Онај, који је одбацио злопамћење, природно осећа срдачно умилење. Код човека, који се одрекао осуђивања ближњих, помисао природно почиње да види своје грехове и слабости које човек није видео у време, док је осуђивао ближње. Онај, који је ради јеванђелске заповести похвалио или оправдао брата, природно је осетио благонаклоност према ближњем. За сиромаштвом духа следи плач над собом: онај, који је сиромашан духом и плаче над собом, природно постаје кротак. Онај, који је поништио правду пале природе и одрекао се ње, природно је гладан и жедан правде Божије, јер човеку није својствено да живи без неке правде.

Напротив, онај који је осудио ближњег природно је осетио презир према њему; онај, који је осетио презир, задобио је гордост. Услед презирања ближњег и уз високо мишљење о себи – а та два стања су неразлучива – појављује се и мржња према ближњем. Услед мржње и злопамћења појављује се окорелост срца. Услед окорелости срца, у човеку почињу да преовладавају телесна осећања и телесно мудровање, због чега се, опет, распламсава блудна страст, умртвљује вера у Бога и надање у Њега. Појављује се тежња ка користољубљу и људској слави, која човека доводи до потпуног заборављања на Бога и до одступања од Њега.

На основу тог узајамног сродства како врлина, тако и порока, Дух Свети даје закон истинском служитељу Божијем: По свима заповестима Твојим управљах се…од сваког пута злог спречих ноге моје, да бих сачувао речи Твоје (Пс. 118,128,101). Пут неправде – то су грешне помисли и маштања, којима грех улази у душу.

Љубљени брате! Не сматрај да ти је допуштен било какав разговор са помислима, било какво наслађивање маштањима, противним јеванђелском духу. Саглашавање са непријатељима Господњим и сједињење са њима неизбежно прати нарушавање верности Господу и нарушавање јединства са Њим: Који сав закон одржи а сагријеши у једноме, крив је за све (Јак. 2,10). Као што је нарушавање једне заповести истовремено и нарушавање васцелог закона Божијег или воље Божије, тако је и извршавање једног савета ђаволског истовремено и извршавање ђаволске воље уопште.

Свети ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов, ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ. Глава 47: О међусобном сродству како врлина, тако и порока