Касно увече 19. новембра 2009. године у московском храму апостола Томе на Кантемировској, убијен је свештеник Данил Сисојев: маскирани човек ушао је у храм и пуцао у њега из непосредне близине…

Сећам се како сам пре пар година у Македонији где смо заједно ишли, одвео оца Данила у амфитеатар древног града Битоља. У време римске империје овде су ради забављања незнабожачких маса хранили звери људима. На бочним странама амфитеатра сачувале су се две мале просторије у којима су држане звери пре него их пусте у арену, а у центру – један собичак у висини људског раста одакле су излазили осуђени на смрт. Потврђена је истина да су на тај начин у том амфитеатру примили смрт за Христа неки Мученици ране Цркве. Рекао сам оцу Данилу: “Ево, оче Данило, можете стати тамо где су стајали Мученици пред излазак на подвиг”. Он је ушао у ту мрачну собицу. Сећам се како је стајао у њој и гледао одатле на небо.

На крају, последња његова књига – “Инструкција за бесмртне или Шта радити ако сте ипак умрли…” У њој постоје и такве речи: “Најбоља смрт за хришћанина је, наравно, мученичка смрт за Христа Спаситеља. То је најбоља смрт која је у принципу могућа за човека. Неки су слали саучешћа у Оптину пустињу након убиства три монаха: за хришћанина је то реално највећа радост. У древној Цркви никада нису слали саучешћа када су некога негде убили. Све Цркве су истог тренутка слале поздраве. Схватате, поздраве – јер се појавио нови заштитник на Небесима! Мученичка смрт брише све грехове сем јереси и раскола…”

. . .

Свештеник Данил Сисојев родио се 12. јануара 1974. године. Крстио се са три године. Васпитаван у црквеној породици. Сећам се како ми је говорио о драгим дечијим успоменама: како му је мама увече читала Житија Светих. Он је био свесно верујући човек од самог детињства које је протицало за време безбожног комунистичког режима. Познат је догађај када га је у совјетској школи, учитељица-атеисткиња поставила пред цео разред и са ругањем почела да говори: “Ево децо! Данил изгледа у Бога верује! Можда и молитве знаш?” Малишан је чврсто одговорио. “Да, у Бога верујем! И молитве знам!”

Још у комунистичко време певао је за певницом, а након завршетка школе 1991. године уписао се на Московску духовну семинарију. Говорио ми је да је увек желео да буде свештеник и није представљао себи ништа друго. 1995. године отац Данил се оженио, завршио семинарију и био рукоположен у чин ђакона. Од тог тренутка почела је његова широка проповедничка и мисионарска делатност.

За свог живота крстио је више од 80 муслимана и обратио у Православље око 500 протестаната.

Отац Данил је ишао на протестантске скупове и проповедао о Православљу на основу Светог Писма, учествовао у јавним расправама са старообредницима, са неопаганима, али више од свега постао је познат као мисионар међу муслиманима и полемичар са исламом.

Од муслимана је добијао писма и позиве са претњама.

Велико мноштво људи, чак и међу онима који нису били сагласни са њим по неком питању, било је задивљено и усхићено његовом храброшћу. Сасвим недавно, након сахране, позвао ме је свештеник кога познајем и рекао да је видео снимке где отац Данил стоји сам у сали испуњеној муслиманима и са катедре им радосно говори о Христу и о томе да ислам, одбацујући Богочовека Христа, не може да буде истинска религија. “Не могу да схватим то”, рекао ми је саговорник, “какво срце треба имати да би ето, тако пошао, стао међу њих и говорио!”

Отац Данил ми је касније говори да је био уверен да ће га убити одмах након прве полемике. Ноћ уочи дискусије осећао је снажан страх и забринутост. Те ноћи је имао виђење. Видео је себе како стоји испред каменог лавиринта какви постоје на северу. И пролазећи његовим круговима, дошао је до центра где је био олтар на коме је лежала тек убијена жртва. Схватио је да је то сатанин олтар на коме му је и принесена жртва. Оца Данила је обузео гнев и ногом је срушио олтар. Ту му се јавио сам сатана као Џокера, у костиму дворске луде, каквим га и представљају на картама за игру. У његовим очима била је дивља мржња. Бацио се на оца Данила. Баћушка је почео да се моли: “Пресвета Богородице, заштити!”, “Свети Никола, помози!” и другим светитељима. Тада је пред оцем Данилом израсла буквално невидљива стена тако да се сатана бацао на њега, али није могао да је савлада и био је одбациван колико год покушавао. Гледајући на то, баћушка је допустио у себи сујетне мисли. Тог тренутка је сатана пробио невидљиву стену и ухватио га за грло. Отац Данил се помолио: “Пресвета Богородице, опрости ми, сагрешио сам, избави ме од њега”. Тада је сатана нестао и оцу Данилу је за предстојећу полемику речено: “Нећеш изгубити, али нећеш ни победити.”

