Шта је хришћанин? Човек који је још овде, на земљи, прешао је из смрти у живот. То је хришћанин! Шта је још хришћанин? Човек који верује да је Господ Христос васкрсење и живот, његов живот, његово васкрсење, свачији живот, свачије васкрсење. Човек који Христом васкрсава из сваке смрти! Човек који Христом живи у овоме смртноме свету. Тако је човек хришћанин, уствари, изнад овога света. Он је изнад смрти, изнад пакла.

Тиме се хришћанин одликује од нехришћана. Данашња велика и славна Блага Вест, Блага Вест о васкрсењу праведнога Лазара, доказ је тога.

Цвети – Празник цвећа усред поста. Због чега? Откуд толики поклици у Јерусалиму данас? Откуда та клицања? Устало је све, и старо и младо, да слави чувеног Учитеља из Назарета, Исуса. Деца вичу, деца прослављају Господа, а Он скроман јаше на магарету. Шта се то збило? Збило се невидљиво чудо. Мртвац, који је већ почео да смрди, васкрсао из гроба. На једну реч чудесног Учитеља из Назарета: „Лазаре, изиђи напоље!“ – и изиђе мртвац. Шта се то збива на земљи и шта је земља доживела? Такво громовско чудо, невиђено у свету, ето десило се на једну реч. „Зато Га и срете народ, вели се у данашњем Светом Еванђељу, зато што Он учини ово чудо“, на њихове очи учини ово чудо, и многи Га вероваше због тога.

То је ново, једино ново што је Господ донео свету. То је оно што нико људима донео није, нити може донети. Нико од мудраца, нико од пророка, нико од философа, од царева, од краљева, од војсковођа. Нико! То што је Господ дао човеку, шта даје роду људскоме, јесте оно што Хришћанство носи кроз овај свет, и чиме Хришћанство побеђује све. Све своје гонитеље, све своје непријатеље. Јер Хришћанство решава, и за мене, и за тебе, и за сваког човека решава питање смрти и живота. Ради чега ти умиреш, ради чега ја умирем? Шта је смрт? Шта је живот? Ако си човек, ти не можеш живети у овоме свету док ти се не одговори на то главно питање. Ниси теле да стално будеш за јаслима. Човек си и питаш: Ради чега је смрт око мене? Шта она знаш? Куда она води? На то питање нико људима одговорио није осим Господа Христа, јер нико није имао силе, силе да смрт победи, да отвори пут људскоме бићу из овога у онај свет, да осигура бесмртни Живот Вечни. Ту силу, ту моћ, показао је, и имао је, и има само Господ Христос, Победитељ смрти. Сва вера наша на томе се заснива.

Чули сте како Он одговара Марији и Марти, када вели да ће њихов брат устати: „Господе, он је у гробу, он већ смрди“. „Устаће твој брат“! „Знам – вели Марта, устаће о васкрсењу мртвих“. Спаситељ прекида њену мисао и говори: ,Ја сам васкрсење и живот. Који верује у мене, ако и умре, живеће. И ниједан који живи и верује у мене, неће умрети вавек. Верујеш ли ово“ – упита Спаситељ. Верујеш ли у ово? „Да, Господе“! одговара Марта. Да, Господе! Тако Господ и сваком од нас, сваком хришћанину вели: Верујеш ли у ово? Ако верујеш, ти си хришћанин. И тиме исповедаш – шта? Ради тебе ја сам дошао у овај свет, да ти знаш ради чега си у овоме свету. Ти знаш да је смрт побеђена, као највећа неман, највећа мука, највећа мора људскога бића и теби осигуран Живот Вечни бесмртни. Верујеш ли у ово? Да, Господе.

Господ је учинио ово чудо са Лазаром не само њега ради. Као Његов пријатељ, Лазар је само био претходница наша, претеча наш, да би показао да ћемо сви васкрснути из мртвих на једну реч Господа Христа: Устаните! Изађи Лазаре, изађи Петре, Јоване! И сав род људски, и сви људи који су лсивели на овоме свету, на дан Страшнога Суда изаћи ће из својих гробова телом и сјединити са својим душама. То ће бити Свеопште Васкрсење. Зато данас ви слушате и чујете дивни тропор о „Општем Васкрсењу“, који се стално пева и стално бруји. Господ је васкрсао Лазара да би нас уверио у Свеопште Васкрсење, васкрсење и моје и твоје и свачије. То је циљ овог великог чуда – да ћемо сви васкрснути.

