У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас браћо и сестре, Богу се помолисмо на овај велики празник почетка нашег спасења као што се каже у црквеној песми.

И ви знате да је данашњи дан, празник, када се свети Арханђео Гаврило по Божијем наређењу јавио Пресветој Богородици и наговестио да ће ова родити Сина Божијега. Она је прихватила одмах вољу Божију и само питала „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“

Док је исти Свети Арханђео јавивши се првосвештенику Захарији наговестио да ће му жена Јелисавета родити сина и да му да име Јован, а Захарија је показао неверовање, јер је знао да је жена његова нероткиња и већ стара, а и он да је већ стар. И онда је питао „какав је знак тога“ и зато је био кажњен немилом – *онемео је до дана док се то све не збуде. Света пак Богородица, кад је Арханђео рекао да ђе „Дух Свети сиђи и сила Вишњега је осенити“, рекла је смирено „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој .

Господ не чини никад насиље пред човеком коме је даровао слободу, као и над анђелима, разуме се. Он ту слободу коју је дао и држи, поштује је. Ако човек неће да иде путем Божијим, да се спасава, Бог га неће на силу да спасава јер би то било насиље, а Бог не може чинити насиље, као што Бог не може чинити ни грех јер грех и насиље нису моћ него немоћ. Јесте да је Бог свемогућ, али свемогућ у добру, разуме се.

И још ово да напоменем, да често имамо и тешкоћа са схватањем у овом свету, са тражењем не да мушко и женско буду једно у Христу Господу, него да буду исто. Јер у ствари, у свету тај феминистички покрет данас, женски лоби што се каже, то је уствари ево то, или још боље што каже Ото Вајнингер да је феминистички покрет данас уствари тражење еманципације блуднице у жени, не личности и мајке, личности у њој“. Треба имати у виду да је Света Богородица, и женски род са Њоме, уздигнут на највишу висину и певамо сваког дана и читамо да је Она „часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима“, јер је Она једина изабрана изнад свега рода људског да буде мајка Сина Божијега. То је оно што сваку жену диже на највећу висину ако, разуме се, и она се труди у томе што је и Света Богородица по својим духовним квалитетима изабрана да буде Мајка Божија.

„Сва лепота кћери цареве је изнутра“ (Пс. 45, 13), каже у псалму. И том лепотом, том унутрашњом чистотом жена зрачи и светли. Кад би жене у свету имале то у виду овај свет би био сасвим друкчији. Но, у ово садашње време, а биће и теже јер је Господ Исус рекао да што год се будемо даље приближавали крају света, да ће бити све теже и теже за истинску веру у овоме свету. Али нам је Он то унапред рекао да се припремимо и спремимо и да на тај начин у овоме свету будемо сведоци Сина Божијега, и мушки и женски род.

Данас имамо и ту прилику и радост да добијемо и новог служитеља у Господу, новог ђакона.
А реч грчка „ђаконос“ и значи то. Служитељ, слуга. Имати у виду реч Господњу: „Ко хоће да буде највећи нека служи свима, јер ни Син Човечији“, тј. Он, „није дошао да му служе него да он служи и да да живот свој у откуп за многе“. Никад не заборавити да је Син Божији до своје тридесете године на земљи био дрводеља, имао жуљевите руке и да се није стидео да пружи руку да добије за издржавање за оне јармове и плугове што је, каже се у време Светог Јустина Мученика, Он израђивао. Један такав интелектуалац, једна таква личност као што је свети апостол Павле, није се стидео да дању док је приповедао, ноћу је радио, правио је од козје длаке оне џакове и оне простирке и шаторе као што је у оно доба било на Истоку. Радили су и свети Василије Велики, свети Григорије Богослов и редом свети. Зато и ми никаквог посла да се не стидимо и не либимо, само да се стидимо и бојимо онога што је грех и онда ћемо заиста вером својом и животом по вери остварити смисао и циљ нашег живота у овом свету, тј. задобити блаженство у правој нашој отаџбини небеској у Царству небеском.

Молимо се данас Светој Богородици да нас подржи у свему светом и честитом, поготово све девојке, све жене у овоме свету и да наш народ и све народе у свету сачува од несрећа које су нас снашле и које нас сналазе. Пресвета Мајко Божија, помоли се Сину твоме и Богу нашем да нам помогне да останемо људи, народ Божији, народ Његов, деца Његова и у овоме и ономе свету. Бог вас благословио и сретан празник!

Након службе, при изласку из цркве, Његова Светост се поново обратио окупљеним верницима и рекао: „Приметио сам да овде, у овом манастиру за време Литургије влада и ред и мир. Али кад се заврши Литургија настане једна општа прича као да смо на пијаци. Црква је остала црква, у особитом смо присуству Божијем, Бог је свуда и на сваком месту и ван сваког места, а поготову у храму Њему посвећеном. Али вас ипак молим да нам црква остане црква, да у миру, у реду, тишини можемо да се Богу молимо, а кад изађемо, широко је поље да можемо да причамо. Е дела, молим вас. Разуме се да има навика, али има и одвика. Оно што није добро, боље да се одвикнемо од тога и да другоме ко приђе са стране покажемо да и он схвати да ми знамо да је ово храм био и остао.

И још једно хоћу да кажем. Често видим да многи не знају шта ће са рукама при молитви, а онда неки овако, други онако, неки на начин склопљених руку као што бива у католичкој цркви. А од IX века пише у једном писму папа Никола Бугарима који су онда били под јурисдикцијом Запада, у коме они – Бугари су описали њему да Грци, вели, кажу ако се не држе руке прекрштене на грудима једне преко друге да је то, вели грех. Он одговара да има разних ставова кад је човек на молитви, оправдава западни начин склопљених руку, већ знате како се они моле. Али дабоме да постоји и овај начин који долази са Истока. Нећу да кажем да је тај начин једино исправан и правилан, али кад већ стојимо и Богу се молимо да нам онда ипак буде тај начин. Разуме се, певајући није могуће да човек увек држи склопљене руке на грудима, јер плућа треба да су слободнија. Не мислим да је то најглавније и да ако тако будемо поступали да ћемо отићи право у рај, али има ред који треба ипак да држимо, који није од јуче, него ево преко хиљаду и више година.

Блаженопочивши ПАВЛЕ Српски, Беседа на Светој Литургији на Благовести у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду
7. април 1997.