“Тако се и догодило”, говорио ми је отац Данил. И додао да је након тог виђења потпуно престао да се боји муслимана и њихових претњи, јер пошто је видео самог сатану и његову немоћ пред Богом, на њега није могла да остави утисак било каква људска злоба, која увек заостаје пред сатанском злобом.

Међу онима који себе називају православнима, сусретао сам чудне људе који говоре да није требао да проповеда муслиманима, да би се требало са уважењем односити према њиховој религији, да никакве користи од његове проповеди нема. Међутим, отац Данил је сматрао – као и Господ, и Апостоли, и сви Светитељи – да треба уважавати заблуделе људе, али не и њихове заблуде. Истина је једна и оно што противречи истини и одриче је – јесте лаж, а уважавање лажи јесте презирање истине.

Још успешније је проповедао протестантима…

Отац Данил се веома бринуо о мисији по целом свету. Заједно са њим путовао сам у Македонију два пута да проповедамо тамошњим расколницима. Отац Данил је испитивао и могућност проповедања католицима у Западној Европи и у Јужној Америци. У децембру 2009. године надао се одласку на Тајланд да би тамо проповедао северним племенима. Сам будући мисионар, јако је волео мисионаре и трудио се да се упозна са свима који су проповедали Христа. Многима је помагао. Давао је новац за изградњу храма у Индонезији, за васпитавање православне деце из сиромашних породица у Зимбабвеу, примао код себе православне Кинезе, православне Тајланђане, чак и православне Индијце. По благослову патријарха Алексеја II отац Данил је оформио школу православних мисионара.

Оно што задивљује је да његова активна мисионарска делатност уопште није ометала његове парохијске напоре и обавезе. 2001. године је био рукоположен у чин свештеника. 2006. године је баћушка изградио мали дрвени храм у част Апостола Томе на југу Москве (чији је старешина био) и желео је да временом ту изгради огромни храм – базилику у част свог небеског заштитника – пророка Данила. Како ми је рекао, та идеја – да изгради управо базилику – дошла му је на ум приликом посете храму Светог Великомученика Димитрија у Солуну…

У принципу, у суштини отац Данил није излагао ништа осим учења Цркве, говорећи да је небеско важније од земаљског, да је припадност Цркви важнија од националне припадности …и да смо сви ми, хришћани, такође на земљи “путници и странци” (1 Петр. 2:11) и “овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи” (Јевр. 13:14), јер је “наше живљење на небесима” (Филип. 3:20).

Сећам се наших путовања а посебно последњег – у Србију, одакле смо се вратили само недељу дана пре убиства. За време тог путовања признао ми је да када му бива посебно тешко или када се животне околности чине неподношљивим, увек осећа да се буквално налази у огромној руци која га води кроз све несреће.

Последњи дан земног живота почео је Литургијом, коју је служио и на којој се, нормално, причестио. Затим је присајединио Православној Цркви жену која је дошла из старообредства. Након неколико сати је почео, као и обично, да држи библијске беседе након којих је до касно разговарао са свима који су хтели. На крају, када у храму није било скоро никога, кренуо је у олтар да би исповедио своје духовно дете. У то време у храм је упао убица који је почео да пуца и да урла: “Где је Сисојев?”. Отац Данил је неустрашиво изашао из олтара њему у сусрет и примио мученичку смрт за Христа.

Сећам се, баћушка је не једном говорио како никако нису случајна јеванђељска читања која се читају по богослужбеним зачалима, како се увек предивно показују као својевремена и актуелна.

На дан његове смрти јеванђелско читање је садржало ове речи Господње: “А кажем вама, пријатељима својим: Не бојте се оних који убијају тијело и потом не могу ништа више учинити… него вам кажем: који год призна мене пред људима, признаће и Син Човјечији њега пред анђелима Божијим.” (Лк. 12:4,8).

„СИЈАТИ КАО ЗВЕЗДА“ (Неколико речи о оцу Данилу Сисојеву) – Ђакон Георгије Максимов