11. И рече: Човјек неки имађаше два сина,

12. И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање.

13. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно.

14. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати.

15. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње.

16. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше.

17. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади!

18. Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби,

19. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.

20. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.

21. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.

22. А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.

23. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.

24. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити.

25. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње.

26. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то?

27. А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао.

28. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.

29. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим.

30. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.

31. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје.

32. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.

У трећој недељи припреме за Часни пост, чита се на Светој Литургији прича о блудном сину који се враћа оцу увидевши своју грешку. Прича поучна и у сва времена, за сваког ко се труди да живи по заповестима Христовим, за сваког хришћанина. Но живети по заповестима Христовим није нимало лако. Много је и премного опасности које прете да нас одвуку са пута Христовог и живљења по Његовим заповестима. Добар пример је ова данашња прича коју је забележио јеванђелист Лука (Лк.15:11-32)

Прича о Блудном сину открива нам истину о покајању као повратку човековом из изгнанства, као повратку Оцу нашем који је увек спреман да нас прихвати и да нам опрости грехове наше. Блудни син, оделивши се од оца, одлази у страну и туђу земљу, и тамо на најгори могући начин потроши све што је добио од оца, не размишљајући о оцу којег је оставио. Али шта се дешава? Када је потрошио све и наситио се разврата и запао у беду и сиромаштво, када је дотакао дно, он се сети оца. Знајући да је отац милостив и да ће му опростити, син му се враћа. А отац, будући заиста неизмерно милостив, чак га ни не укори. Обрадовавши се синовљевом повратку, прима га топлом родитељском љубављу, облачи га у нове хаљине, прави гозбу и посађује га поред себе. Тако Отац нас прихвата, драга браћо и сестре, све који се искрено покају и завапе ка Господу: “Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од твојих слугу”. Свако од нас осећа, бар понекад, зов савести, осећа да се отуђио од Бога, од радости општења са Господом, од стварног живота, онаквог каквог га је Бог створио и даривао нам. А ми, дозволивши да нас колотечина животна понесе својим правцем, нисмо водили рачуна о начину нашег живљења.

(Текст преузет са нашег Епархијског сајта www.istocnik.com где можте прочитати беседу у целостим, аутор о. Душан Гњатић, парох лондонски)