Дани теку и пролећу; часови бесповратно беже; у муњевитом протицању времена свет се приближава своме крају. Ниједан дан не дозвољава другом да иде са њим упоредо, ниједан час не чека други да би летели заједно. Као што воду не можемо задржати и зауставити прстима, тако је незадржив живот рођеног од жене.

Изваган и измерен је живот сваког ко ступа у свет – он нема ни средстава, ни могућности да преступи назначене границе.

Бог је одредио меру живота човековог, и ту одре ђену меру, дани деле на делове. Сваки дан, за тебе – неприметно, узима свој део из живота твога. И сваки час са својим делићем, незадрживо бежи путем својим. Дани распарчавају живот твој, часови крње здање његово, и ти журиш своме крају, јер си дим.

Дани и часови као разбојници и лопови поткрадају те и отимају, и нит живота твога се постепено тањи и скраћује. Дани предају погребу живот твој, часови га полажу у гроб, и заједно са данима и часовима ишчезава на земљи живот твој.

Живот који живиш данас, одлази и одлеће заједно са крајем тог истог дана, зато што сваки дан убира свој део из твог живота, и са њим одлази. Сваки дан предаје смрти свој део, сваки час ставља у гроб свој удео, и у брзом протицању времена они одлазе, ишчезавају и обраћају се ниушта.
Како журно теку дани, како брзо пролеће живот, – њему није могуће зауставити се и стати на једном месту. Ако сунце стане на висини, и месец буде задржан на путу своме, онда је могуће зауставити и време одређено за живот твој, – може да престане да стреми крају.

Псалам 137, Молитвеник и Псалтир Преподобног Јефрема Сирина, svetosavlje.org