Да, то је темељ хришћански, то је сва радост вере Христове, то је сва сила вере Христове, сва мудрост вере Христове. Чујете и читате, стално исповедате у светом Символу вере, кад читате Вјерују: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века“. То хришћанин ради у овоме свету. Чека васкрсење мртвих и живот у ономе свету. А у овоме свету живи као онај који је васкрсао из мртвих. Живи ради грешнога живота свог, еда би што боље припремио душу своју и тело своје за онај свет, за васкрсење из мртвих и за Вечни Живот у ономе свету. Вера наша, то и јесте застава победе наше. И ми, славећи Јединог Победитеља смрти Господа Христа, и певајући ону дивну песму, овај тропар „Опште Васкрсење“, шта изражавамо ми? Изражавамо суштину вере наше. Јер вера у васкрсење наше лично, васкрсење свих људи, јесте све и сва у нашој еванђелској новој Благовести. То је та Благовест за род људски, за свакога човека.

Кад су пришли гробу где је лежао Лазар, Марта рече: „Заудара, Господе“, рече заудара, већ смрди, распада се. Шта може бити са мртвацем који се распада? А Спаситељ одговара: „Рекох ли ти да ако верујеш, видећеш славу Божју“, ако верујеш у оно што је немогуће, а ја сам дошао да људима дам такав дар, који изгледа немогућ. Јер сви су људи мливо смрти. Воденица смрти меље свакога човека, и самеље. Шта ћеш ти урадити, и шта радиш у воденици, која је захватила твоју ногу и меље те, да те целог самеље? И од тог ужаса, од смрти која је свемоћна, која меље све људе од првог до последњег, од најправеднијег до најнепреведнијег, и пророке, и учењаке, и цареве, и краљеве, и просјаке, све меље – ко ће те спасити од тога, човече?! Ко, људи и браћо?! Ко?! Нико осим Господа Христа.

Смрт је тако очигледна, смрт је тако страшна да људи и данас, после Васкрсења Господа Христа, који не верују у Њега, ужасавају се ње, јер је за љих сав овај свет, све, што се збива у овоме свету страхота, јер постоји смрт. То је страхота и ужас! Нема радоснога човека, уствари нема радоснога човека који не верује у Христа. Како може бити радости, истинске радости у свету у коме постоји смрт, а не постоји бесмртност, у коме постоји ђаво, а не постоји Бог, у коме постоји такво зло, такво страшно зло каква је смрт, а нема никог јачег од ње, никог јачег од тог страшног зла? Ради чега онда живимо у овоме свету?

Господ Христос је дошао у овај свет да то учини, да тог највећег непријатеља нашег, најмоћнијег, најстрашнијег уништи Васкрсењем Својим чудесним и дивним, и осигура свима нама пут у Живот Вечни. Васкрсењем Лазаревим да нас охрабри, да покаже први пример тог васкрсења, и да сваког увери да ће сваки од нас васкрснути на дан Страшног Суда, Тако је васкрсењем из смрти победа над смрћу постала сасвим природна за нас хришћане. Јер је Господ, Победитељ смрти, Тај што је победио смрт и даје нам бесмртност и Живот Вечни. Сви, сви до једнога на дан Страшнога Суда, када буду затрубиле трубе Архангелске, устаће из својих гробова. То је Благовест коју Спаситељ доноси. И Господ је васкрсао (и мртве је васкрсавао), Свети Апостоли су васкрсавали често пута мртваце, да би показали и доказали истинитост вере Христове.

Свети Сава је васкрсао свога брата, краља Стефана Првовенчаног, и испунио његову заветну жељу, замонашио га пред смрт. Све се то збива да бисмо се ми сви хришћани уверили у своје лично васкрсење. Васкрсење из мртвих сасвим је природно за сваког хришћанина.

