Драги наши, данас је велики дан – дан почетка небеске и земаљске славе Оне, Која је била земаљско биће али је постала Небеска Царица. Данас је дан окончања великог подвига Њеног живота у име спасења човечанства – дан Успења пресвете, пречисте, преблагословене, славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије.
Свет, дакле, данас прославља јединствену особу на земљи – Дјеву Марију, Богородицу и Мајку Светлости.

Управо је на дан Успења наочиглед читавом свету заблистала и уздигла се слава и величина тог, до тада свима непознатог живота. Пресвета Дјева је Својим боравком освештавала земљу током шездесет две године.

Сада смо се сви ми навикли на Њену славу, моћ и љубав, непојмљиву за људски ум. Ми смо толико навикли да је молимо и да од Ње добијамо оно, за шта смо молили, да у осећању срца заборављамо да је и Она људско биће, слично нама. Заборављамо да је Њена садашња слава и божанствена сила – плод Њеног земаљског живота. Ти плодови су рођени из живе вере Пресвете Дјеве, из Њене божанствене љубави, богоподобног смирења и бесконачног, непролазног страдања – мучеништва које је трајало читавог живота.

Носећи Свој крст, Она је ишла ка Крсту Свог јединог Сина, дуго пре Његовог голготског страдања. Она се на Свој крст успињала постепено, током читавог живота, а трње страдања свакодневно се забадало у Њена осећања, ум и срце, док обећано и од праведног старца Симеона Богопримца предсказано оружје није проболо и саму Њену душу. Тај Њен крст је Пресвету Мајку-Дјеву у слави узнео на небо. Подвиг Њеног материнског служења и посредовања за људски род – грешни, пали и слаби, којем вечно треба помоћ, заступање и милосрђе – наставио се и након Њеног Успења.

Нама се, драги моји, често догађа да, због спољашњих догађаја у животу Богомајке, изгубимо из вида унутрашњи садржај тог живота. Он се, међутим, састојао од ћутљивог и великог страдања, које је прелазило у мучеништво и које није могло да нађе утеху у откривању, саосећању, разумевању и састрадању људи. Исто тако, састојао се и од великог, беспоговорног предавања себе вољи Божијој.

Тајна земаљског назначења живота Пресвете Дјеве, коју јој је Бог открио гласом архангела: Радуј се, благодатна, благословена си Ти међу женама – била је толико натприродна и толико велика, да смирење Пречисте Дјеве није могло да ју открије ниједном човеку. И како да Она Сама говори о томе, на какву ју је висину уздигао Бог! Било је само четворо људи, изабраних по њиховој праведности, којима је Господ открио највећу тајну што се савршавала у свету. Ко су били ти људи? Праведни Јосиф Заручник, Симеон Богопримац, Јелисавета, мајка Јована Претече и пророчица Ана. Они су били први који су се у знању поклонили Пресветој Дјеви као Мајци Божијој, а Њеном Сину као Богу и Сину Божијем.

Света Дјева је изабрала да ћутке страда читавог живота. И васцели Њен живот био је бесконачно удубљивање срца у непролазну патњу, вечно истицање невидљиве мученичке крви. Она је ћутке страдала због подозрења праведног Јосифа, који је помишљао да је тајно отпусти. Она је ћутала док је Цара васељене полагала у животињске јасле, немајући ни сама где да приклони главу. Ћутке је страдала Дјева и кад су тражили душу Њеног Младенца и када је страх за Његов живот приморао свету породицу да из своје земље побегне у Египат.

Она је ћутке и трпељиво носила убоги и тешки удео свог живота. Пред Њеним очима, Њен Син и Бог био је младенац, дечак и младић, и све материнске бриге, које одговарају Његовом узрасту, биле су Њен удео, биле су Њена радост. Међутим, у тренуцима радости материнства, када свака мајка, гледајући на своје чедо, машта о његовој светлој будућности у животу а што и њој, мајци, обећава утеху и ослонац, Пресвета Дјева-Мати је у Сину видела Јагње Божије, Које је у свет дошло зато, да би на Себе узело његове грехе. Одгајена у храму Божијем, Она је познавала Писмо и знала је због каквог се великог циља Син Божији и Син Дјеве појавио у свету. Са каквим је трепетом Она посматрала Његово одрастање, знајући да се са њим приближава и тај велики и, људски посматрано, страшни час! Сваки тренутак радости због Сина неминовно се у Њеном срцу одражавао као непрестано страдање. Њен Син, будући у свему сличан људима осим по греху, никада и ничим није ражалостио Своју Мајку људском греховном слабошћу. Међутим, Он је одлазио од Ње и, како је одрастао, удаљавао се да би служио човечанству.

Дечак Христос је већ са дванаест година одлучно изнео прво откровење о Себи као о Сину Божијем, а тиме и непосредно указао Својој Мајци да Он већ не припада Њој. Нашавши у јерусалимском храму дечака Исуса, Који се одвојио од Својих рођака, Пресвета Дјева-Мати га је благо прекорила, а затим зачула: Зашто сте Ме тражили? Зар нисте знали да Мени треба бити у ономе што је Оца Мојега (в. Лк. 2; 49)? Те речи су с болом продрле у срце Мајке, јасно јој откривајући будућност Њеног Сина. И опет се Пресвета Дјева ћутке приклонила пред вољом Свевишњег. И као некада, на почетку Њеног великог изабрања, Њено срце се није успротивило ономе што је долазило: Ево слушкиње Господње, нека Ми буде по речи твојој (Лк. 1; 38). Она предаје Свога Сина и повлачи се, да би Му се с правима Мајке вратила тек у Његовом страшном голготском часу, када су Га сви напустили. Удаљио се чак и Бог Отац, да би уступио место пуноти Христовог подвига, пуноти Његовог божанственог самоумањења. Дјева-Мајка, која је и у том часу ћутала, била је ожалошћена до дубине душе, али је храбро, верно и неустрашиво стајала код Крста и Својом љубављу подржавала Сина у Његовом великом подвигу. Она је опет ћутке стајала и посматрала, скаменивши се у састрадавању Сину. Оно, што се дешавало у Њеном срцу, видео је само Бог и Њен Син. Колико је Она у том тренутку желела да умре заједно са Сином, само да би се прекратила та невероватна патња! „Овде да умрем и да ме сахране заједно са Њим“, одјекивао је плач у души Пресвете Богородице.

