– У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну?

– Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин.

Сада је све другачије. Све су то свјетске државе… Једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. Године…

И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством.

Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека.

Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација.

Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције.

Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини.

Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином.

Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве.

Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што.

Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља.

Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке.

Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове.

Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми… Ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас.

Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила… А сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе (Радовић), 2018 г.