Десило се са једним Светитељем, Атанасијем Печерским, да је он умро и васкрсао после извесног времена, после неколико дана. Ево његовог кратког животописа. Господ је рекао: Ја сам васкрсење и живот. Који верује у мене, ако и умре живеће. Ове речи изречене поводом Лазара Четвородневног, испуни Спаситељ и на Преподобном оцу нашем Атанасију Печерском, желећи да и ми испунимо реч богаташеву, речену поводом убогог Лазара: Ако им дође ко из мртвих, покајаће се. Овај Преподобни Атанасије бејаше монах у светом манастиру Печерском и вођаше живот свети, богоугодан. После дуге болести, он умре. Покојник лежаше два дана непогребен због неког застоја. Ноћу игуману би јављено и он чу глас који говораше: „Човек Божји Атанасије два дана лежи непогребен, а ти се не бринеш о томе“. Чим освану трећи дан, игуман дође са братијом покојнику да га погребу. И гле, они га нађоше где седи и плаче. Сви се запрепастише видећи га живог. И стадоше га испитивати како оживе и шта је видео или чуо у ономе свету. А он им ништа не одговараше осим: „Спасавајте се“. Међутим, они још више наваљиваху молбама на Атанасија да им каже што корисно по души. Тад им он рече: „Ако вам и кажем, ви ми нећете поверовати и нећете ме послушати“. Братија му се онда заклеше да ће држати све што им он буде рекао. Тада им васкрсли рече: „Имајте послушност у свему према игуману. Кајте се свакога часа. И молите се Господу Исусу Христу и Његовој Пресветој Матери, Преподобним оцима Антонију и Теодосију, да би овде у овој обитељи завршили свој живот и удостојили се бити сахрањени са Светим Оцима у Пештери. Јер су ове три врлине изнад свих других. И ко све то постигне и изврши по пропису биће блажен, само да се не горди. Уосталоме, немојте ме питати него молим, опростите ми“. Рекавши то, он оде у Пештеру, у пећину, и затворивши за собом врата, проведе тамо дванаест година никуд не излазећи. И за то време никада не виде сунца, а плакаше дан и ноћ непрестано. Од хране узимаше по мало хлеба и воде и то сваки други дан. И у току свих тих година, он никоме не проговори ни речи. А кад дође време да се престави, он призва сву братију, и говори им све оно што им и раније рече о послушности, покајању, па се с миром упокоји у Господу. И положен би чесно у тој Пештери, где се подвизивао.
По престављању свом Преподобни Атанасије чудотворни обавести братију о своме блаженству. Један од братије, по имену Вавила, болестан много година од ногу, би донесен моштима блаженог Атанасија и дотакнувши се тела његова одмах се исцели, и од тада па све до смрти он више није боловао ни од ногу, иити од које друге болести. О јављењу Светога и чудеснога исцељења, Вавила исприча братији, међу којима је био и сам писац овога житија, Свети Симон, и ово: „Када ја лежах и јауках од болова, изненада уђе овај блажени Атанасије и рече ми: „Дођи к’ мени, ја ћу те исцелити“. Ја таман хтедох да га упитам како, када он од тог тренутка постаде невидљив. Поверовавши Блаженоме који ми се јави, ја замолих да ме однесу к’ њему, и тако се исцелих“. Од тога времена разумеше сви да је Преподобни затворник Атанасије угодио Богу и удостојио се блаженства.

Светим молитвама његовим нека се удостојимо и ми васкрснувши из греховне смрти, поживети богоугодно у покајању и потом добити Живот Вечни у Христу Исусу, Животодавцу нашем, Коме слава са Извором живота Богом Оцем и Животодавним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Гле, вратио се из оног света, ето, Свети Атанасије, и заћутао. Дванаест година ћутао после онога што је видео на ономе свету, после свега што је видео на ономе свету. Шта је он све видео? Какве тајне? Доста је то што је казао: Кајте се свакога часа! То је прва поука и први савет из Вечног Еванђеља васкрслог подвижника Божијег Атанасија. То је порука онога света овоме свету, то спасоносни наук васкрслог човека, човека враћеног из оног света нама људима у овоме свету, мени, теби, свакоме, свима. Јер, покајање јесте прво васкрсење, и моје и твоје и свачије: „Устани ти који спаваш, спаваш у греху, спаваш у страсти, спаваш у смрти, спаваш у паклу, и васкрсни из мртвих“, поручује Свети Апостол. Јер грех је смрт душе, сваки грех; јер страст је смрт душе, свака страст; кроз грех и кроз страст, пакао је смрт душе, ђаво је смрт душе. Васкрсни себе из свих тих смрти покајањем и обасјаће те Христос светлошћу бесмрнога и вечнога Живота.

