Величамо Те, Пресвета Дјево, и поштујемо Твој часни покров…

Данас прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама.

Од оног времена, када је воља божанственог Страдалника и Спаситеља света у лику Његовог љубљеног ученика Јована Богослова учинила људски род чедима Пресвете Богородице, то покровитељство није се прекидало ни једног јединог дана. Тако је било у свим временима историје човечанства Мајка и чедо. Замислите се над тим речима, над најдубљим и најсветијим сродством, од којег чистије и светије не постоји на земљи.

Жено, ето ти сина, одјекују са Крста речи божанственог Страдалника (Јн. 19; 26). И шта значе те речи?

Од сада ће све, што се буде догађало Твом усвојеном сину, проницати Твоје срце. Од сада ће његове ситне радости бити Твоја срећа, а његов бол, несрећа и патња Твоја велика жалост и сузе. Што је најважније, то значи непрестану мисао и бригу о чеду, бригу која не зна за умор, која не зна за предах. Све то је, као завештање, Пресвета Дјева примила од Свог јединородног Сина, Који је умирао на Крсту.

Од тог доба, свет се напунио многим знамењима покровитељства Пресвете Богородице – знамењима Њене материнске љубави. Ти примери су безбројни, почев од дубине времена па до наших дана.

Помен данашњег празника, Покрова Пресвете Богородице, потиче из 10. века, када је у години несреће која се надвила над грчком државом њена пропаст била предодређена читавим током догађаја „и када не би никога ко би нас заступао“. Варварско племе Сарацена (народа сродногданашњимТурцима, мухамеданаца по вери), подстакнуто мржњом према хришћанима, опколило је Константинопољ сјединим циљем да га збрише са лица земље, да поруши његове многобројне храмове – од којих је већина била посвећена Царици Небеској, да житеље изложи суровој казни и да неке од њих одведе у ропство, изругујући се њиховој вери.

Сав народ, од малих до великих, сабрао се у Влахернској цркви. Очајање их је натерало да се са силшш вапајем и сузама молитвено обрате Пресветој Богородици. Била је то њихова последња и једина нада.

Замислите како су се они молили, загледавши се у свој сутрашњи дан, одакле је провејавао дах смрти. Све земаљско било је заборављено. Испред њих су била врата која воде у вечност, на чијем су се прагу налазили мученичка и насилна смрт.

Дубина покајничког осећања скрушености због грехова, који су узроковали несрећу што се надвила над Грке, била је толико велика да је сама Царица Небеска похитала да се јави покајницима и да их утеши. Њен омофор, блиставији од сунчевих луча, постао је њихов покров пред надолазећим несрећама.

Нису, међутим, сви својим сопственим очима видели Њену појаву. Само су се њих двојица, чији је живот био предан Богу, правди и истини и чије је срце било код Спаситељевих ногу, задивили овим виђењем. Били су то свети Андреј, Христа ради јуродиви, пореклом Словен, и његов ученик Епифаније.

Блажени чисти срием, јер ће Бога видети (Мт. 5; 8). Двојица су видели Пресвету Богородицу, а сви, који су се молили и покајањем очистили своја срца, безусловно су могли да им поверују. За вером је уследило дело и непријатељ је изненада, без икаквог видљивог разлога, одустао од своје намере.

Сви они, који у свом срцу чувају помен на овај догађај, од тог времена поју: „Радуј се, Радости наша, и прекриј нас од сваког зла часним омофором Твојим.“

Силни покров Пресвете Богородице је за сва времена прекрио хришћански род. Православна Русија је удео Пресвете Богородице. У руској земљи, Она Сама се јављала оним светитељима, чија душа није знала за сенку порока: преподобном Сергију Радоњешком, Серафиму Саровском и другима. Њих је било много и сада не можемо све да их набројимо. Она је многострадалну, али верну Богу, Русију посећивала Својим многобројним иконама, њима је руском народу показивала Свој покров. За Пресвету Богородицу се одважно може рећи да је Она неисцрпни океан чудеса, која су се јавила у Русији.

Најпоштованије иконе код нас су Казањска и Владимирска. У животу руског народа, њихов значај је огроман. Оне су постале свенародна светиња и знамење небеског покрова над Руском Црквом и нашом отаџбином. Архиепископ херсонски Инокентије (Борисов, + 1857) назвао је Казањску икону „руским покровом“ – покровом Пресвете Богородице над Русијом.

У бурном времену 1612. г. војска Димитрија Пожарског носила је у својим редовима копију чудотворне Казањске иконе и истерала из Москве пољске интервенте. Као сећање на тај догађај, у Русији је 1649. установљен празник сверуског прослављања Казањске иконе, које се савршава 22. октобра. Током 1709. године, уочи Полтавске битке, Петар се са својом војском молио пред Казањском иконом и извојевао је победу. Та иста икона је и 1812. осењивала руске војнике, који су одбили налет Француза. И управо је на дан 22. октобра руска војска нанела противнику први крупан пораз.

У свим за Русију тешким временима, у свим походима и ратовима, (не искључујући ни последњи – велики отаџбински рат), руска војска је неизоставно са собом носила и иконе Пресвете Богородице – Казањску, Смоленску, Донску, и увек је наша земља осећала помоћ Усрдне Заступнице хришћанског рода.

Као знак благодарности за помоћ у избављењу наше отаџбине од непријатеља, празновање Владимирске иконе савршава се три пута годишње. Црква се тих догађаја опомиње 21. маја, 23. јуна и 26. августа.

Псковска област посебно обележава и 7. октобар, када је чудотворна псковскопечерска икона „Умилење“, која се налази у нашој светој обитељи, оградила Псков и псковску област од најезде иновераца. Та икона је више пута спасавала и Псков и нашу обитељ од различитих непријатеља, који су од искона желели да завладају руском земљом.

