13. фебруара, у 104.години живота уснуо је у Господу подвижник благочешћа Добре Добрев, који је скупљао милостињу на улицама бугарске престонице и који је постао највећи добротвор катедралног храма светог Александра Невског за целу његову историју. Данас, дан уочи старчеве сахране, молимо читаоце да се помоле за упокојење душе деде Добрија и предлажемо чланак, написан мало пре његовог стогодишњег јубилеја.
Бугарски старац Добре Добрев је 14. јула 2014. године напунио 100 година. Он је познат у целој Бугарској. Аскета, одшелник, бесребреник, а у исто време ктитор многих бугарских храмова и манастира. Прикупљање прилога за обнављање Божјих храмова, било је његово главно занимање последњих неколико деценија. Даривао је храмовима огромне суме, а себи није остављао ни гроша.
Добрија се могао угледати на улицама бугарске престонице у свако време. Нису му били страшни ни мраз, ни несрећа, није се бојао да остане гладан, нити се срдио када би сретао људе безосећајне према његовом богоугодном делу. Лице његово је увек сијало благошћу и кротошћу. Био је спреман да пољуби дечију руку, која би спуштала монету у његову чинију; био је спреман да говори о Богу са сваким пролазником; да благодари за прилог.
Ипак, старац Добри није био просјак. Није желео да га непознати људи спашавају од овоземаљских потреба, желео је да сам спаси своју душу. Може ли се назвати просјаком човек који не брине за своје потребе и који сакупља новац за високе мисије, далеке од материјалних добара?
Даривати храму значи даривати долазећим покољењима, улагати у светлу, благочестиву будућност, у умножавање човекољубља. Тако је сматрао старац Добри и није тражио никакве захвалнице и признања.
Поштовао је људе и није чувао у души никакво зло. Видео је да је свет око њега егоистичан, и није очајавао, већ је давао пример својим прилозима. Зато му се многи клањају.
Судбина бесребреника
Много шта из живота старца Доброг је остала тајна. Добри старац није желео да буде познат, и није хтео да објављује детаље свог житија-свог живота. Било му је довољно што га знају као добричину, који је сакупљао новац и прилагао бугарским храмовима и манастирима. Није сматрао да је његов лични живот важнији од заједничког дела.
Овај човек, широко отвореног срца родио се 1914.године у селу Бајлово, познатом као мала домовина другог великог бугарина – Елина Пелина. Оно се загубило негде у западним огранцима Ихтиманске Средње Горе.
Деда Добри имао је четворо деце. Двоје од њих је надживео. Једна од кћери се бринула о њему, премда живи у Софији. Није скривао огорчење, које су му доносили лажни гласови о томе да је оставио децу без наследства и разделио новце, које су потомци добили након поделе породичне имовине. Стога се и детаљима о породици није делио.
Из његове прошлости се зна да је у рату оглувео због гранате која је пала тик уз њега. Шта га је подстакло да постане Божји путник, о томе није говорио. Сам Елин Пелин писао је: „Лепо је моје родно село, лепо, али врло бедно.“ А деда Добри је чинио то место духовно богато.
Колико су се сећали становници села, деда Добри је обилазио храмове и манастире по свој Бугарској, прикупљао прилоге и помагао им. Његови сељани су скоро сваког дана, видевши овог доброг самарјанина, били апсолутно сигурни у то, да ће он дати где треба сваку кованицу која падне у његову чинију. Били су сигурни и у то да ни једном није себи ништа оставио.
Скромни дом за велику душу
Данашњи дом деда Добрије налази се свега неколико корака од куће-споменика његовог познатог мештанина Јелина Пелина. Јер је наш светитељ из Бајлова одавно постао прави аскета и оставио лагодности свог родног дома наследницима и рођацима. Добри је живео у малом, бедном собичку у двору сеоске цркве у част равноапостолних Кирила и Методија. Премда је имао кревет, ипак је више волео да спава на поду: не желећи да се користи никаквим добрима савремене цивилизације. На столу његове скромне собе су само парче хлеба и половина парадајза. Међутим, њему је то било довољно да преживи дан.
