Недјеља 5. септембар, била нам је посебно лијепи, свијетли, радосни дан: Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уведен је у трон црногорско-приморских митрополита у Цетињском манастиру. Радовала се цијела Црква, и они који на земљи још увијек војују за Царство Небеско, и они који већ славе Господа у Његовом наручју. Међу њима и наша драга Мати Варвара, која је тачно десет година раније, 5. септембра 2011. године, уснула у Господу, у 43-ој години свог живота. И не може бити случајност да је сутрадан по устоличењу, 6. септембра, Манастир Ћелију Пиперску посјетио братанац Мати Варваре са породицом. Дошли су на море и свратили да се поклоне моштима Светог Стефана Пиперског. Сјетили смо се Мати Варваре, њеног доласка у Митрополију, искушеништва и првих година монашког живота у Манастиру Бањи код Рисна. Да је и она била међу првим монахињама које су своју младост и труд уградиле у васкрсавање Цркве у Црној Гори. Осјетили смо да је заједно са нама у радости због побједе.

Након упокојења Мати Варваре жељела сам да подијелим са неким своју успомену на њу. Уочи 40-дневног помена написала сам текст њој посвећен, али га нисам никоме показала. Сјетила сам га се прије неки дан. Матин братанац Страхиња, док су његова дјеца трчкарала око нас, заплакао се говорећи о својој тетки. Каже, била му је друга мајка. Вјерујем да би га обрадовало да се објави текст посвећен Мати Варвари. Њему, његовој дубокој љубави према тетки, поклањам ово сјећање.

Мати Варвару сам упозналa више од петнаест година након њеног одласка из Црне Горе. О њој сам знала само да је монашки живот започела у Митрополији црногорско-приморској, у Манастиру Бањи поред Рисна, и да је била слабог здравља. Први пут сам је видјела у Острогу, гдје се опорављала од операције. На први поглед ми се није чинила расположеном за комуникацију. Дјеловала ми је недодирљива. Наш други сусрет десио се у Манасији 2008. године. Разговарале смо до касно у ноћ. У ствари се тада догодио наш први прави, истински сусрет, пресудан за наше дубље пријатељство послиједњих година њеног живота. Као да ме је пропустила иза зида свог често грубог и одбојног понашања, и увела ме у цвјетни, мирисни врт. Преда мном се отрио човјек дубок, њежан, пун љубави и жељан да нас том љубављу загрли. Увела ме је у љепоту свог срца.

Жао ми је што је нисам раније упознала. Убрзо се тешко разбољела. 2009. године, дошла је на Славу нашег манастира, Празник Светог Стефана Пиперског. Тада је већ била оперисана од тумора дојке. Операцију је само чудом Божјим преживјела, али се веома брзо опоравила. Нажалост, болест се за непуну годину вратила, са метастазама на глави. Требало је да иде тих дана у Јерусалим. Средила је пасош и визу, купила карту, и дошла на аеродром. Али при чекирању карте изненада јој је службеник вратио сва документа и рекао: „Ви не можете да путујете, боље да се вратите.“ Мати је без ријечи узела документа и одустала од лета, не тражећи никакво објашњење од службеника зашто не може да путује. За разлику од ње, њен братанац је негодовао и тражио објашњење. Само пар дана касније све му је било јасно, када ју је видио у болници.

Осјећам као дивни Божији благослов тих неколико година пријатељства и веће блискости са Мати Варваром. А у послиједњој њеног живота, наши контакти су били и чешћи. Могли смо изблиза да видимо како ју је Бог провео кроз патњу од тешке болести, и како је кроз трпљење засијала као суво злато.

Истовремено, били смо свједоци жара са којим је, иако исцрпљивана болешћу, на више „фронтова“ улагала и послиједње атоме своје снаге и све своје дарове.

А имала их је обиље, Господ није штедио када ју је даривао. И она их је умножила и умножене Њему вратила. Свако ко је био у Манастиру Манасији могао је да примјети плодове труда који је са сестринством уложила у обнову Светиње. Ондје је била пчелар, библиотекар, а потом и Игуманија. Знање које је стекла као примјеран студент Рударско-геолошког и Богословског факултета, храброст и енергију коју је показивала још у студентским данима као алпиниста, љубав према Господу и Светом деспоту Стефану, принијела је свом манастиру. Кратко је била Игуманија, али је много урадила на уређењу Храма и порте.

