајамном љубављу, олакшали себи жалосни и тесни пут нашега хода ка небесној отаџбини. Ради чега је Господ и сишао к нама с небеса, ако не ради тога да би, примивши на себе наше убожјаштво, нас обогатио богатством Своје доброте и Својег неисказаног милосрђа? Он је дошао не зато да би Њему други служили но да Сам другима послужи, и да да душу Своју за избављење многих. Чините тако и ви, ваше богољубље, и, видевши јасно вам указану милост Божију, причајте о свему томе свакоме ко је жељан спасења. „Јер жетве је много, говори Господ, а посленика је мало!“ Ево, и нас је Господ Бог извео на дело и дао нам дарове Своје благодати, да бисмо, жањући класове спасења својих ближњих, кроз све већи број оних које смо упутили к Царству Божијем, Њему принели плодове, „овај тридесет, овај шездесет а овај сто“. Чуваћемо се, баћушка, да не будемо осуђени с оним злим и ленивим слугом, који је закопао свој таланат у земљу, и настојаћемо да подражавамо оне добре и верне слуге Господње, које су принеле своме господару – један, уместо два – четири, други уместо пет – десет талената. Не треба ни најмање сумњати у милосрђе Господа Бога. Сами видите, ваше богољубље, како се испунише на нама речи Господње, речене кроз Пророка: „Ја нисам Бог издалека но Бог Који је близу, и код уста твојих је спасење твоје“. Ја, убоги, нисам још био успео ни да се прекрстим, само сам у срцу своме пожелео да вас Господ удостоји да видите Његову милост у свој пуноћи њеној, а оно, гле, Он је без одлагања изволео пожурити да на делу испуни моју жељу. Ово не говорим, хвалећи се на сав глас, и не с намером да придам себи неки значај пред вама, и наведем вас на завист, нити пак ради тога да бисте ви помишљали како сам ја монах а ви мирјанин. Не, ваше богољубље, не! „Господ је близу свих оних који Га призивају у истини, и не гледа на лица, јер Отац љуби Сина и све даје у Руке Његове!“ само да бисмо ми љубили Њега, Оца нашег небеског, уистину синовски. Господ слуша подједнако и монаха и мирјанина, простога хришћанина, само нека су и један и други православни, и нека и један и други љубе Бога из дубине душе своје и још нека имају веру у Њега макар колико зрно горушичино – па ће горе покренути! „Један покреће хиљаду, а двојица безброј њих.“ Сам је Господ рекао: “Све је могуће оном ко верује“, а баћушка свети апостол Павле громогласно кличе: “Све могу у Христу Који ми моћ даје“. Још дивније говори Господ наш Исус Христос о верујућима у Њега: “Ко верује у Мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити, јер ја идем Оцу Своме… И Ја ћу умолити Њега за вас, да радост ваша буде испуњена… До сад не просисте ништа у име моје, сада пак просите и примићете“.

И тако, ваше богољубље, све што просите у Господа Бога – све ћете примити, само нека то буде на славу Божију или на корист ближњег, јер и корист нашег ближњег Бог рачуна у Своју славу, због чега и говори: “ Све што учинисте једноме од ових малих, Мени учинисте“. Зато немојте имати никакву сумњу да Господ Бог, можда, неће испунити ваша мољења – само нека су она усмерена или на славу Божију или на корист и назидање ближњих. Па чак ако би нешто било неопходно и за неку вашу личну потребу или корист или успех, чак и то ће Господ Бог изволети да вам пошаље исто тако брзо и добропослушно, само ако је то за вас крајња нужда и неопходност. Јер, Господ љуби оне који Њега љубе, добар је Господ према свима, милује Он и дарива и оне који не призивају име Његово, милост се Његова огледа у свима делима Његовим, вољу оних који Га се боје извршава и молитву њихову услишава и сваки савет њихов испуњава – испуниће Господ сва мољења твоја! Бојте се само једнога, ваше богољубље – да не просите од Господа оно за чим немате крајњу нужду. Неће вам Господ ни то одрећи, због ваше православне вере у Христа Спаситеља, јер Он „неће предати жезла праведника на коцку грешницима и вољу слуге Свога Давида неизоставно ће извршити, али ће, ипак, тражити од њега одговор зашто Га је узнемиравао без особите нужде и просио од Њега оно без чега је могао.

Ето тако, ваше богољубље, све сам вам сада казао и на делу показао, све што су Господ и Божија Матер кроз мене, убогога Серафима, благоизволели да вам кажу и покажу. Идите, дакле, с миром! Господ и Мајка Божија, нека буду са вама свагда сада и увек и у векове векова. Амин. Идите с миром!

* * *

За све време овога разговора од самога почетка, откако је лице о. Серафима просијало, то виђење није престајало. И све, од почетка свога казивања до краја, он ми је говорио налазећи се у неизмењеном стању… Неисказано блистање светлости, које је зрачило из њега, видео сам лично, својим сопственим очима, што сам готов и заклетвом потврдити.

Разговор Преподобног Серафима Саровског са Николајем Мотовиловим