Св. Јустин Ћелијски

Сутра у Понедељак 14. Јуна 2010 год. је празник Св. Јустина Ћелијског, како је то Сабор одлучио на свом последњем заседању када је аввино име унешено у диптих светих. Тако ће се празник св. Јустина Ћелијског славити сваке године 14. Јуна по новом односно 1. Јуна по старом календару. Најсвечаније ће сигурно бити у његовом манастиру Ћелије код Ваљева.

За овај пут, из мисли Св. Јустина Ћелијског издвајамо следеће:

“Бесмртна сестра вере и љубави је нада. Она је сва небочежњива. Док љубав разлива душу нашу по браћи на земљи, дотле је нада вуче у горње светове.

Ако има небеске врлине, то је нада. Ако и једна еванђеоска врлина онебеси човека, то је она. Сва је од неба, зато сва вуче к небу. Највише њоме хришћанин постаје небески човек. А вером и љубављу – земаљски анђео”

У овој Недељи Свих Светих Св. Теофан Затворник нам даје поуку како се хришћански односити према злу,  о љубави према непријатељима, а исто можемо да видимо из страдања Св. муч. Вукашина којег наша Света Српска Православна Црква помиње 29. Маја

“А ја вам кажем да се не противите злу (Мт.5,39). Другим речима, дај себе на жртву својевољности и злоби људској. Али, зар се тако може живети? Не узнемиравај се. Онај који је дао ту заповест јесте наш Промислитељ и Старатељ. Када са пуном вером и од све душе пожелиш да тако живиш, и да се не противиш никаквом злу, сам Господ ће за тебе да уреди живот који ће бити не само сношљив, него и сретан. На самом делу бива да противљење још више раздражује противника и побуђује га да изналази нове непријатности, док га уступак разоружава и смирује. Стога, ако претрпиш само прву навалу злобе, људи ћe се сажалити и оставити те на миру. Противљење, пак, и освета само распирују злобу, која са једног лица прелази на породицу, а затим са поколења на поколење.”

“Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас гоне (Мт.5,44). Без љубави никога нема на свету: воле се родитељи и сродници, добротвори и покровитељи. Но, љубав према родитељима, сродницима, покровитељима и добротворима јесте природно осећање, које се само собом у срцу изграђује. Због тога му Господ и не придаје вредност. Права хришћанска љубав се испробава у односу према непријатељима. Љубав према другима не треба да угаси лака или случајна непријатност, па чак ни напаст, гоњења, беде и лишавања које нам са намером чине. Ми смо дужни не само да благосиљамо те људе, него и да им добро чинимо, молећи се за њих. Погледај да ли је код тебе такво расположење према непријатељима твојим. По томе суди да ли је у теби хришћанска љубав, без које нема спасења?”

Прилог из емисије Верски мозаик Србије у продукцији Епархије бачке o Преподобном Јустину Ћелијском и Преподобном Симеону Дајбабском

Спаситељ је у граду Самарјанке провео два дана. Тада су јој њени суграђани рекли: Сад не верујемо више због твога казивања јер сами… знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос (Јн. 4,42). И код свих је тако. Најпре се спољашњом речју људи призивају Господу, или, како је то сада код нас (православних) – путем рођења. Међутим, када на делу окуси шта је живот у Господу, човек се већ Господа држи због унутрашњег сједињења са Њим, а не због спољашње припадности хришћанској заједници. Сви који се рађају у хришћанским заједницама управо то треба да поставе себи за закон, тј. да се не ограничавају само спољашњим припадањем Господу, него да се побрину да се унутрашње са Њим сједине, како би затим стално у себи имати осведочење да стаје у истини. А шта је за то потребно? Потребно је у себи оваплотити Христову истину. Истина Христова је обнављање палога. И тако, обнови старог човека који се распада у лажљивим похотама, и обуци се у новог, сазданог по Богу, у правди и држању истине, па ћеш сам у себи знати да је Господ Исус Христос уистину Спаситељ не само света него и тебе лично.

(Св. Теофан Затворник “Мисли за сваки дан у години”)

Из данашњег Пролога:

Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и страх, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави” говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? За то што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост; а велики страх опет без љубави одводи очајању.

У данашњем Јеванђељу (Јн 5, 1-15), чули смо како је Господ Исус Христос самом својом речју исцелио болеснога, који је 38 година био непокретан, и никако није успеваои да сиђе први у бању Витезду када Анђео Господњи узбурка воду.

Ево шта о томе каже Св. Теофан Затворник у свом делу “Мисли за сваки дан у години”:

“Ето постао си здрав, више не греши, да ти се шта горе не догоди” (Јн.5,14). Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха, и због греха – остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи – зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао [духовну припрему].

Пре неколико дана навршило се осам година од упокојења једног од највећих теолога у нашој Светој Православној Цркви, Епископа будимског Данила (Крстић),

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је јутрос Свету Архијерејску Литургију, а потом и парастос блаженопочившем Епископу будимском Даниилу Крстићу у београдском манастиру Ваведење. Патријарху српском саслуживао је Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Г. Атанасије и бројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке.

Ево аудио снимка са његовог предавања одржаног на Филозофском факултету у Београду 2001 год., годину дана пре његовог упокојења

Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: “Господ Спаситељ”, мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: “Мој Господ Спаситељ”. Онај ко говори: “Мој Спаситељ”, oceћa своје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: “Ко ће ме раставити…”!

(Извор: Св. Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години)

У наставку серије тумачења велике молитве Св. Јефрема Сирина из пера протојереја Александра Шмемана данас говоримо о смиреноумљу.

Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је смиреноумље (смерност). Оно, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим, сагледавање Божје величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив смиренима и да се противи гордима.