Патријарх Павле је у центру Книна, пред неколико стотина окупљених Книњана (више их није ни могло бити због ратног окружења), надјачавајући гласом јеку топовских плотуна с динарских висова поручио:

„… Ви сте, браћо моја и сестре, овде не од јуче. Нисмо уљези, нисмо окупатори, него смо кроз векове овде живели до дана данашњег, да данас представљамо народ српски и веру православну, да чувајући своје домове, своје гробове и своје светиње останемо своји на своме, за истину, правду и слободу златну. Није лако на овоме свету. Није лако ни непријатељима нашим. И кад би знали шта раде, били би спремни да прекину крвопролиће, да се на миран, људски и достојанствен начин расправља о питањима која су била међу људима и која ће увек да постоје…

Немојте да нас занесу идеје да на овом свету постоје само стрвинари и стрвине и да човек мора да буде или стрвина или стрвинар. Ми знамо и верујемо да постоје и мучитељи и мученици. Ако не можемо ни да бежимо, ни да се боримо, морамо да будемо мученици за правду и истину. И то је пред нама. Као што је кроз векове мајка Српкиња учила своју децу заједно са мајком Јевросимом боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу.

Господе милостиви, Боже истине и правде, пошаљи мир земљи нашој и нама и непријатељима нашим. Свима нам је потребан. Ово што нас је задесило, Господе, не дај да снађе било који народ на свету.”