Недеља Свих Светих

Света Црква сваки дан молитвено помиње свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све они који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар која је погодна за ново небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

(извор: Св. Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години)

Духовски Понедељак

Тешећи своје ученике, Господ говори да је за њих боље да се Он вазнесе на небо. Јер, вазневши се, Он ће уместо себе послати Утешитеља – Духа. Дух Свети је сишао и борави у Цркви вршећи у сваком верујућем човеку дело Христово. Сваки Хришћанин је причесник Духа. То је у тој мери неопходно да се може рећи да није Христов онај ко нема Духа. Погледај и ти добро и утврди да ли је у теби Дух благодати? Јер, Он не остаје код свих. Дешава се и да Он оде. Ето види: прво долази дух покајања и Хришћанина учи обраћењу Богу и исправљењу живота. Завршивши своје дело, дух покајања Хришћанина предаје духу светлости и чистоте коме, најзад, следи дух усиновљења. Особеност првога је – трудољубива ревност; другога – топлина и сладосно горење срца; а трећег – осећање синовства, по коме из срца излазе уздаси к Богу; “Авва оче!” Види на коме се од тих степена налазиш. Ако те нема ни на једном, побрини се и потруди око себе.

(извор: Св. Теофан Затворник “Мисли за сваки дан у години”)

Силазак Светог Духа на апостоле – Духови

У Недељу 12. Јуна су ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница.

Св. Теофан Затворник нас овако поучава о Духовима: Свршила се икономија кашег спасења! Дејства свих Лица Пресвете Тројице у овом делу су од сада ступила на снагу. Што је благоволео Бог Отац, што је у себи испунио Син Божији – сада је Дух Свети сишао да удели верујућима. Јер, спасење наше је по предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Тога ради се и крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа, обавезујући се да држимо све што нам је заповедио Господ (Мт.28,19-20). Они који не исповедају Пресвету Тројицу, не могу имати удела у спасоносним дејствима Њених Лица, и стога – ни спасење не могу стећи. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуш(т)ној и нераздељној, која нам је предала исповедање о себи! “Оче Сведржитељу, Слове и Душе, у трима Ипостасима пресуштаствено и пребожанствено сједињавајуће јестаство, у Тебе се крстисмо и Тебе благосиљамо у све векове”.

Задушнице

У Суботу пред Педесетницу (Духове) су задушнице. Тако и ове Суботе 11. Јуна отац Обрад ће служити Свету Литургију и помен упокојенима.

А свети Теофан Затворник нас овако  поучава о помињању наших упокојених:”Нека се нико не разлењи да помене своје родитеље. Међутим, треба помињати и све православне Хришћане, и не само у овај дан, него у свако време и на свакој молитви. И сами ћемо тамо бити и требаће нам тада таква молитва као бедноме кора хлеба и чаша воде. Сети се да је молитва о преминулима снажна својом општошћу – тиме што се узноси од стране целе Цркве. Црква дише молитвом. У природном поретку при бременитости дише мајка, а сила дисања прелази и на дете. Тако и у благодатном поретку ствари – Црква дише општом молитвом свих, а сила молитве прелази и на усопше који се налазе у недрима Цркве. Јер, она се састоји из живих и мртвих, из оних који војују и оних који су у слави. Не олењи се да на свакој молитви помињеш све отишле оце и бpaћy нашу. Нека то буде твоја милостиња за њих…”

Беседа о томе како се љубав Божја излива у срца људска

“Љубав Божја изли се у срца наша Духом Светијем који је дат нама” (Рим. 5, 5)
Љубав је радост, и љубав радошћу помазује срце човеково. Љубав је, браћо, сила, и љубав силом помазује срце човеково. Љубав је мир, и љубав миром помазује срце човеково. А од радости, силе и мира рађа се храброст, и љубав храброшћу помазује срце човеково,
Љубав Божја, као мирисни јелеј, излива се у срца наша не друкчије него Духом Светим, Духом свеблагим и свесилним. Потпуно незаслужено од нас излива Дух Божји љубав Божју у срца наша у тајни миропомазања. Но ми ту љубав временом пренебрегавамо, и грехом од Бога се удаљавамо, и падамо у болест духовне раслабљености. И Дух Свети, не могући обитавати у сасуду нечистом, удаљава се из срца нашег. А када се Дух Свети од нас удаљи, удаљава се намах и радост, и сила, и мир, и храброст. И ми постајемо жалосни, безсилни, узнемирени и страшљиви. Но свеблаги Дух Божји само се удаљава од нас, али нас не напушта потпуно. Не напушта нас Он, него нам, болесним, нуди лекове кроз тајну покајања и тајну причешћа. А када се покајањем и причешћем поново очистимо, тада се Он, Бог Дух Свети, поново усељава у нас и излива љубав Божју у срца наша. Падамо и устајемо, падамо и устајемо! Када паднемо, Дух Божји стоји крај нас и диже нас, ако ми пожелимо да се дигнемо. Када пак устанемо, дух Божји стоји у нама све докле ми по греху и глупости не пожелимо да паднемо. Тако ми у овом животу наизменично бивамо плодна њива и пустиња, синови покајани и синови блудни, пуноћа и празнина, светлост и тама.
О Боже Душе Свети свеблаги, не одступи од нас и кад Те ми хоћемо и кад Те ми нећемо. Пребуди с нама до смрти наше, и спаси нас у живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.

(извор: Охридски Пролог св. Николаја Жичког и Охридског)

Свети цар Константин и царица Јелена

У Петак Јуна 3, 2011 наша света Православна Црква слави празник Св. цар Константин и царица Јелена. о. Обрад ће служити Свету Литургију са почетком у 10 ујутро.

Свети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин наџиви своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

(извор: Охридски пролог Св. Николаја Жичког и Охридског)

Вазнесење Господње – Спасовдан

Икона Вазнесења Господњег из 15. века (Новгород-Москва)

У Четвртак 2. Јуна славимо празник Вазнесење Господње – Спасовдан, о. Обрад ће служити Свету Литургију са почетком у 10 ујутро.

Вазнесење. Силу Вазнесења Господњег свети Павле изражава овако: Узишавши на висину заплени плен и даде дарове људима (Еф.4,8). Испунивши правду Божију, Господ је за нас отворио све ризнице благости Божије. То и јесте плен или добит која је последица победе. Почетак раздавања тог плена људима је силазак Светога Духа. Сишавши једном, Он увек пребива у Цркви и сваком даје оно што му је потребно, узимајући све из једном заплењеног плена. Нека приђе свако и узме. Но, нека припреми ризницу – чуварку, тј. чисто срце, и нека спреми руке којима ће узети, тј. веру која не премишља. Нека онда приступи са прозбом пуном наде и неодступне молитве.

(извор: св. Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години)

Недеља Слепога

Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јн.9). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: “Шта ти кажеш о ономе који ти је дао вид?” “Пророк је,- одговорио је он,- тј. посланик Божији, испуњен чудотворном силом”. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: Подај славу Богу. Ми знамо да је онај човек грешан. Али, простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: Је ли грешан не знам; једно знам, да ја бејах слеп а сада видим. Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај који је отворио очи слепоме. У томе и јесте чудо, говори им здрава логика вере, што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Рекло би се, после овога ништа друго није остајало него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше… Па, пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја.

(извор: св.Теофан Затворник, Мисли за сваки да у години)