А после тога овај васкрсли Светитељ Божји поручује: „Молите се“. Јер молитва је језик покајања, небески језик човекове душе к Богу. Свети Григорије Богослов благовести:
„Молити се треба чешће него дисати“. Молити се треба чешће него дисати, хришћанине. Међу светим врлинама молитва је твој сведржитељ, и у овом, и у оном свету, и твој богомудри водитељ, и кроз овај и кроз онај свет. Молитва је најдаровитији хоровођа у хору твојих мисли, човече, и у хору твојих осећања, човече, и у хору твојих жеља и намера, човече. Прави хришћанин, а то је тај човек, сав је молитва, јер молитва га непрекидно и непрестано предаје Васкрсломе Господу Христу, Који васцело биће испуњује све новим и новим богатствима Неба и херувимским радостима Вечног Живота.

И васкрсли угодник Божји Атанасије, плакаше дан и ноћ непрестано, вели се у његовом животопису, плакаше дан и ноћ, непрестано. Плакаше над грешном душом својом и над грешном душом твојом и мојом и свачијом, еда би нас Једини Човекољубац, Васкрсли Господ, ослободио греха, тог пакла душе, и удостојио неисказаних красота и дивота Царства Небескога. Непрестано плакати над човеком, и због човека, зато што га сатиру безброј смрти, безброј грехова – то тражи онај свет и од тебе и од мене, и од сваког људског бића. Јер човече, ти си грехољубљем смртан, а покајничким плачем ти васкрсаваш себе из сваке смрти, васкрсаваш и ближње своје пошто смо сви једно духовно тело. Стога, стојмо у слободи којом нас Сладчајши Господ Христос ослободи, и не дајмо се поново у јарам ропства ухватити, у јарам греха и смрти ухватити.
Васкрсли Господ је за људско биће све и сва у свима световима: све најлепше, све најбоље, све најистинитије, све најмилије, све најрадосније, све најбожанственије, све најмудрије, све највечније. Он – сва љубав наша, сва истина наша, сва радост наша, све добро наше, сав живот наш; Вечни Живот наш у свима Божанским вечностима и бескрајностима; живот наш у овоме свету који је пун смрти, и данас у овоме свету, у коме је толико много вике и буке против Господа Васкрслог. Много је устаника и непријатеља Христових било у свету. Много их је данас. Како је то могуће? Јесу ли људи ослепели? Шта то оставља Христос човеку? Шта Он даје човеку? Даје му оно што му нико дати не може. Даје спасење из смрти греховне, даје Вечни Живот, даје Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. То је оно, браћо, што нас хришћане носи кроз овај свет, та радост да је смрт побеђена.

И ми, ми се налазимо као хришћани, и данас у овом веку, када Господа Христа гоне, налазимо се у непобедивој војсци Јединог Победитеља смрти, Господа Христа, носећи заставе победе – а то је вера наша, љубав наша, молитва наша, пост наш, све свете врлине еванђелске. Све је то наше оружје и наша радост у овоме свету пуном мука и страхота. И ми хришћани, и када нас гоне у овоме свету, и када нас убијају, ми захваљујемо Господу Христу за победу над смрћу, за радост коју нам је дао победивши смрт ради нас: да ћемо сви ми васкрснути на дан Страшнога Суда, и сваки добити по заслузи: или вечно блаженство или велике муке.

