– Ваша Светости, да ла као сведок u савременик времена које је наступило u траје, ево већ више од пола века, можете да нам кажете нешто више о узроцима трагедије у којој се нашао наш народ?
 
– Свакако да у тим несрећама које човека сналазе постоје да кажемо, макар, две стране и два узрока. Један је онај што од њега зависи, јер заиста да смо и ми онакви какви би требало да будемо и какви су били наши преци – у свему честити и како ваља, онда би нам и ове невоље у многоме лакше биле, или би нас мимоишле. Али постоји и друга страна која нам говори да смо кроз векове страдали и зато што смо то што јесмо – православни. Треба имати у виду да је од седмог века граница Београд – Драч, била граница између источног и западног царства…Ни ми нисмо постали православни икоме за инат или ћеф, што се каже, већ зато што сматрамо да је то начин на који један православни Србин треба да живи и поступа. Е сад, од нас зависи да оно што је код нас лоше исправимо а даље ће онда учинити Бог, ако буде имао коме! А да ли ће имати коме то зависи од свих нас. И од мене и места на коме сам, од места на коме сте и ви и сваки од нас. Да будемо заиста оно што треба, народ Божији и људи Божији као што су и наши преци били.
– Да лије oвo што нас је снашло заправо казна Божија због нашег безбожја u свега што смо учинили против Њега или постоје и други узроци наших несрећа?
 
– Ми треба да обратимо пажњу на наше грехове и слабости које зависе од нас и да гледамо како да их се ослободимо, јер су у нашој моћи и то нам је дужност. Каже лепо Апостол Павле ако нас Бог кажњава, Он нас кажњава да не бисмо били осуђени заједно са светом. Ако страдамо због тога што смо то што јесмо тј. православни Срби, нека је слава Богу да носимо Његов крст, е о томе се ради, да никад не жалимо што на томе путу, носећи свој крст, имамо дабоме и тешкоћа и мука и страдања. Да није било страдања Сина Божијег наш би живот био бесмислен. И ти злочинци, и они имају своје муке и тешкоће али их нису свесни. Нису свесни пута који их води у пропаст, али ми морамо бити тога свесни и трудити се да тим путем никад не идемо.
 
– Упозоравате на опасност беле куге и зло абортуса (утробног чедоморства), апелујете на обнову породице и породичног живота…

– По Јеванђељу, по вери нашој, човек је личност од самог зачетка. Живо биће које треба да узраста као што дете узраста, па и човек у извесном смислу, ако не више телесно, а оно духовно. Да је јајна ћелија део материног тела и сперматозоид део очевог – то стоји, али само док не дође до оплођења. Када до тога дође више то није део ни материног тела ни очевог, већ је то посебно биће. Зато је за нас Хришћане абортус убиство – убиство невиног бића и то од кога!? Од својих најмилијих и најрођенијих!
Зиам ја и схватам, иако сам калуђер, да је у данашње време у овим тешкођама политичким и економским веома тешко подизати децу, али то је тешко и за друге. Е сад, ако човек не буде имао на уму тај принцип и ако буде саможиво угађао само себи да му буде што лакше и да га се не тиче више ништа, онда ми немамо куда. Бог је човека обдарио као слободно биће и вољом и разумом и осећањем. Али слобода не може опстајати без одговорности. Да ли ћемо ту слободу схватати са одговорношћу или ћемо гледати да живимо неодговорно, без имало осећаја за друге, чинећи нас или људима или нељудима.

Једна жена, мајка, тамо код Смедерева, причала ми је да има сина, ожењеног. Он и снаја раде у Швајцарској. Дошли на одмор и свекрва he снаји рећи: „Сна’о, па како је, шта ви радите, побогу, па без деце сте? Па шта ћу, вели мама кад их он не жели. Како не жели? Лепо, каже: Шта ће нам деца! Идемо где хоћемо, комотни смо и радимо шта хоћемо. Овако би морали да их вучемо и да имамо бригу. Ама, вели јој мајка, проћи ће и ваше, иди ми – *дођи ми, па ћете после хтети, али их неће бити. Па шта ћу ја кад их он неће? Шта ћеш? Кад зачнеш ћути, а кад буде шести месец шта ти може? Видите докле смо ми догурали!
 
– Упозоравате и вапијете да треба личним примером да постидимо све лакомости, бестиђе и простаклук који се промовише на многим јавним местима, док нам најрођенији гладују и страдају. Шта чинити?
 
– Знате, та вредност сваког појединца, која је у Јеванђељу толико истакнута и толико суштинска и битна, веома је важна. Као у једном организму у коме је ћелија основна јединица живота. Ако је реч о канцерогеној – рак ћелији, она ће се развијати на рачун ћелија око себе и тако ће их уништавати уништавајући читав организам па тако на крају и саму себе, али она тога није свесна. Али ми морамо бити свесни да смо важна ћелија у телу једног народа и телу човечанства. Ако један орган у телу врши функцију, за коју је оспособљен, имајући у виду опште добро организма, тај ће организам напредовати уколико је и осталим органима добро.