Гледано очима свијета изабрала је тежи пут и понијела тешко бреме. А она и ми знамо да је „добри дио изабрала који јој се неће одузети“ (Лука 10, 42) и да је узела на себе Христов, благи јарам, и Његово, лако бреме (Матеј 11, 29-30). Могла је да има лагоднији живот од велике већине из своје генерације, јер је била дијете веома имућних родитеља. Опредијелила се, међутим, за монашки живот и завјетовала се на сиромаштво. Једини трагови „старог живота“ били су неки њени манири, необични већини нас, који смо одрастали у много скромнијим условима.  Могли смо тек да наслутимо каквог се живота одрекла. Сјетила бих се житија Светих који су оставили богатство и почасти зарад Царства Небеског, Светог Арсенија Великог на примјер…

Када је отишла у манастир, њена је мајка била очајна. Кћер није могла да убиједи, па је покушала на други начин да је врати кући. Наиме, њена Душанка (тако се Мати Варвара звала у свијету, прије монашења) била је изузетно висока и крупна дјевојка, појава која није могла да не остави утисак. Ожалошћена мајка је писала Митрополиту Амфилохију да ће га њено дијете много коштати, јер за њу одјећа и обућа  не може да се купи у продавницама. Све мора да се наручи, а то много кошта. Тако да је он на вријеме врати кући, да се не излаже трошку. Митрополита то није нимало поколебало да очински прими младу Душанку. Радовао се када је она постала Невјеста Христова, монахиња Варвара. У послиједњем нашем разговору телефоном, казала ми је да јој је Митрополит рекао: „Тебе, Варвара, Бог много воли.“ Није могла да сакрије радост, толико су је те ријечи утјешиле. А послије њеног упокојења Митрополит је рекао: „Иако је отишла у другу епархију, она је била и остала наша, носим је у свом срцу.“

Послије одласка из Црне Горе, била је једно вријеме у Јерусалиму. Поклањајући се свакодневно Светим мјестима, гдје је Христос страдао и био погребен, напајала се  Живом Водом. Она ће јој дати снагу да издржи страдања која су је чекала.

По доласку у Србију, прво је кратко била на двору Епископа пожаревачко-браничевског, а потом је дошла у Манастир Манасију. Није јој било лако. Генерацијска разлика међу монахињама у српским манастирима стварала је озбиљне проблеме, са којима је ријетко који манастир могао да се избори. То је био случај и у Манасији. Али ако су се тешкоће као планина дизале испред ње, њој није недостајала одлучност, па и луда храброст једног алпинисте. Са друге стране, срчаност и духовитост је вјешто користила да прикрије осјетљивост. У дубини душе преживљавала је све могуће и немогуће проблеме који су се свили на њена плећа. Јесу плећа била широка и снажна, али је срце, премда велико, било њежно, танано. Пред њој драгим људима није могла да га сакрије – грлило их је и гријало љубављу.

Послиједњих година смо могли да осјетимо колико је вријеме за њу било драгоцјено. Као да јој је жао било да се наспава. Једноставно, њен ум је горио као вулкан и простирао се на многе области живота. Питам се: које бисмо теме могли  да се дотакнемо, а да она не би показала бриљантно знање? Било да се говорило о Светим Оцима, било о књигама не само из области теологије, већ и области медицине, физике, технике, умјетности, историје умјетности… Знамо да је у студентским данима у Београду друговала са блаженопочившим Оцем Луком (Анићем), тада асистентом на Филозофском факултету, на Одјељењу за историју умјетности. Подсјећала нас је на њега, по ширини ума и духа. Знања и интересовања нису остајала на нивоу теорије, већ их је претакала у дјело. Послиједњих година се много бавила љековитим биљем, покушавајући и себи да нађе лијека. На многим путовањима по Европи и Азији научила је да припрема разноврсна јела. Била је један од најбољих познавалаца дијаманата у Србији. Накит који је правила заједно са својим сестрама, били су прави уникати, излагани у познатим европским галеријама. Умјетници су се дивили толиком умијећу и знању, за које је потребно посебно школовање, као и вјештина коју сви златари љубоморно чувају у оквиру својих породица. Разумије се, није накит накита ради, ни љепота љепоте ради. Продавао се у манастирској продавници, па су љубитељи ручно рађеног накита морали да дођу у Манастир, да се поклоне Светињи. Многи су се ту духовно укријепили и постали пријатељи Манастира.