Човек хришћанин у овоме свету једини зна пут човеков, једини зна пут рода људског, једини зна ради чега је Бог створио овај свет, ради чега живи овај свет, ради чега је овај свет. Непријатељи Христови мисле: А, убићемо Лазара и нестаће сведока Васкрсења. Чули сте данас како се каже у Еванђељу: А главари свештенички договорише се да и Лазара убију, јер многи вероваху Исуса због њега и ради њега. Да и Лазара убију. То су радили непријатељи Христови, ето, за време Његова живота на земљи, то они раде и данас. Јер сваки хришћанин је Лазар – Лазар који својом вером јавља Васкрсење, јавља победу над смрћу, сваки хришћанин који исповеда Васкрслог Господа и верује у Њега. Ето, пуна је земља, сва земља тих Лазара! Не могу они уништити све хришћане! Ако и униште некога, васкрсаваћемо ми други, јер победа над смрћу је осигурана Јединим Победитељем смрти, Господом Христом.

Нека би Благи Господ, молитвама Светог и Праведног Лазара и његових Светих Сестара, и нама осигурао Живот Вечни у Небескоме Царству. Нека нас они подржавају у нашим путевима на Царству Небеском. Нека нас они воде и руководе да и ми пуни радости, васкрсне радости, радости што је смрт побеђена, радосно хитамо из подвига у подвиг, из муке у муку за Господа Христа, идући кроз овај страшни свет. „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се“ – поручује Апостол. Чули сте у данашњем Светом Апостолу: „Радујте се свагда у Господу“. Свагда. Хришћанин једини уствари у овоме свету зна за праву радост. Мајка хришћанина у самој ствари, зна за праву радост. Зашто? Зато што као хришћанка она гаји дечицу своју за бесмртнике, гаји их за Вечни Живот, гаји њих који ће вечно бити са њом у ономе свету. Има ли веће радости од тога? Сигурно да нема.

Зато је, браћо моја, основни грех и највећи грех за човека не веровати у Васкрслог Господа Христа. Један велики Светитељ, Свети Исак Сирин, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслога Господа“. Кад човек не осећа потребу за Васкрслим Господом – то је грех, то је основни грех. Ако човек не осећа потребу за Васкрслим Господом, не осећа потребу да га Господ ослободи смрти, онда је човек сав у смрти, сав је мртав, сав заудара. Шта је од његове душе? Смрди душа од грехова, од страсти, а он неће Васкрслога Господа. То је грех, то је основни грех који човек чини према себи! То је убиство, то је самоубиство! Главно самоубиство: не веровати у Господа Васкрслог, не веровати у своје васкрсење. Човече, шта онда остаје од твога тела и твоје душе? Смрад, змијарник! У шта се тело твоје претвара кад се спусти у гроб?

А ми хришћани, ми сва осећања своја, све мисли своје везујемо са Васкрслим Господом Христом. Он испуњује душе наше бесмртним осећањима, бесмртним мислима, светим осећањима и светим мислима. И човек Христове вере прво осећање које има то је да је он бесмртан, јер вера у Господа Христа Васкрслог јесте та сила која даје човеку осећање личне бесмтности. Шта је бесмртност? Тај исти Светитељ, Свети Исак Сирин, одговара да је бесмртност осећање Бога. Кад човек осети Бога, он онда осети да је душа његова бесмртна и да је он бесмртан, да такав човек живи као бесмртан. Труди се да угоди Богу, јер живи по заповестима Божјим, да живи по Светом Еванђељу Христовом. То је оно што нас хришћане издваја од свих људи у овоме свету. То је оно што нама хришћанима даје радост кроз овај свет, што даје вечну радост и у овоме свету и у ономе свету. Да ми, хитајући за Победитељем смрти Господом Христом, налазећи се у Његовој војсци, победимо све што је смртно у нама и око нас, победимо сваку смрт, а то значи победимо сваки грех и сваког ђавола.

О, Свети победниче свих смрти, свих грехова, Праведни Лазаре, помози нам да и ми побијемо све грехе душе своје – те главне непријатеље, да побијемо све убице душе своје, све ђаволе, и васкрснемо у радост твоју, радост која никада не престаје, служећи Чудесноме Господу, Једином Победитељу смрти у свима световима, Исусу Христу. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.
 

Јустин Поповић

Беседа на Цвети
1966. године у манастиру Ћелије