У Старом Завету имамо пример да Господ шаље три Анђела да униште Содом и Гомор, градове на југу Мртвог мора у којима се народ искварио. Анђели свраћају код Патријарха Аврама и откривају му намеру. А у Содому је становао његов синовац Лот. Аврам ђе да каже: рећи ћу једну реч Господу, можда тамо има педесет праведника па зар да буде праведнику као грешнику? Господ обећава да ће поштедети град ако у њему нађе педесет праведника. Тај број се спушта на 40, 30, 20 и на крају 10. Ето видите какав је значај појединца. Да се нашло педесет праведника Господ би поштедео читав град. Ја верујем да данас у сваком граду има десет праведника, иначе у супротном нестаће и нас као и њих. Али, то исто важи и у супротном -због греха једнога можемо страдати сви. Као што страда читав организам од једне рак ћелије.

Тако је било и кад су Јевреји освајали Јерихон и кад је Господ наредио да се из плена не сме ништа узети, да је све проклето. Један човек се превари и узе један плашт вавилонски м једну шипку злата и не знам колико сребра и закопа то у свом шатору. Исус Навин који је тада био старешина јеврејског народа шаље три хиљаде војника да заузму један мали град. Међутим, они су претрпели ту пораз. Војник који је преживео јавља то Исусу Навину. Господ их упозорава даје то због греха у народу. Онда он (Исус Навин) сазива представнике дванаест племена, пада сумња на једно племе, па на уже заједнице, на породице и онда на сваког појединачно. Дошавши до оног човека Исус Навин га упита: „Сине шта си учинио?“ „Преварих господару, узех из плена један плашт, једну шипку златну и неколико сребра“. Исус Навин му се обраћа: Шта уради, па ти си омео цео један народ“.
Видите шта значи вредност честитог човека за цео један народ и како, с друге стране, може бити погубан грех једнога за многе. Треба се трудити да се нико од нас не нађе међу тим једним злим, или да буде у оних неколико праведних али у броју мањем од потребног. То зависи искључиво од нас независно од прилика и неприлика. Тако сс ми често изговарамо за злодела која чинимо тешким временима, а наводно то не би чинили кад би се она променила. И у најбољим, најсретнијим временима може човек да буде ништак, нечовек, а и у најтежим да остане човек.
 
– Шта значе стална упозорења Патријархова да је најважније да у овом, смутном, времену останемо људи – останемо народ Божији?
 
– За човека заиста верујућег у свакој прилици може да буде поука кад види људе који чине оно што је добро, што је по вољи Божијој – кад може он, од исте смо крви и тела и чак истог језика – зашто ми не можемо? Дакле, то нам је подстицај, да будемо онако као што ваља. Ако видимо људе који греше, који зло чине и ми то осуђујемо – шта ће тек бити ако ми то будемо чинили, на шта нас и упозорава ап. Павле. О томе и Св. Пахомије Велики поучава када каже: „Ако вас неко увреди, или вам нанесе неку пакост – ти кажи себи: ево пружа ми се прилика да добијем сребрни новац, ако се уздржим без гњева и ако му одговорим на миран начин. Ако поред тога увреда буде нешто крупнија и тежа – ти кажи себи: ево ми се пружа прилика да добијем златан новац – златну награду од Бога – тако да ћеш ти у сваком случају бити на добитку тамо где би други изгубио. За нас је, дабоме, и реч Господња, она прича о блудноме сину значајна, јер нам показује какву корист духовну ми можемо имати и од невоља и тешкоћа које нас снађу. Док је био у обиљу и с новцем који је од оца добио, он није мислио о суштини живота. Кад је изгубио све и почео да гладује, онда вели дође себи. Пре тога нисмо при себи него лутамо по свету. Дакле, ако смо мудри и у тешкоћама и невољама, можемо извући духовну корист.

Разуме се да су још и Адам и Ева згрешили што су помислили да могу на лак начин да буду као Бог. Христос од нас тражи: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Али за то треба труда, узрастања у свему добру, а не – поједеш воћку и механички постанеш као Бог. Дакле, наш однос према Богу је у већини механички, а требало би да наш однос према Богу, према нашој вери буде и моралан. Ово спољашње, механичко, треба да буде само пројекција оног унутрашњег, али је de facto код већине наших верника присутна само формалност. То вам је као један рам који је остао без слике. Свакако да рам има свој смисао, да даје сличи чврстину и стабилност, али ипак је најважнија слика. Имати рам, а слику изгубити или је издати, то је у сваком случају несрећа.
 
