Света ревност и како бих желео да се већ запалио. (Лк. 12,49)

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову – света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену „хришћани“: они само имају име да су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено св. Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом почетку њеном: „Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као што је на небу!“

Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога – мислима, чувствима, речима и делима, целим животом својим – свакако жарко жели да и друге славе Бога тако као и он, те стога не може равнодушно да подноси да се његовим присуством на било који начин хули на Бога или да се светиње извргавају руглу. Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди Богу, да Њему Јединоме служи свим силама бића свог, све људе приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може мирно да слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулницима, или да се дружи са онима који хуле на Име Божије и вређају светиње.

Живи и необично снажни пример такве огњене ревности за славу Божију, још у дубини векова Старог Завета, представља велики пророк Божији – пламени Илија, чија је душа туговала видећи богоодступништво свога народа, предвођеног нечастивим царем Ахавом који је у Израиљ увео незнабожачко служење Ваалу, уместо служења Богу истинитом.

Ревновах веома за Господа Бога над војскама – не једном је клицао он, изражавајући свој бол: јер синови Израиљеви оставише завет Твој, Твоје олтаре развалише, и пророке Твоје побише мачем; а ја сам, па траже душу моју да ми је узму (1. Цар. 19,10).

И ето та света ревност, силом благодати Божије која је на њему почивала, подстакла га је да ради кажњавања Израиља који је одступио од Бога закључа небо (1. Цар. 17,1; 18,42-45), тако да три лета и шест месеци није било ни кише ни росе.
Иста света ревност нагнала је Илију да покоље лажне пророке и жреце Ваалове, после чудесног силаска огња на гори Кармил, како ти преваранти не би даље одвраћали синове Израиљеве од истинског Богопоштовања.
Силом такве ревности св. Илија је учинио да сиђе огањ с неба и спали педесетника и његове војнике које је цар послао да га ухвате (2. Цар. 1,9-14).
А да је заиста била у питању света ревност, угодна Богу посведочено је било тако што св. Пророк Илија није умро обичном смрћу, него је чудесно узнесен на небо у ватреним колима, чиме је била знаменована његова истинска ватрена ревност за Бога (2 Цар. 2.10-12).
Но још тада, у суровом Старом Завету, Господ је све показао Свом ватреном служитељу – да се тако строгим мерама може прибегавати само у крајњим случајевима, јер Господ није ни у великом у јаком ветру који брда разваљује и стене разлама, ни у земљотресу, ни у огњу, него у струјању тихог ветра (1. Цар. 19,11-12).
Ето зашто је Господ – када су Јаков и Јован, нарочито ватрено ревнујући за славу свог Божанског Учитеља, пожелели, подражавајући пророка Илију, да низведу огањ са неба како би казнили Самарјане који нису хтели да прихвате Господа док је пролазио кроз њихово село за Јерусалим – запретио ученицима да то не чине, рекавши: Не знате каквог сте ви духа, јер Син Човечији не дође да погуби душе људске него да спасе (Лк. 9,51-56).
Но, то не значи да Господ, који је говорио: Научите се од мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29), понекад није налазио да је неопходно показати велику строгост и прибећи суровим мерама, поучавајући и нас томе, да кротости и смиреност не значе мекуштво, и да се не треба склањати пред очигледним злом, те да истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности и не уступа пред злом које нагло подиже главу, него да му ваља бити непомирљивим према злу, борити се против њега свим доступним мерама и средствима, како би ширење и јачање зла међу људима било одлучно пресечено.
Сетимо се каквим се оштрим и прекорним речима Господ обратио духовним вођама јеврејског народа, књижевницима и фарисејима, осуђујући их због лицемерја и безакоња и претећи им судом Божијим: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери (Мт. 23,29).
А тамо где речи нису биле довољне, прелазио је на дело супротстављајући се безаконицима. Тако, нашавши у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда; а мењачима просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).
Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме речи нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати оштријим мерама и одлучнијем деловању?
Вазно је само да и у другим сличним случајевима из човека заиста проговара управо чиста ревност за славу Божију, без икакве примесе самољубља или неке друге људске страсти, које се само прикривају тобожњом ревношћу за Бога.
Таквом одиста светом ревношћу и одлучном непомирљивошћу према злу, прославио се у историји Цркве светитељ Христов Николај, Архиепископ Мирликијски Чудотворац, кога празнујемо 6. децембра по нашем православном календару.
Ко не зна овог дивног светитеља Христовог?!
Не само хришћани, но чак и муслимани и многобошци, знају га и поштују као великог и преславног чудотворца, који људима брзо притиче у помоћ у свакој невољи и сваком искушењу. Ко је био на обали Црног мора, могао је не једном да види икону светитеља Николаја на турским лађама. Она се може видети и у сиромашним кућама кавкаских брђана и у шаторима многих азијских номада који насељавају север и исток Русије, све до Манџурије и Кине.
Најкарактеристичнија црта светитеља Николаја, која га је толико прославила, јесте његово изузетно хришћанско милосрђе: „Никола Милостиви“ – тако су га обично звали у простом руском народу, полазећи од података из његовог дивног житија и безбројних случајева његове помоћи људима.
И ето такав светитељ, који се толико прославио својим милосрдним односом према ближњима, једном је поступио на начин који је многе смућивао, и до данас смушује: веродостојност тога поступка посведочена црквеним предањем, сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.
