Ево нам, браћо, светог и великог Празника који нам казу је зашто смо ми људи у овоме свету. Откуда то, да ти и ја будемо данас у овоме свету, а не кроз хиљаду година?
Откуда то да се ти родиш и будеш син Петра и Марије, у а не неког другог? Шта је то, каква је то тајна око нас и у нама, казује нам овај свети велики Празник – Празник Ваведења = увођења Пресвете Богомајке у Храм.
Ради чега је Она била уведена у Храм када је навршила три године? Дивна је беседа у данашњем Еванђељу: да се васпита Богом и у Богу. Да душу своју посвети Богу, да срце своје, разум свој, мисао своју, језик свој, све биће своје посвети Богу. Једном речју – да постане Света. И зато је Пресвета Богомајка дошла у Храм, да живи у њему све до пуних дванаест година.
Храм – то и јесте права школа; храм – то и јесте права истинска школа. Она нас учи Правди Божијој; не само учи, него нам и даје Правду Божију, даје нам Љубав Божију, даје нам Истину Божију. И док је Црква и Храм била школа у исто време, као у време нашег дивног и великог Светог Саве, онда смо ми цветали и процветали. Али, када школом дунуше луди ветрови безбожја и избацише све што подсећа на Бога, од тада, погледајте, цео свет залива се крвљу. Гледајте: устаје народ на народ, човек на човека, класа на класу, друг на друга; нема браће, нема човека који је брат човеку.
А ми, ми смо створени да будемо свети, да будемо пуни Бога, пуни Истине Божије, пуни Правде Божије. Свети Апостол Павле пише хришћанима, а то значи свима нама: Браћо моја, каква је воља Божија за нас, шта Бог хоће од нас? Он, вели, хоће светост нашу[1]. Воља Божија у томе се састоји што Он хоће да будемо свети ми сви, и ја и ти и свако људско биће. Зато је човек створен. Али у лудилу свом, човек одбацује Бога и неће Бога. То је као кад сунце, које сија и иде путем по небесима, људи неће и одбацују га. То је као кад ти, човек, мали и бедни, прирасли за земљу, пљујеш на сунце, а пљувачка се врати на тебе. Тако је и било са људима који одбацују Бога. Пљују на Бога, а пљувачка пада на њих.
Али, данас је Празник велике Истине, велике Правде. Пресвета Богомајка нам је показала и каже нам, да људско биће у овоме свету живи не само земљом и од земље, него Небом, живи од Неба. Као што наша малена земаљска звезда живи од сунца и од безбројних звезда које су нам њом, тако и ми људи живимо не само земљом, него и Небом, живимо Богом. Пресвета Богомајка удостојила се, осветила Себе толико да роди Бога и Господа Христа. Она Га је родила – ради чега? Ради нас. Родила Га је ради тога да се ми сви испунимо Богом,[2] као што је Она била испуњена, као што је сад испуњена изнад свих Небеса, Сјајнија и Славнија од свих Херувима и Серафима, од свих Анђела и Арханђела. Толико је људско биће узвишено, колико је Пресвета Богомајка узвисила људску природу, да је родила Бога!
И Господ је сишао у овај свет, ради чега је сишао? Ради тебе и ради мене, ради сваког људског бића; сишао је да нас освети, да истера из нас грехе, да истера из нас смрти, све оно што трули у нама; и да нас напуни Вечном Божанском Правдом, Вечном Божанском Истином, Љубављу, Милошћу, Добротом. Ради тога је Господ дошао у овај свет, а безумни људи распели су Га. Но, по великој милости Својој Он је васкрсао из мртвих, победио смрт ради нас. Ради нас људи победио је смрт, да нас учини заиста великима, и пред Анђелима и пред свима Небеским силама.
