Господ као Источник живота није само Онај Који оживљује оне који се причешћују, већ и огањ који сажиже недостојне. Ко се достојно причешћује прима живот, док онај ко недостојно приступа светом Причешћу прима смрт. Премда та смрт не наступа на видљив начин, она се невидљиво увек збива у духу и срцу човековом. Ко се недостојно причешћује бива одбачен, као што се бацају преостали угарци из ватре или старо гвожђе. У самом телу или се полаже семе смрти, или се она заиста деси након недостојног причешћивања, као што је био случај у Коринтској цркви, о чему сведочи Свети Апостол Павле. Због тога причешћивању ваља приступати са страхом и трепетом и са дужном спремом.

Припремање за свето Причешће састоји се у очишћењу савести од мртвих дела. „Човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије“, учи Свети Апостол. Исповест, са мржњом према греху и заветовањем да ћемо се свим силама удалавати од њега, чини човеков дух сасудом способним да у себе прими Несместивог Бога, по благодати Његовој. Одлучност и завет јесу она места на којима Господ општи са нама у причешћивању, јер је само то у нама чисто, док је све остало што испуњава наше биће нечистота. Због тога нико не приступа достојно светом Причешћу, већ се само благодарећи Господу, по благодати, можемо сматрати достојнима, зарад исповести са скрушеношћу и заветовањем.

Овим бисмо се могли и задовољити, претпостављајући да, ако се достојно исповедамо, бивамо достојни светог Причешћа. Али и сама исповест представља Свету Тајну која захтева достојну припрему, а уз то, изискује и нарочита наша делања, чувства и расположења, која се не јављају и не испољавају одједном, већ захтевају одређено време и на неки начин искључиво бављење њима. Због тога се припрема за исповест увек вршила по одређеном поретку, са претходним делима и занимањима припремног карактера, која доприносе било бољем познавању греха, било буђењу и иснољавању скрушености због њих, било јачању и утврђивању завета. Све то заједно узето назива се припремом (рус. „говение“).

Из овога следи да је ради подизања и јачања благодатног живота кроз Свете Тајне неопходно успостављати припрему са свим што она обухвата, исповедати се, и, тако уготовљен, приступати достојном причешћивању Светим Тајнама. Другим речима, потребно је успостављати, боље рећи, прихватати на себе припрему, будући да је она већ успостављена од Свете Цркве. Црква је управо са тим цилем и установила четири годишња поста, како би се за то време ревнитељи благочашћа припремали, исповедали и причешћивали. Због тога они који теже савршенству треба да ссби иоставе за правило да се четири пута годишње, током свих великих постова, припремају. Ово је предвиђено и у „Православном исповедању“. Али тиме се не ограничава усрђе да се припрема чешће, па чак и непрекидно, као што се слабима не намеће као јарам стриктно испуњавање тога правила, већ саобразно њиховим приликама. Међутим, потребно је само једно: учини све што је у твојој моћи да четири пута годишње приступаш припремању за исповест и причешће. За мирјане је четири пута годишње скромна, средња, и, као што је искуство показало, веома спасоносна мера. Онај ко тако чини не издваја се из круга других мирјана, па сс неће ни гордити тиме што их је превазишао. Уосталом, за време Великог (Часног) и Божићног поста могуће је припремати се по два пута – у почетку и на крају поста. Тако ћсмо се припремати шест пута годишње.

Прииремање треба разликовати од држања поста, односно од достојног провођења посннх периода, сагласно црквеним канонима. Припремање је део иоста, али се од њега разликује већом строгошћу у погледу хране и сна, као и повезаношћу са другим благочастивим занимањима, попут прекидања свих овоземаљских брига и послова, колико је то могуће, читања светих књига, опет како ко може, затим редовног одлажења у храм на прописане службе, и слично. Ово време посвећује се искључиво благочестивим занимањима, која се у потпуности ушеравају ка достојном приношењу покајања и исповедању, да бисмо се потом причестили.

Очигледно је, дакле, да је ирипремање заправо пречишћавање читавог живота, васпостављање његовог хришћанског устројства, његових циљева, поновно достизање општења са Господом, обнављање духа и целокупног нашег бића. Као такво, припремање се може упоредити са прањем запрљаних хаљина, или са купањем после дужег путовања. Хришћанин је стално на путу, па и поред највеће опрезности не може да се сакрије од прашине – од страсних помисли и мрља греховних падова. Ма колико нечистота била мала, рекло би се незнатна, она је попут труна у оку или зрна песка у часовнику: око не види, часовник се зауставља. Због тога је неминовно чистити се с времена на време. Како је мудро ово устројила Црква, и како је спасоносно са смирењем се покоравати овој установи!

Такав је, дакле, значај нрипреме. Она представља средство за потхрањивање, разгоревање и одржавање у нама духовног живота, али што је најглавније – она је брижљива смотра нашег живота, наших падова, њихових узрока, и установљивање средстава која ће нам помоћи да их избегавамо. Када се дође у познање грехова, када се они са скрушеношћу и непријатељством према њима изгоне из срца, када се умијемо у исповести и заветовању, наш сасуд је спреман. У светом Причешћу Господ долази и општи са духом онога ко Га достојно прима, а који треба да буде исиуњен осећањем: нисам сам, већ са Тобом.

Свети Теофан Затворник, „Пут ка спасењу“