Ни најмање се није обазирала какав ће утисак оставити на људе око себе. Одбацивала је сваку логику, норму и шаблон, као губљење времена. Није се трудила да се уклопи ни у какве у норме. Напротив, као да се трудила да код људи створи неку одбојност према себи, да би је оставили на миру. На моменте ми се чинило да претјерује. Али само један поглед њених дубоких црних очију најдубље је свједочио да је постигла мјеру човјека који може да каже: „Не марим шта ће људи рећи, само стојим пред Господом и Њему једино дајем одговор“.

Улажући сав свој стваралачки дар у служењу своме манастиру, игнорисала је болест, као нешто споредно и небитно. Вјеровала је да својом вјером и снагом може да је побиједи, управо ниподаштавајући њену агресивност. Није дозвољавала да јој се приближи страх од болести, која, са друге стране, није посустајала. Наручила је да се уради икона Пресвете Богородице и много се надала Богородичиној помоћи. Нажалост, није стигла да види како је велика икона на свом прелијепом трону украсила ову древну Цркву. Као да је то била круна дугогодишњег рада на реновирању и украшавању древне Светиње. Црква је, тако уређена и блистава, дочекала своју у Господу уснулу Игуманију. Док смо читали Псалтир над њеним одром, нисам могла да се не одушевим обновљеном љепотом Манасије. Нисам могла да кажем да ли ми је срце пуније када сам у цркви, или када изађем и угледам прелијепе куле и бедеме којима је Манастир окружен.

Мати Варвара је многе људе освојила својом љубављу и запечатила то пријатељство за вјечност. То се најбоље могло видјети на њеној сахрани. Мени су то били непознати људи, али сам по њиховом болу и сузама могла осјетити колико су је вољели. Имала је много драгих пријатеља. Плакали су рођаци, пријатељи, међу којима је многима била ослонац у животу. Спокој је нашла у Светињи за коју је њено срце без предаха пламтјело.

Вољела је монашки живот и жељела да женско монаштво процвјета у Српској Православној Цркви. Колика је морала бити њена радост што је доживјела да се у Манастиру Жичи одржи Први међународни духовно-научни Симпосион о женском монаштву. И колика ли је била њена жалост што није могла да присуствује… Наиме, Симпосион се одржао се од 1. до 4. септембра 2011. г. Мати Варвара је тих дана живјела последње дане свог земаљског, али и анђеоског живота. Отишла је Господу дан пошто је окончан Симпосион.

 Понекад ми се чинило да јој је, у чежњи да служи Богу свим својим срцем, умом, снагом,  тијесан, не само Манастир, Епархија, или њена Србија, него да је читава земаљска кугла за њу као једна мала кутија у којој она нема простора да се креће и слободно дише. Свега двадесетак дана прије упокојења, послије једне од операција, није отишла кући, већ је тражила од доктора да јој одобри да још једном оде у Црну Гору. Проф. Милоје Јоксимовић, њен љекар и велики пријатељ њене породице, дотад је на све могуће начине је покушавао да јој олакша муке, уклањајући метастазе на глави, колико је савремена медицина давала могућности. Као љекар, доктор је знао да је веома ризично да путује у таквом стању. Али као пријатељ ју је разумио и знао да јој вјероватно испуњава послиједњу жељу. Жељела је да оде у Црну Гору, гдје је поставила првине монашког живота. Да још једном стане пред ширину морске пучине коју је гледала као искушеница и монахиња, и удахне свјежи морски ваздух. Ту јој је жељу доктор испунио, али су се и његове слутње показале основаним. Други дан јој је позлило, и замало је ондје дух свој Богу предала. Авионом је враћена у Београд. Послије тога је још кратко живјела. Доктор ју је након послиједње операције, скоро непокретну, возио својим колима у Манасију на празник Светог Деспота Стефана, да се вољеном Светитељу послиједњи пут поклони и захвали.

Вјерујем да јој је Бог, видјећи њене вапаје за слободом и бескрајном ширином, дао шта јој је срце жељело (Псалам 20, 3). Кроз огромно страдање које је послиједњих мјесеци претрпјела, знано само Богу, и њој, примио ју је у своје дворе, који немају краја ни почетка, у вјечну радост и слободу у Христу Господу. Добро је знала кроз шта мора да прође дијамант да би просијао у пуној љепоти, и са благодарношћу је све примала из руке Господње. Вјерујемо да сада у Царству Небеском блиста као најљепши дијамант, да ју је Бог примио као своје љубљено чедо. Са топлином се сјећамо сусрета са њом и чезнемо да се једнога дана опет сретнемо, овога пута без растанка.

 У Манастиру Ћелија Пиперска,

уочи Празника Усековања главе Светог Јована Крститеља 2021. г.