Смоленска икона Пресвете Богородице („Одигитрија“ или „Путеводитељка“) стигла је у Смоленск у 12. веку. Тада је руској држави враћен град, који је сто десет година био под влашћу литванских кнежева.

У 13. веку је Теодоровска икона спасла Кострому од најезде Татара. Кнез Василије је заповедио да се ова икона носи на челу његове војске. Блиставе луче, које су истицале са свете иконе, заслепиле су непријатеље и најезда је била одбијена. Она се прославила и у време елементарних непогода, епидемија, куге и колере које су се шириле међу народом.

Небројена су чуда која су широм наше земље савршавале и копије чудотворних икона Пресвете Богородице – Теодоровске, Богољубовске и Смоленске, које су биле ношене у места захваћена страшним болестима.

Посебно би требало поменути чудесно јављање иконе Пресвете Богородице назване „Державнаја“ („Силна“, „Моћна“). Оно се догодило оне године, када се последњи руски цар одрекао престола, 2. марта 1917, у селу Коломенско код Москве. У рукама Пресвете Богородице били су царски скиптар и држава. Она је рекла да ће од сада Она Сама чувати Русију. Царство у Русији сада није од овога света, и сада уместо цара земљом влада Пресвета Богородица. Сви ми заједно осећамо изнад себе Њен моћни покров и бригу о руској земљи.

Пресвета Богородица је свагда штитила и љубила Русију. Она је кажњавала и опет враћала Своју љубав људима, који су због својих грехова прошли кроз страдања и покајањем и патњом очистили своја срца.

Међутим, у садашњем тешком времену, кад је земља остарила и отежала од неверја, безакоња и неукости у познању заповести Божијих, зар наша Усрдна Заступница није одступила од нас, ревнујући на слави Свога Сина и Бога? Не, драги моји, то не може да се догоди. Мајци је унесрећено чедо још драже. И све док у Русији макар и „мало стадо“ носи и чува верност заветима Христовим и наду у заступништво Пресвете Богородице, ми нећемо пропасти.

Не би требало да сумњамо нити да се збуњујемо свим оним што сада видимо и чујемо. „На земљи не постоји ништа обезглављено, јер је почетак свему Бог“, кажу Свети Оци. И садашњи догађаји за нас нису никакво посебно откриће, него потврда да ниједна реч Божија неће пропасти и да ће се у своје време савршити све, до најситније појединости.

Зар ви и ја не читамо пре двадесет векова записане речи апостола Павла, упућене његовом ученику Тимотеју? Сигурно је да им се апостол Тимотеј тада чудио и да их није у потпуности разумео. Нама је такође преостало да се чудимо, посматрајући како се остварују речи, изговорене у дубокој старини: Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветниии, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. Последње речи за нас представљају заповест: Клони се ових (2. Тим. 3; 15).

Могли бисмо да не поверујемо речима; међутим, како да сви ми, који сада живимо, не верујемо делима, када су се ова већ савршила? Како да не верујемо Богу? Реч Божија – у њој је све, васцели живот у векове. Апостол је својим погледом проникао кроз двадесет векова и видео нас, који живимо у тим тешким временима.

Погледајмо себе, погледајмо у себе и око себе. Ако смо и ми такви, завапимо Богу и Пресветој Богородици да се поправимо. Удаљимо се од безаконика и удаљимо безакоње од себе.

Постоји још један страшан бич, који разара све живо, од државе до Цркве; и њега је видео Господ, и устима верног ученика заповедио свету: клоните се подела.

У Првој посланици Коринћанима, Господ кроз апостола кротко моли народ Божији: Молим вас, браћо… да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму (духу) и у истој мисли (1. Кор. Г, 10).

То је толико важно, да и на другом месту, у Посланици Римљанима, апостол опет и опет моли браћу да се чувају подела: Молим вас, пак, браћо, да пазнте на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се. Јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него својем трбуху, и благим и ласкавим речима варају сриа незлобивих (Римљ. 16; 1718).

Господ поучава, одвраћа, упозорава, моли. Потребно је да сви ми напрегнуто саслушамо реч Божију, јер је истинита: наиме, у чину поделе се крије нешто уистину страшно за живот. Народ на народ, царство на царство, суседи на суседе, родитељи на децу и деца на родитеље – све устаје, и све се распада. Нема једнодушја и недостаје љубав – једини извор истинског и незаблудног знања.

За оне, којима је реч Божија сам живот, не постоји страх. Они се неће поколебати него ће остати верни и у тешкој години искушења. Реч Божија ће их провести кроз таму и сенку смрти.

Бдијте, стојте у вери, мушки се држите, снажите се. Све да вам буде у љубави (1. Кор 16; 1314).

Пресвета Богородица је свагда била и биће уз онога, који је веран Њеном божанственом Сину и који следујући Његов позив корача путем вечног спасења. Према речима светог Јована Златоустог, Она је прва Наследница божанствених дарова и Дароватељка тих дарова и благослова људима, који траже Господњу помоћ и Њену милост. Тако ће бити свагда, до последњег часа и тренутка живота света.

И наше верујуће срце, које познаје велику силу заступништва Пресвете Богородице, свагда припада ка ногама Мајке Божије са својим уздасима, потребама, жалостима, у свим искушењима, у свим тренуцима плакања због греха. Нека Она, свих жалосних Радост и наша небеска Мати, распростирући Свој моћни покров, заступи, спасе и помилује све нас. Амин.

Архимандрит Јован Крестјанкин, БЕСЕДА НА ДАН ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