; а узрујавање крви – на пример због прекомерног узимања хране, због повећане живости тела, због силног узбуђења изазваног гневом, због усхићености празном славом и због осталих разлога – изазива мноштво помисли и маштања, другим речима расејаност. Човеку који жели да пази на себе свети оци налажу пре свега умерено, уједначено, устрајно уздржавање у јелу.[1]

Када се пробудиш – слично ономе који очекује да се сви људи пробуде из мртвих – управи мисли према Богу, принеси на жртву Богу прве и најбоље помисли ума, док још није примио никакве сујетне утиске. У тишини, веома опрезно, обави све што је телу потребно када устане из сна, прочитај уобичајено молитвено правило, али при томе мање води рачуна о обиму и дужини трајања молитвословља, а више о његовом квалитету, то јест о томе да га учиниш са пажењем и ради пажења, а све зато да молитвени дух милости и утеха оплемене и оживе срце. После молитвеног правила, опет свим силама водећи рачуна о пажењу, читај Нови завет, а првенствено Јеванђеље. При том читању помно запажај све завете и заповести Христове да би по њима могао да управљаш своју делатност, видљиву и невидљиву. Обим и дужина трајања читања зависе од човекових снага и околности. Не треба преоптерећивати ум прекомерним читањем молитава и Писма; не треба, такође, пропуштати своје обавезе ради неумереног бављења молитвом и читањем. Као што прекомерно узимање хране квари и слаби желудац, тако и неумерено узимање духовне хране слаби ум, одвраћа га од побожних развијања добрих способности, наводи на њега униније.[2] Почетнику свети оци предлажу честе, али кратке молитве. А када ум достигне пуноћу духовног раста, када очврсне и сазри, тада ће бити у стању да се непрестано моли. Управо на хришћане који су достигли савршени раст у Господу се односе речи светог апостола Павла: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке без гњева и двоумљења,[3] то јест мирно и без икакве расејаности и занесености. Оно што је својствено човеку још није својствено детету. Када Сунце истине, Господ наш Исус Христос, посредством молитве и читања озари човека, тада нека он излази на дела дневног попришта и при томе пази да у свим његовим делима и речима, у целом његовом бићу влада и дејствује свесвета воља Божија, откривена и објашњена људима у јеванђелским заповестима.

Ако током дана, којим случајем, будеш имао слободне тренутке, искористи их за пажљиво читање неких изабраних молитава, или неких изабраних места из Писма, и њима изнова поткрепи душевне снаге, поткрепи јер их делатност у овом сујетном свету исцрпљује. Не буде ли тих златних тренутака, онда треба да зажалиш за њима, као за каквим изгубљеним благом. Изгубљено данас не треба губити и сутра: зато што се наше срце лако препушта немару и заборавности, а њихов плод је мрачно незнање, толико погубно у делу Божијем, у делу спасења човека.

Деси ли се да кажеш или учиниш нешто противно заповестима Божијим, не часећи ни часа лечи грешку покајањем, и посредством искреног покајања враћај се на пут Божији са кога си скренуо нарушавањем воље Божије. Не задржавај се ван пута Божијег! Надолазећим грешним помислима, маштањима и осећањима супротстављај с вером и смирењем јеванђелске заповести, и при томе говори са светим патријархом Јосифом: Како бих учинио тако грдно зло и Богу згријешио.[4] Човек који пази на себе дужан је да одустане од сваког маштарења, колико год оно било примамљиво и лепо изгледало: свако маштарење је лутање ума изван истине, у земљи непостојећих и неостваривих утвара, које варају и обмањују ум. Последице маштарења су губитак пажења на себе, расејаност ума и окорелост срца у молитви, а из тога произилази душевно растројство.

Увече, док се спремаш за сан, који у односу на живот тога дана јесте смрт, преиспитај своја дела учињена тог дана. Ако водиш пажљив живот, онда такво преиспитивање није тешко: пажење на себе уништава заборавност, толико својствену расејаном човеку. Пошто се, дакле, присетиш свих својих сагрешења, учињених делом, речју, помишљу, осећањем, принеси због њих покајање Богу, добру вољу и искрени залог да ћеш их исправљати. Затим, након читања молитвеног правила, мислима о Богу заврши дан започет мислима о Богу.

Куда одлазе све помисли и осећања човека који спава? Какво је то тајанствено стање, сан, током кога душа и тело јесу живи, а у исти мах не живе, далеки од свести о свом животу, као да су мртви? Сан је исто тако несазнајан као и смрт. Током сна душа се, као у свом вечном починку, одмара и тако заборавља најљуће земаљске невоље и несреће. А тело!… Ако оно устаје из сна, онда ће неизоставно васкрснути и из мртвих. Велики Агатон је рекао: „Без појачаног пажења на себе не може се узнапредовати у врлини.“[5] Амин.

[1] Добрототубље, део II, главе преподобног Филотеја Синајског.

[2] Исак Сиријски, Слово 71.

[3] 1 Tим 2, 8.

[4] Пост 39, 9.

[5] Скитски патерик.