Православни хришћани више се ослањају на цркву која је вечна него на нестабилност држава, и ту гоњења и употреба силе од стране оних којих имају моћ да употребе силу ништа не помажу

Природа цркве је надстраначка и наднационална. Она има задатак да спасава галаксије, али и још више од тога, да спасава читаву створену природу, која је створена управо од Бога. Ако би се неко питао од кога црква треба да спасава створену природу, одговорили бисмо сагласно предању: од смрти и распадљивости. А ако се неко још дубље пита, а зашто сам Створитељ не спасава своју творевину, одговорили бисмо да управо он спасава творевину, али преко цркве с којом се поистовећује.

Тако црква уводи у вечни живот и у вечно постојање, а он (Христос Бог) постаје и остаје глава цркве и нема цркве без њега. Свако друго удруживање људи на политичкој или социјалној равни без Бога није априори и црква, али та удружења и не покушавају да понуде оно што једино црква нуди, а то је смрт смрти и вечни живот.

Црква је једна, света, саборна и апостолска. То је њена основна дефиниција, ако се уопште може дефинисати. Дакле, једна је по истинском исповедању Бога, једна је по структури, једна као тело Христово, другим речима, једна за читаву створену природу. И поред тога што је њена јурисдикција раздељена на помесне цркве, она је један и једини организам тела Христовог.

Зато је апостол Павле још у првом веку записао да у цркви нема „Јелина ни Јудеја”. Тиме показује да је у развоју човечанства човек стекао мноштво идентитета који сапостоје у њему, али да је за спасење и живот вечни пресудан само један идентитет, а то је хришћански. Црква не укида друге идентитете, као што је рецимо национални, али и не оставља да тај идентитет доминира над црквеним.

Ово је једна од најважнијих поука веронауке, после поуке о Богу као Тројици и Христу као Спаситељу коју треба да савлада православни хришћанин да би могао да се назове уцрковљеним хришћанином.

Управо зато границе цркве не поклапају се увек с границама држава. Јурисдикција неке цркве може бити распрострањена у више држава, као што има примера да у једној држави црквену јурисдикцију имају две или више цркава.

Недавно је наш патријарх Порфирије говорећи у Загребу управо о овоме рекао: „Ми нећемо хтети да поистовећујемо цркву с било којом државом, а камоли са било којом партијом, и чинићемо све свим силама, духовним, расположивим, да не дозволимо да нама било ко манипулише.” Црква има дужу историју од многих држава које постоје у нашој савремености. Државе настају и пропадају, а једино црква, по обећању Христовом, у које доследно верују хришћани, остаће до краја света и века.

Управо се зато православни хришћани више ослањају на цркву која је вечна, него на нестабилност држава. И ту гоњења и употреба силе од стране оних који имају моћ да употребе силу ништа не помажу. То је много пута доказано у историји цркве, али доказано је и у нашој савремености, кроз догађаје у Црној Гори и Републици Северној Македонији.

Ближе познајем догађаје у Републици Северној Македонији и зато бих се више осврнуо на њих. Ударати силом на цркву показује не само неверовање црквеном учењу него и велико неискуство и непознавање историјских победа цркве. Црква не враћа силом на силу, али увек побеђује, чак и највеће силе у овоме свету. Њена предност је у времену, зато што је дејство цркве усмерено ка вечности, а овосветске силе, међу којима је и моћ држава, усмерене су само према садашњости, евентуално неколико деценија према будућности.

У Северној Македонији држава је брутално ударила на цркву, можда је добила битку, али је изгубила рат. Мене је, конкретно, држава затварала много пута (шест) и тиме као да је добила битку, уништено ми је здравље и не могу да функционишем као раније, али изгубили су рат јер Православна охридска архиепископија не само што је опстојала већ је постала угледна црква и пример за то како треба црква да се организује у нашој савремености. Озбиљност неке цркве показује се кроз спремност за сведочење (мучеништво). Исто је тако било кроз историју цркве, исто је и данас, почевши од Украјине до Северне Македоније и Црне Горе.

Људи у државним властима који добро познају како општу тако и црквену историју добро знају да се треба клонити борбе са црквом, али нажалост, поједини владари, поготово у неким државама где је већином православно становништво, сматрају да црква треба да буде потчињена њима. Као да нису извукли никакву поуку из скорије прошлости кад је то покушано у бившем Совјетском Савезу, а затим скоро од свих држава које су покушале да уведу комунистичку идеологију. И сви су изгубили рат са црквом. Данас се комунизам поистовећује са атеизмом, што вероватно и није сасвим тачно јер сама по себи та идеологија и не мора да буде црквоборна, али нажалост, људи који су сматрали да је свет настао у 20. веку почели су борбу са црквом. Таквих људи имамо и данас, који сматрају да ће цркву лакше да потчине ако је она на мањој територији, раздељена, па још и посвађана.

Зато је врло важно да се црква одупре таквој свести управо правим, православним учењем да је она једна, недељива по природи, али може, а и не мора, административно да буде подељена према државним границама на аутокефалне цркве.

Архиепископ и Митрополит
+ Охридски и Скопски Јован