Слепи Стефан спава на Овчијем пољу
И у сну без мира подноси невољу.
Крваве му очи, дрхтаво му тело,
Смрт спрам таквог жића боља је зацело.
У том човек неки на сну му се јави,
У небеском блеску, у небеској слави.
– Николај сам, рече, од Ликијског Мира,
A ти си од оних што Бог изабира.
Моју десну руку погледај, Стефане,
Гле у њој су очи твоје сачуване!
Ти си без очију, очи су у мене,
Даћу ти их онда када Господ хтедне.
Пет година прође, a Стефан у мраку
Има наду крепку, има веру јаку:
– Николај ће к мени још једанпут доћи,
C Божијом помоћи он ћe ми помоћи.
Тако Стефан једном у цркви мишљаше,
И c плачем умилним свецу се мољаше.
Па он у сан паде док у столу стаја,
Ал’ ево му опет светог Николаја!
Два краљева ока на десном му длану:
– Ево, рече, краље, дан и теби свану!
У име Господа што вид слепим дава
Прогледај и викни: Богу нек је слава!
Па очију слепих светац се дотаче
И мрак сe c очију к’о завеса смаче!