Према предању, свето Николај је учествовао у раду Првог Васељенског Сабора, одржаног у Никеји, који је осудио јеретика Арија због порицања Божанства Друге Ипостаси Свете Тројице – Сина Божијег. Свети Никола није могао равнодушно да слуша богохулне речи надменог јеретика Арија, којима је овај, на саборским расправама које су том приликом вођене, омаловажавао Божанско достојанство Сина Божијег – према целим Сабором га је „ошамарио“, тј., ударио руком по лицу. Ово је изазвало такву општу збуњеност, да су Оци Сабора решили да одважног светитеља лише епископског чина. Но, исте ноћи били су уразумљени задивљујућим виђењем: угледали су Господа Исуса Христа како светитељу Николају предаје Своје Свето Еванђеље и Пречисту Мајку Божију како на његова плећа полаже архијерејски омофор. Тада су схватили да се свети Николај у свом поступку није руководио никаквим лошим, страсно-греховним побудама, него искључиво једном чистом, светом ревношћу за славу Божију. и помиловали су светитеља, одбацивши пресуду.
Наводећи овај пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас може и треба буквално да га следи: то је могао да учини велики светитељ какав је био св. Николај. Но ово свакако треба све нас да убеди да не смемо остајати по страни и равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви, не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по заповести Христовој, треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас, мира бити не може! Пријатељство са непријатељима Божијим и нас саме претвара у непријатеље Његове: то је и издаја Бога, без обзира на све добре којима би се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам помогне!
Интересантно је приметити како се поступак светог Николе не свиђа никоме од оних који данас пристају на зло, који проповедају умишљену „хришћанску љубав“, који су спремни на мирење са јеретицима, са гонитељима вере и Цркве, па и са самим ђаволом, а све у име „свеопштег мира“ и – свеопштег уједињења“ – пароле које су данас постале врло модерне. Они због тога покушавају да порекну чак и чињеницу да је свети Никола био учесник Првог Васељенског Сабора, иако је она у нашој светој Цркви прихваћена и ми је морамо држати за веродостојну.
Све је то у крајњој линији зато, што код савремених људи, чак и оних који се називају „хришћанима“ нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према свему осим према сопственој овоземаљској користи, као и ма немар према неумитном суду Божијем који нас очекује и према вечности која се открива након смрти.
А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског хришћанства ни истинског живота – живота у Христу. То је сада замењено свакојаким јефтиних сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним укусима и духовном стању савременог човека. Зато такви псевдохришћани, вешто прикривајући своје духовно сиромаштво лицемерјем, често имају више успеха у савременом друштву, у коме нема праве духовности. Истински ревнитељи за славу Божију бивају презрени и гоњени, као „тешки људи“, „нетрпељиви фанатици“, „људи који заостају за временом“.
Тако се већ сада на наше очи догађа одвајање: неко остаје са Христом до краја, док ће неко лако и природно прећи на страну непријатеља Његовог – Антихриста, нарочито када наступи време страшних искушења за нашу веру, када заиста буде неопходно показати сву силу наше свете ревности, које се сада многи гнушају као „фанатизма“.
Но тада не треба сметнути са ума да постоји и ревност не по разуму – она ревност, која је обезбеђена услед одсуства веома важне хришћанске врлине – расуђивања, и зато уместо користи може да донесе штету.
А постоји такође и умишљена, лажна ревност, испод чије се маске скрива кључање греховних страсти – пре свих гордости, властољубља, частољубља, као и уског (партијског) интереса, сличног ономе који игра главну улогу у политичкој борби, којој не може бити места у духовном, у друштвено-црквеном животу, на шта данас на жалост наилазимо веома често, и што бива главним узроком свих могућих распри и црквених немира чији су предводиоци и покретачи често прикривају некаквим идеалима, док у ствари следе само своје личне циљеве, желећи да угоде не Богу, него себи самима, и ревнујући не за славу Божију, него за своју сопствену славу и славу својих партијских колега и истомишљеника.
Све је то, разуме се, дубоко страно истинској светој ревности, противно њој, грешни и недопустиво, и само компромитује нашу свету веру и Цркву!
Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са Антихристом?
Време је близу! (Откр. 22,10) – упозоравали су нас хришћане још св. Апостоли. А ако је било „близу“ још тада, у апостолско доба, колико нам је онда оно ближе сада, у наше злосутне дане отвореног одступања од Христа и прогона наше свете вере и Цркве?!
Уколико чврсто одлучимо да у те судбоносне дане останемо са Христом, не само на речима но и на делима, онда је већ сада неопходно да без оклевања покидамо све пријатељске везе и сваки контакт са слугама Антихриста који долази и који је у савременом свету већ многе привукао себи, уз помоћ лукавих изговора као што су „свеопшти мир“ и „благостање“; а нарочито је важно – да безусловно треба да се ослободимо било какве потчињености њима и зависности од њих, чак и ако би то повлачило губитак нашег угодног положаја, па и опасност за наш земаљски живот.
Вечност је важнија од краткотрајног битисања на земљи – управо за њу морамо да се припремамо!
Зато у сваком делу и поступку треба да се руководимо само светом ревношћу по Богу, у Христу, без најмање примесе било каквог лукавства или дволичне политике.
Иначе нас очекује страшна пресуда: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16)
Зато ревнуј, и покај се! (3,19)

Архиепископ АВЕРКИЈЕ Џорданвилски