„Исус пак уморан од пута сеђаше тако на извору; беше око шестога часа, Дође жена из Самарије дa захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем. Јер ученици његови беху отишли у град да купе хране. Рече му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. Одговори Исус u рече јој: Кад бu ти знала дар Божији и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу.
Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Еда ли си ти већи од оца нашег Јаковa, који нам даде oвaj студенац и он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Одговори Исус u рече јој: Сваки који пије од oвe воде опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му ја дати, постаће у њему извор воде која тече у живот вечни. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам.“
(Joван 4, 6-15; Зач. 12)
Богу се помолисмо, браћо и сестре, данас у недељу у овај седмични дан васкрсења Сина Божијега у који се спомиње еванђелски догађај кад је Господ Исус дошао на кладенац Јаковљев и затражио од жене Самарјанке да пије поду. Једно најпре да се поучимо, да је Господ ожеднео по својој људској природи, и још се ту каже да се уморио и да је седео ту код студенца. То је доживео по својој људској природи, јер је божанству неприступно и умору и жеђи и глади.
Из ових као и других речи еванђелских видимо, браћо и сестре, да јеретици криво уче да је Господ имао само једну природу, само божанску, односно да је божанска природа толико огромна да је она потпуно уништила, такорећи унутра, људску природу и да је Он остао само Бог. Они кажу да би то било исто, као кад би из једне чаше ми просули воду у море, океан. Оно би својом огромношћу ту воду такорећи у себи затворило и да не постоји. Та логика људска у односу на божанске ствари, разуме се да је сувише плитка, кратка и недовољна. Ако Господ каже: „Жедан сам , како онда ми људи можемо да кажемо: „Ниси ти Господе жедан, јер си ти Бог“. Ми знамо да Он као Бог није жедан, али као човек је жедан. Када еванђелиста каже да је Он ево уморан, зар ми да кажемо еванђелисти да ми знамо боље него он да Христос није уморан? И тако редом. И на крсту Он је страдао и умро по својој човечијој природи, али је Он једна личност страдао је Богочовек. Страдао, дабоме, својом људском природом.
Још из овог догађаја видимо да Господ говори са једном женом и то се види из даљих речи, са једном грешницом. У оно доба ниједан учитељ у Израиљу, а и у другим народима не би се усудио да говори са женом и да јој износи тако високе ствари као што је Господ изнео тој жени Самарјанки, да је Бог дух и да му се ваља молити духом и истином. И даље да се неђе молити Богу само на гори овој нити у Јерусалиму него по свему свету. У то доба кажем и на истоку и на западу, како каже свети Григорије Богослов, мушкарци су доносили и прописивали законе и себи су осигуравали оно што су женама забрањивали. Свакако и да и у данашње време имамо сада и захтеве феминизма и тог женског лобија, где се не тражи да будемо једно у Исусу Христу, него да будемо исто. И ви видите и сами, и знате, до чега нас је то довело. Какав је страшни морални пад и у погледу међу женама и међу људима. Дакле, ми не признајемо, како каже свети Григорије Богослов, ту разлику у захтевима и ставовима. Оно што је Господ Исус прописао, једнако важи и за мужеве и за жене. „Блажени милостиви…“ Не само мушки, него и женски. „Блажени чисти срцем… и редом. Свака дакле, заповест Христова односи се једнако на мужеве и на жене. Разлика има, разуме се, не само телесних него и у психи, али оне нису такве да мушкарце чине вишим, а жене нижим, недостојним Царства небеског.
Јесте да је по речи апостоловој и Библије најпре створен Адам, па онда од његовог ребра жена, али по тумачењу светих Отаца то је зато да се не би ни једно ни друго гордило. Бог је створио жену од исте природе коју је имао и Адам да знају да су једни у Христу Исусу. И онда, та љубав која постоји да она буде таква каква и треба да буде у бићима створеним од Бога. Не тежња за уживањем неодговорним, не тежња за грехом, оним што је супротно Богу, за прељубом, блудом и другим несрећама греха, него тежња ка поштовањем личности једнога у другом и чупању образа душе. „Ни прељубници, ни блудници, ни други грешници неће видети Царства небеснога (1. Кор. 6, 9, 10).
Нека Господ који је оно прозрео, као Бог видео да је та жена имала „пет, вели, мужева и сада са којим си није ти, пели, муж“, нека Господ Који види и мисли наше и срца наша, Који види и дела наша да нам помогне, да нам ум и срце и вид, руке и све буде чисто од греха на путу за Њим у Царство небеско. „Где сам ја онде ће бити и слуга мој и слушкиња (Јн. 12, 26), а Он је у Царству небеском коме и ми треба да идемо својом пером, животом по тој вери у части и светости.
Бог вас благословио и свако добро даровао!
Патријарх српски Павле
25. маја 1997.