1. Онај ко од срца ничице пада пред Богом не бива заборављен.
2. Лажу да једноличност (чак и у молитви, и, на пример, у одласцима на службе Божије) доводи до равнодушности и хлађења. Свет своје преноси и на Божије. У земаљским стварима једноличност заиста досади … У односу на Бога уопште није тако …
Запитајте се: како то да оцу Серафиму Саровском и оцу Партенију Кијевском није досадно такав једноличан и чак најједноличнији живот? Црква – келија, црква – келија … па још и затворништво! Господе помилуј! Како је могуће тако се уништавати? Но, они нису ни помишљали да је то мучење, напротив – осећали су се блаженима …
3. Молитва је атмосфера у којој треба да живимо и коју треба да дишемо.
4. Шта се подразумева под монаштвом? Спаситељ заиста није установио расу, камилавку, бројанице и остало … Но, силу и дух монаштва показао је Он Сам, на сопственом примеру, на примеру Мајке Божије, Претече Господњег, и, може се рећи, на примеру свих апостола. „Монаштво је одрицање од свега са непрестаним пребивањем у Богу, умом и срцем“! Монах је онај код кога је духовни живот устројен тако да постоји само Бог и он који ишчезава у Богу!
5. Кажу: нема користи од монаштва?! Па да ли је мало користи било и има од баћушке о.Серафима Саровског, од о.Партенија Кијевског и других?
6. Дивни и праведни отац Серафим Саровски читав живот је стајао пред Господом и горео као свећа … Тако и сви други … Зар они нису били људи? И зар су били одређени за нешто друго, различито од нас? А речи Апостола: Молите се без престанка – на кога се односе? Само на изабране, или на све без изузетка? Да, на све … Према томе, ову заповест треба и испуњавати.
7. Тиха молитвена нада привлачи милост Божију. Уосталом, из руку Божијих ништа не можеш истргнути на силу, док је сузама све могуће! Подај Господе! Подај Господе! Истрајавати треба, и не постоји право, него је све – милост!
8. Ево из чега се састоји молитвени труд: Стати пред Господа умом у срцу, заиста гледати Господа, ходити пред лицем Његовим, непрестано се узносећи к Њему и падајући пред Њим у скрушености – и када седиш, и када идеш, и када разговараш … Тешко је! Наравно да није лако! Зато се то и назива молитвеним трудом.
9. Када будете стајали у срцу са мишљу о Господу, ум ће мало-помало да се умори и почеће да шета овамо-онамо, као да хоће да побегне. Тада му дајте најслађе име Господа нашег Исуса Христа, тј. молитву Исусову, и нека понавља … Али при томе потребно је унутарње побожно и понизно падање ничице пред Богом, које човека претвара у прах и пепео пред Господом (читај главу 47.св.Исака Сирина).
10. Чини вам се да се узалуд бавите молитвом Исусовом – такве вам помисли долазе. Но, зар мислите да је сва сила у речима? Речи су – помоћ немоћном уму, који се и невољно задржава на једном месту и на једном предмету. А суштина овог дела је умно стајање пред лицем Господа, са страхом и трепетом, непрестано, неуморно, стајање праћено топлотом срца, које у једно сабира све мисли, сва осећања и све склоности. Када вам је топло на срцу, ум гледа Господа и то је суштина ствари … Одените то стање у форму речи и добићете: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ И обрнуто: када нема умног стајања пред лицем Господа, молитва Исусова ће довести до њега. Потребно је само произвести је са пажњом и свешћу.
11. Ако хоћете, можете да читате молитву: „Богородице Дјево, радуј се …“. или „Оче наш…“ И оци су тако чинили. Код преподобног Јоаникија Великог било је: „Нада је моја Отац, прибежиште је моје Син, покров је мој Дух Свети“… А затим су се сви прихватили молитве сусове, по узору на Марију која је седела код ногу Спаситељевих, што је једино потребно (Писма Еп.Теофана о хришћанском животу,1.део).
Бисери Божији из списа еп.Теофана о молитви