Подвигу Њеног молчаљивог страдања, који је трајао читавог живота, у том тренутку се присаједињује и искушавање подвига Њене вере: Где је сада, Сине мој и Боже, древна благовест, када ми Гаврило Говораше, када Те Царем, Сином и Богом вишњим називаше? Сада Те, светлости моја слатка, видим као нагог и рањеног мртваца. Посматрајући изругивање Њеном љубљеном Сину и Његово распеће, гледајући малодушни пад Његових следбеника, пријатеља – апостола, пред опасношћу, Она није могла а да се не сети архангеловог обећања да ће Бог Њеном Сину дати престо Давида, оца Његовог… и да Царству Његовом неће бити краја (Лк. 1; 32-33). А ето, према људском расуђивању, све је већ било окончано срамном смрћу на Крсту…

Са Крста божанственог Страдалника је према растрзаном срцу Мајке одјекнуло охрабрење, завештање и уздизање на престо Царице-Мајке неба и земље: Жено, ево Ти сина (Јн. 19; 26). Њено, због љубави многострадално срце, не треба више да прихвати само једног сина, него синове и кћери васцелог људског рода. Њено срце у себе мора да прими управо оне, који су јој одузели радост Њеног јединог Сина. И опет, као и у свим тешким тренуцима Њеног живота, зазвучао је Њен одговор Богу Оцу и Богу Сину: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој.

Предстојало јој је још петнаест година у, за свет незнаном, труду на саздању Цркве – Невесте Христове на земљи, у молитвама Сину за људски род, у љубвеобилном, трпељивом заступању оних, који још не беху познали Бога. Не, Она није ишла да проповеда заједно са апостолима, иако је о Свом Сину могла да каже више него било ко други: Њено истанчано срце је од самог Његовог рођења у Њему видело Бога. Она је опет ћутке носила подвиг материнства и подвиг вере. Притицали су јој само апостоли, клањајући јој се и хранећи се скривеним дубинама Њеног духа, обоженог животним подвигом. Пресвета Богородица је била прва хришћанка на земљи.

Непричасна ниједном греху, осим од прародитеља наслеђеном првородном греху, Пресвета Дјева Богородица приближавала се крају свог земаљског живота. Желећи да се ослободи житејских окова, Она је опет смирено молила Свог Сина и Бога за оно, на шта помишља сваки земнородни – за предстојећи смртни час, када мрачна сфера има власт да плаши оне, што одлазе са земље. Као подсећање на Њено изабраништво и као потврда његове непролазности, Њој се опет јавио архангео Гаврило, обавестивши је о испуњењу Њене молитве. Он јој је предао блиставу рајску грану као знак победе над злим духовима и телесним оковима и рекао јој да ће за три дана уследити Њено Успење.

Свето Предање је сачувало сећање на тај велики тријумф – на победу човека над смрћу. Управо у тренутку Њеног Успења, благословену међу женама Богородицу је сваким благословом Бог Отац благословио као Кћер, Син Божији као Мајку а Дух Свети као Невесту неневесну. Озарен небеском славом и у пратњи небеских сила, Христос је у Своје божанствене руке прихватио душу Своје мајке, како би је у сопственим рукама однео Свом Оцу.

„Пођи, Најчаснија, да се прославиш заједно са Сином и Богом.“ Апостоли су сахранили Њено тело са сваком чашћу и славом. Тако је Пресвета Дјева Богородица, Кћер човечија, Својим животом вратила дуг природи али је, поставши по светости часнија од херувима и славнија од серафима, сјединила небо и земљу.

Смрт није могла да задржи Њено пречисто тело, које је током живота заблистало огњем страдања и у њему се обожило. Три дана након погреба, апостоли су одвалили камен са погребне пећине, али су тамо затекли само Њене погребне повоје. Владичица Богородица је саваскрсла са Својим Сином и Богом. Када је пак васкрсла, Богомајка је постала мајка васцелог хришћанског света, незалазна Нада безнадежних, Тражитељка изгубљених, Спаситељка грешних. Из вере, страдања и љубави изаткана је божанствена сила и моћ Пресвете Владичице наше, Богородице. Она је тиме добила власт и право да разуме и љуби све слабе, обремењене животним тешкоћама и оковима греха, и да са њима састрадава. Будући да је и сама била тиме искушавана, Она сада може да помогне искушаванима.

Како смо сада надахнути и умудрени примером великог у Богу живота Пресвете Богородице, и ми ћемо, драги моји, преклињати за Њену помоћ у свему и у сваком часу. Од Усрдне Заступнице нећемо тражити да од нас одагна очишћујућа и живототворна страдања, него ћемо тражити да нам помогне да их носимо на спасење душе, да не очајавамо због њих и да у њима видимо она велика добра, која су тајанствено скривена у њиховим недрима.

„О, Пречиста, моли се усрдно Своме Сину да се Твоје стадо спасе неповређено!“ Амин.
 
На дан Успења Пресвете Богородице

АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)

15 (28) август 1994. године