Драга моја браћо,

Наша Црква већ два миленијума преноси благодат својих Светих тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за “исцељење и оздрављење душе и тела”.

Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда. Да ли је могуће да Свето причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету? Да ли је могуће да тело и крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?

Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света чаше и истом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила.

Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог божанског причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго.

Свето причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве.

Они који не верују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету тајну божанске евхаристије.

Чињеница да су англиканци и римокатолици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских цркава од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Свету тајну Причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје благодати и знакова Божијих из њихових такозваних светих тајни, као и губитак њиховог црквеног идентитета. Живот без Свете Тајне причешћа изгледа као озбиљна болест без лека.

Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде “мас медији”, нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације, већ вирус омаловажавања и микроб маловерја.

А најбоља вакцина за све ово је наше често “са чистом савешћу” и “неосуђено” учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи.

Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Светим бесмртним тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави”.

Митрополит Месогејски Николај Хаџиниколау