Овде смо често понављали: треба се смиравати, тежити смирењу пре свега… Међутим, треба рећи да и смирење може бити лажно.

Као прво, треба правити правилну разлику између смирења и смиреномудрености, са једне, и између смиреномудрености и смиренословља, са друге стране. Смирење је једна од највећих јеванђељских врлина, која је недоступна човековом схватању. Смирење је божанствено, оно је Христово учење, Христово својство, Христова делатност. Преп. Јован Лествичник каже да само они које води Дух Божији могу на задовољавајући начин да расуђују о смирењу. Онај ко жели да стекне смирење мора врло брижљиво да изучава Јеванђеље и са великом пажњом да испуњава све заповести Господа нашег Исуса Христа. Делатељ јеванђељских заповести може да позна своју сопствену греховност и греховност читавог људског рода, и да на крају стекне свест и убеђење да је он најгрешнији и најгори од свих људи. Смирење је осећање срца.

Смиреномудреност, пак, јесте начин мишљења који је у потпуности узет из Христовог Јеванђеља. Човек прво треба да се учи смиреномудрености, и што се више вежба у смиреномудрености то више душа стиче смирење (9, т. 1, стр. 306). Смирење души дарује Бог, то је већ дејство Божије благодати, а смиреномудреношћу се ми припремамо за смирење, показујемо Господу своју жељу да задобијемо свето смирење.

Будући смиреномудар, Хришћанин се труди да све учини тако као да већ има смирење – у односима са ближњима, у свим својим активностима и у помислима, иако се душа још увек није смирила, он треба да се придржава смиреног расположења кроз принуду воље, да се све време уздржава од својих дрских порива. Међутим, ово није претварање и лаж, јер има за циљ да се оваквим понашањем заиста стекне смирење, и наравно, због тога човек треба да се понаша скромно, да говори тихо, да иде спокојно, да се не спори, да не истиче себе, итд.

Међутим, смиренословље веома личи на смиреномудреност. Његова дејства су наизглед иста, споља тако изгледају, али је унутра нешто сасвим друго. Смиренословље изнутра има други циљ, оно људима жели да се покаже као смирење, са овим циљем прима на себе маску смирености, спушта поглед, говори тихе и скромне речи, у читавом човековом изгледу огледају се тихост и уздржаност, или он говори разобличавајуће фразе о себи, а све то да би се показао као смирен пред другима и да би људи о њему имали добро мишљење.

„Колико је корисно прекоревати себе и кривити себе због грешности пред Богом у тајности срца толико је штетно чинити то пред људима. У супротном, побуђиваћемо ласкаво мишљење о себи као о смиреним људима,“ говори Св. Игнатије. Он примећује занимљиву ствар: свету се нимало не свиђа истинско смирење у људима, а лажно и претворно га увек привлачи. Светитељ пише: „Они људи који су у монашком животу стекли нарочиту слободу и простоту срца, који не могу да се претварају у опхођењу са ближњима свету се не свиђају! Он их сматра гордима… Свет тражи ласкање, а у њима види искреност која му није потребна, наилази на разобличавање које мрзи“ (9, т. 1, стр. 317).

Примећено је да се истински смирени људи, који воле ближње нимало не брину о спољашњем утиску који остављају на друге, они воде рачуна о својој души и заузети су истинским испуњавањем Христових заповести у погледу ближњих. Спољашње опхођење ових људи је веома уздржано, понекад чак изгледа претерано сурово или строго. Међутим, касније се увек открије да су ови људи искрено бринули о ближњима, да су заиста били самилосни и пружили им помоћ. А лицемери, претворници и лажносмирени људи су често веома предусретљиви, мили и услужни, али ако човека задеси туга, несрећа или тешкоћа видеће се да су они далеки, хладни и туђи, да су равнодушни према свим патњама ближњих. Управо то је фарисејски квасац од којег је Господ наш Исус Христос заповедио Својим ученицима да се чувају.

О тайнх недугах души, Архимандрит Лазарь, настоятель монастыря Вифания в Грузии