-О радости подвижничког живота:
 
– Свакако да је, као што каже ап. Павле, по науци Христовој: Ја бих, да сви буду као ја (тј. као апостол Павле, који није живео у браку), али Бог је дао једнима овако, другима онако. Онај ко своју девојку (кћерку) удаје добро чини, али ко има снагу и вољу да се не удаје – боље чини. То нам објашњава и св. Атанасије Велики говорећи да је брак Св. Тајна и да они који су у браку могу да се спасу. Они могу узрастати и донети рода и по 30 и 60. Али они који су ван брака, да би Богу угодили, могу донети и по стотину. И Св. Јован Златоусти упоређујући живот монашки и живот у браку: као кад би се, вели, два младића истих година и исте снаге утркивали, с тим што би један од њих имао џак од 30 кг. а други био без тога. Који би се брже кретао и који би даље стигао? Свакако, онај без терета. Жели се рећи да ће онај ко живи у браку, по речима светитеља, имати муке телесне. Разболи се жена, разболи се дете, увек неко недостаје. Дакле, пуно времена и снаге се троши на оно „што је од овога света ‘. Онај ко је без тога, монах, може све своје снаге и време устремити ка достизању Царства небеског и прослављању Бога. Свакако, ово подразумева напор, труд и подвиг. Ако на овом путу доживи пад – његов (монахов) пад ће бити још тежи и већи.

То што су родитељи у наше време апсолутно против монашког живота своје деце, овде наравно под децом подразумевамо зреле особе које знају чега се одричу и шта прихватају, то можемо да схватимо. Било је и хришћана на веома високом духовном нивоу, који су опомињали своје синове и кћери који су се одлучивали за манастире – да ли ће моћи да издрже. С друге стране, монаштво треба да је смрт за овај свет. Е, сигурно да је родитељима, поготову данас када имају 1-2 деце, тешко и да нису кадри и спремни да разумеју ту жртву ради Царства небеског. Имао сам прилике да разговарам са тим младим људима који дођу у манастир и чији родитељи су ме често молили да утичем на њих да се врате кући. Један отац и мајка који су високи чиновници, кажу ми: Имамо две куће и коме ћемо оставити све то када нам је он отишао. Кад сам са њим разговарао каже ми: Па добро, а да ли су они мене питали кад су све то градили? С друге стране, морамо бити обазриви. Ако млад човек у одушевљењу крене тим путем, па се још на брзину и замонаши, а онда види да је пренаглио… Е, ту је онда опасност. На путу добром треба до краја издржати. Не вреди дођи ни до пола, ни до пред крај, а не учинити онај последњи корак. Игуман и братија су ту да искушенику пруже да он види шта је то монаштво: да ли он може то да прихвати, или је под монаштвом замишљао нешто сасвим друго. И ако виде да он то није схватио, да га посаветују да се врати у свет. Зато и постоји искушеништво, да он буде испробан – дакле, да он и себе испита, али и да други њега испробају у смислу да ли он схвата да треба целога себе да преда на том путу за Царство небеско.
 
– Ваша Светости, шта би сте на крају поручили свима нама који, изневерени од многих, нетремице ишчекујемо Глас Цркве. Многи су склони да критички примете како би Црква заправо требала да буде пуно агресивнија.
 
– Пре неколико дана прославили смо празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан. Он нас подсећа на речи Христове „Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој и иде за мном.“ Али Тај који нам је то рекао, најпре је узео крст свој на своја плећа и узнео га на Голготу. На њему је разапет и умро. Он зна тежину и муку крста и моћан је да нам олакша ношење нашег крста, али ако и ми учинимо оно што можемо.

Дакле смисао је нашега живота да идући за Христом будемо спремни и на крст. Да смо ми уз Господа и Он уз нас, па нека буде шта ће бити. И земљотреса и бомбардовања.
Што се тиче оптужбе да Црква није агресивна она и не сме бити таква. То могу да буду разни сектанти, разне политичке странке, атеисти и други у свету. Али Црква никада и ни по коју цену! То не значи да треба да будемо пасивни. Да се бранимо од зла, него шта, али само као људи. Христос нас оиомиње да нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за ближњега свога. А онај који полази да брани истину, правду, слободу свога народа од агресора, он дабоме, није злочинац, и та одбрана је благословена.
То је порука и Св. Саве и свију светих из рода нашега. И мученика и новомученика широм васељене православне. Мм смо сада ти које је Бог послао у ово време да представљају род српски и веру Православну. Да ли ћемо их представљати онако како доликује потомцима оних предака који су били кадри и у ропству толико да издрже, а да остану и буду људи и у миру и у рату, људи свагда, нељуди никада! Е, о томе се ради. Угледати се увек на Бога. Он није кадар за насиље. Бог је неспособан за лаж. Али грех, лаж, насиље – то није моћ, то је немоћ! Схватате ли ви то! Бог не може спасити онога који то неће.
 

Блаженопочивши Павле Српски, „Пут у живот“

Предраг Цветковић, „Жички Благовесник“, Јануар 1999. године