У зимско, хладно и непријатно јутро људи су га могли видети засучених рукава, у старом црној прегачи како носи даске или ведра са водом кроз црквену порту. Поред храма је стајао столарски материјал и машине. Реновирање крова је завршено, али је предстојало још да се обнови старо здање. Новац за његово обнављање, природно, приложио је добри деда. Без обзира на своје године, активно је помагао у раду локалним радницима.
Сеоску цркву је саградио мајстор Ганчо Трифонов 1884.године и чува се као споменик културе. Ипак, недавно се бајловски баћушка упокојио, па је повремено долазио свештеник из суседног села да богослужи. Зато је деда Добри ујутру сам отварао цркву, а ноћу је затварао.
Дошљак из прошлости – или…будућности
У својој аутентичној одећи –опанцима и ручно плетеном кафтану, са дугачким белим власима и седом брадом старац се многима чинио као дошљак из прошлости. Појавом више подсећа на најпоштованијег подвижника Бугарске Цркве – преподобног Јована Рилског, него да савременика данашњег неморала и корупције. Као да је коракнуо у ово време из старих времена, када је владао добар морал, а милосрђе и вера имали здраву основу.
У исто време деда Добри је дошљак… из будућности у буквалном смислу те речи. Дошљак који се није умарао да путује између свог села и осталих крајева, и при томе да наставља своје богоугодно дело подршке Цркве и духовности.
Када је Добри Добрев био млађи, често је преовладавао пешице растојање од Бајлова до Софије, а то је више од 25 километара. После, више није могао да рачуна на своје остареле ноге и користи аутобус. Пошто су га добро познавали, возачи му нису наплаћивали превоз. Често, да би обезбедио себи храну, уздао се у доброчинство пролазника. Лети, дешавало се, пролазници су могли видети деду Доброг како једе слатку, зрелу лубеницу коју му је неко поклонио.
Свете мисије
Последњих година деда Добри је најчешће ишао у храм светог благоверног кнеза Александра Невског и цркву Седморице светих у Софији. Тамо је прикупљао новац, потребан за рестаурацију Бајловског храма у част светих Кирила и Методија, – 10 хиљада лвова. Он је већ прилагао за обнављање цркве у граду Калоферу и селу Поибрену. Све укупно 25 хиљада лвова предао је старац за рестаурацију Јелешницког манастира и сеоског храма у Горно Камарци.
Међутим, највећи прилог, који је потпомогли популаризацију дела светог старца из Бајлова, неоспорно, био је прилог за храм-споменик светом Александру Невском. Веома значајну суму од 35 хиљада лвова за највећи Божји храм у Бугарској, добри деда је прикупљао годинама.
И ето, у мају 2009. године старац је нашао секретара црквеног савета овог храма, Стефана Калајџијева и открио му своју намеру да приложи велики прилог за храм. Како се испоставило, новац је, лвов за лвовом стављала блиска рођака деда Доброг на свој рачун у граду Нови Искир. Стога су се секретар и Добри упутили у овај град у потрази за банком у којој се чувао овај прилог. После само једног потписа, највећи храм у Бугарској је добио највећи прилог у својој историји.
Како каже Стефан Калајџијев, прилози парохијана у просеку годишње износе 2 – 2, 5 хиљаде лвова. Прикупљају се углавном за празнике. За новац који је приложио деда Добри, обновљен је и поново позлаћен престо храма светог Александра Невског, купљене су нове одоре и застори, санирани флеке од кише. У знак благодарности свештенство храма, на челу са оцем Тихоном, посетило је скромни дом аскете у Бајлово и предложило му помоћ у куповини најнеопходнијег за кућу. Ипак, свети из Бајлова је све то одбио.
„То је човек који је сакупљао добродетељи, сакупљао је плодове за живот вечни“, – набрајао је секретар црквеног савета храма светог Александра Невског.
Пребројани прилози су само део онога што је познато. Остали прилози су неодвојиви част и венац славе оног ко их је прикупљао.
Због својих дарова Доброг можемо упоредити са другим познатим, али нестварним старцем – Деда Мразом. Само деда Добри не доноси деци лутке и аутомобиле, већ им дарује свој пример, своју наду на преображај у духовно узвишеније људе који поштују личности у себи.
Ко више не верује у Деда Мраза, може веровати у деда Доброг. То значи – веровати у добро.