И ето, Господ је у овом земаљском свету рођен од Пресвете Богомајке, дао свега Себе људскоме роду. Целога себе Бога! Може ли ишта бити веће од тога? Не само то, него је Он унизио Себе толико, да је ето, и у Светом Причешћу Сав присутан. И ми, причешћујући се Светим Причешћем, уствари причешћујемо се Њиме – Богом и Господом. То значи, причешћујемо се Божанском Истином, и Правдом, и Љубављу, и свим оним што је Божије. Ради чега? Да би се тако живело у овоме свету. Зато Причешће и јесте дато нама свима, ради спасења нашег, јер где је Господ Христос одатле бежи грех, бежи смрт, бежи ђаво. Причешћујући се Господом Христом, ти примаш Спаситеља Господа Бога и изгониш из себе сваку нечистоту. Труди се да тако живиш и надаље из дана у дан, из ноћи у ноћ. Јер, ако обесветимо Господа Христа када Га примамо у Светом Причешћу, шта нас очекује?
Зато је потребно са великим смирењем, браћо и сестре, примати Господа Христа и живети по Њему, живети по Његовом Светом Еванђељу, живети Његовом Вечном Правдом, Вечном Истином, Вечном Љубављу. Све ће се то тражити од нас у ономе свету. Питаће тебе и мене Господ: ради чега сам ја дошао у свет? Само зато да прошетам земљом? Не. Ја сам дошао у свет да ради вас људи победим грех, и смрт, и ђавола. А ви, шта сте учинили од себе? Обиталиште греха, обиталиште ђавола. Не сумњајте, браћо, иза свакога греха стоји ђаво. И ако се ти не бориш против греха који насрће на тебе са свих страна, ти се не бориш против ђавола, и он ће једнога дана да зграби твоју душу, и да је потпуно уништи, и баци у пакао.
Зато је Господ дошао у овај свет, да нас ослободи тога, да нам дарује Царство Небеско, да нам дарује рајска расположења, да нам дарује Своју Вечну Истину, Вечну Правду, да по њима живимо у овоме свету. Први и најсјајнији пример тога то је Пресвета Богомајка, Пресвета Владичица, Која је родила Господа Христа. Она је тај главни Васпитач, највећи и најузвишенији Васпитач рода људског. Показала је свима нама људима шта ми треба да чинимо, шта да радимо са нашим животом, шта да радимо са нашим бићем, са нашом душом, са нашим телом. Да их осветимо – то је Њен одговор. Као што је Она осветила Себе толико, да сија над свима Небеским Силама, тако да род људски у самој ствари стоји изнад свих Анђела и Арханђела, помоћу Пресвете Богомајке. Толико је Она света, толико узвишена, толико очистила и осветила Себе родивши Господа Христа.
И ми, браћо, празнујући данашњи Свети Празник, Празник увођења Њеног у Храм, и Њеног живота у Светоме Храму, живота по Богу и у Богу, примивши Свето Причешће, потрудимо се да и ми тако живимо у овоме свету, да излазећи из овога света душом, а телом у мајку земљу, и ми изађемо пред светло Лице Чудесног Господа Христа и Пресвете Богомајке, поклонимо Им се и смирено завапимо: Господе и Пресвете Богомајко, помилујте и спасите! Опростите све грехе као немоћном људском бићу и дарујте нам Живот Вечни и у овоме и у ономе свету.
Јер, наш Живот Вечни, браћо, почиње још овде на земљи. Хтео ти или не, душом идеш у онај свет, и живећеш вечно у оном свету душом, све до Страшнога Суда. А телом ћеш заспати сном смрти, јер је Господ смрт претворио у сан. Сетите се како је рекао Ученицима Својим: „Прцјатељ наш Лазар заспа, али ја идем да га пробудим“[3]. Почеше сви да Га питају: „Господе, ако је заспао пробудиће се“[4]. А Он им рече отворено: „Пријатељ наш Лазар умре“[5], него идем да га пробудим, да га пробудим из смрти као иза сна. То је Господ даровао нама људима. Тело наше одлази у земљу, заспи сном привременим, а у дан Страшнога Суда васкрсне из мртвих, и сједини се са душом која је до тада била у ономе небеском свету, или у рају, или у паклу.
Нека би Благи Господ умудрио све нас да живимо по Светом Еванђељу Господа Христа, и да сви, и ви и ја, удостојимо се Царства Небеског, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља Божијих, који су једини и истинити васпитачи рода људског, на челу са Богомајком, Којој нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.